Подела међу научницима?

„ИАКО не треба да одбацимо представу да је наука једна потрага за истином о свету, треба да поведемо рачуна о психолошким и социјалним факторима који се често противе тој потрази.“ То је написао Тони Мортон у реферату под насловом: „Школе у сукобу: мотиви и методе научника.“ Да, изгледа да су на открића научника понекад утицали слава, финансијска добит или чак политичка нагињања.

Још 1873, Лорд Џесел је изразио забринутост око таквих утицаја у судским случајевима кад је рекао: „Стручни доказ... јесте доказ особа које понекад живе од свог посла, али које су у свим случајевима плаћене за свој доказ... Сада је природно да њихов ум, ма како он био поштен, треба да има предрасуде у интересу особе која их је упослила, и у складу с тим и налазимо такве предрасуде.“

Погледајмо на пример судску науку. Један призивни суд је изнео мисао да судски научници могу постати слепе присталице. Часопис Search примећује: „Сама чињеница да полиција тражи њихову помоћ може створити једну сарадњу између полиције и судских научника... Судски научници које ангажује влада могу гледати на своју функцију као на помагање полицији.“ Овај часопис такође даје пример тога како судски случај око бомбашких напада ИРА (Ирске републиканске армије), Магвира (1989) и Варда (1974), у Британији пружа „речито сведочанство о спремности неких изузетно искусних и иначе угледних научника да напусте научну неутралност и да своје одговорности сматрају као помоћ законском гоњењу“.

Још један изванредан пример је случај Линди Чемберлен из Аустралије (1981-82), који је постао основа за филм Крик у тами. Докази које су изнели судски стручњаци очигледно су утицали на пресуду против гђе Чемберлен, која је оптужена да је убила своју бебу Азарију. Иако је она тврдила да је дете убио динго (дивљи пас), била је оптужена и послата у затвор. Годинама касније, када је пронађена прљава, крвава јакница детета, претходни докази нису могли да опстану под помним испитивањем. Због тога је Линди била ослобођена из затвора, њена оптужба је била повучена, и плаћена јој је надокнада за неправедну пресуду.

Кад научник противречи другом научнику, може да дође до огорченог спора. Пре неколико деценија, др Вилијем Мекбрајд је упутио изазов произвођачима лека талидомид, што је постало светска вест. Кад је он сугерисао да тај лек, који се продавао као средство за олакшавање мучнине код трудница, изазива тешке деформитете код нерођене деце, тај доктор је преко ноћи постао јунак. Ипак, годинама касније, док је радио на једном другом пројекту, један доктор који је постао новинар оптужио га је за мењање података. Установило се да је Мекбрајд крив за научну превару и професионалну злоупотребу положаја. Био је уклоњен са списка лекара у Аустралији.

Научни спорови

Један текући спор је да ли су електромагнетна поља штетна по здравље људи и животиња, или нису. Неки докази говоре да постоји велико загађење електромагнетизмом, чији извори сежу од електричних каблова високог напона па до личног компјутера и микроталасне пећнице у вашем дому. Неки чак тврде да бежични телефони у одређеном низу година могу да оштете ваш мозак. А други опет указују на научне студије које сугеришу да електромагнетно зрачење може изазвати рак и смрт. Као један пример тога, новине The Australian извештавају: „Једна британска електрична институција је оптужена за смрт дечака који је наводно добио рак зато што је спавао близу електричних каблова с високим напоном. Један мелбурнски саветник за медицину становања, др Брус Хокинг, установио је да „деца која живе у пречнику од отприлике четири километра од сиднејских главних телевизијских торњева, имају више него два пута већу стопу леукемије него деца која живе изван пречника од четири километра“.

Премда они који раде на заштити околине подупиру такве тврдње, велике корпорације и комерцијалне компаније могу да изгубе милијарде долара због онога што они зову „кампање неоснованог страха“. Зато они покрећу контранападе и добијају подршку других сектора научних кругова.

Затим је ту спор око хемијског загађења. Неки диоксин описују као „најотровнију хемикалију коју је човек направио“. Ову хемикалију, коју је Мајкл Фументо описао као „чисто један неизбежан нуспроизвод у производњи извесних хербицида“ (Science Under Siege), неки су назвали „кључни састојак ејџент оранџа“.a Он је достигао кулминацију у публицитету после Вијетнамског рата. Уследиле су велике правне битке између ратних ветерана и хемијских компанија, у којима је свака група имала властите супарничке научне експерте.

Слично томе, еколошка питања као што су глобално загревање, ефекат стаклене баште и уништавање озонског омотача заокупљају доста пажње јавности. С обзиром на еколошке страхове за Антарктик, новине The Canberra Times извештавају: „Истраживање научника у Станици Палмер, научној бази Сједињених Држава на острву Анверс, показује штету коју је велико ултраљубичасто зрачење нанело нижим облицима живота као што су планктони и мекушци и које би могло почети да делује на ланац исхране.“ Али многе друге научне студије изгледа да противрече таквом мишљењу и желе да разбију страхове о уништавању озона и глобалном загревању.

Ко је онда у праву? Изгледа да научни стручњаци могу доказати или оспорити сваку тврдњу или аргумент. „Научну истину одређује колико социјална клима, бар исто толико и начела разума и саме логике“, наводи књига Paradigms Lost. Мајкл Фументо сажима питање диоксина говорећи: „Сви смо ми, зависно од тога кога слушате, или потенцијалне жртве тровања или потенцијалне жртве крајње дезинформације.“

Па ипак, неке добро познате научне катастрофе не могу се никако оправдати. Наука мора да одговара за њих.

„Страшно болна трагедија“

У ’Поруци интелектуалцима‘, објављеној 29. августа 1948, Алберт Ајнштајн је размишљао о мање славним тренуцима науке када је рекао: „Кроз болно искуство смо научили да рационално размишљање није довољно да би се решили проблеми нашег друштвеног живота. Проницљиво истраживање и дубоки научни рад често су имали трагичне последице по човечанство... стварајући средства за његово масовно уништење. То је стварно страшно болна трагедија!“

Недавни извештај Асошиејтед преса има наслов: „Британија признаје да је на људима тестирала зрачење.“ Британско Министарство одбране потврдило је да је влада скоро 40 година вршила експерименте зрачења на људима. Један од тих експеримената укључивао је и испитивање атомске бомбе у Маралинги, у Јужној Аустралији, средином 1950-их.

Маралинга је име изведено из једне абориџинске речи која значи „грмљавина“, и ово изоловано подручје пружило је савршено место на коме би Британија вршила научне експерименте. После прве експлозије, настала је атмосфера еуфорије због успеха. Извештај у једним мелбурнским новинама гласио је: „Кад се [радиоактивни] облак распршио, конвоји камиона и џипова довезли су британска, канадска, аустралијска и новозеландска војна лица која су посматрала експлозију из ровова удаљених само пет миља од тачке експлозије. И сви су се смејали. Као да су долазили с пикника.“

Научни дописник британских новина Daily Express, Чапмен Пиншер, чак је саставио једну песму под насловом „Жудња за облаком у облику печурке“. Додајте томе засигурање једног министра владе који је рекао да је проба прошла управо по плану и да нико у Аустралији неће бити угрожен зрачењем. Међутим, годинама касније, нестали су осмеси с лица оних који су умирали услед изложености зрачењу, и уследила је поплава захтева за обештећењем. Сада више нико није ’чезнуо за облаком у облику печурке‘! Маралинга је још увек подручје на ком је забрањен приступ због загађења зрачењем.

Искуство Сједињених Држава с пробама атомских бомби у Невади изгледа да је прилично слично. Неки сматрају да је у то укључено неко политичко питање а не научна грешка. Роберт Опенхајмер, који је био задужен за конструкцију прве америчке атомске бомбе, у Лос Аламосу, у Новом Мексику, рекао је: „Није на научнику одговорност да одлучи да ли хидрогенску бомбу треба употребити. Та одговорност лежи на америчком народу и његовим изабраним представницима.“

Трагедија другачије врсте

Коришћење крви у медицини постало је стандардна пракса после Другог светског рата. Наука ју је хвалила као спаситеља живота и објавила да је њено коришћење безбедно. Али долазак сиде уздрмао је самозадовољство света медицине. За неке је наводно животоспасавајућа течност изненада постала убица. Управник једне велике сиднејске болнице, у Аустралији, рекао је за Пробудите се!: „Деценијама смо трансфундирали једну материју о којој смо мало знали. Нисмо ни знали за неке болести које носи. Још увек не знамо шта све трансфундирамо, пошто је не можемо тестирати на нешто што не познајемо.“

Један посебно трагичан случај укључивао је коришћење хормона раста у лечењу жена нероткиња. Тражећи испуњенији живот тиме што би имале бебу, те жене су у том лечењу гледале спас. Годинама касније, неке од њих су тајанствено умрле од мождане дегенеративне Кројцфелд-Јакобове болести (КЈБ). Деца која су због закржљалог раста била лечена тим истим хормоном почела су да умиру. Истраживачи су открили да су научници добијали хормон из хипофиза мртвих људи. Неки од лешева су очигледно носили КЈБ вирус, и велике количине хормона биле су заражене. Још је трагичнија чињеница да су неке жене које су лечене тим хормоном постале донатори крви пре него што су се показали симптоми КЈБ. Постоје страхови да је вирус сада можда у залихама крви, јер не постоји начин да се она испита.

Сва наука укључује известан степен ризика. Зато не чуди што се, као што каже књига The Unnatural Nature of Science, на науку „гледа с једном мешавином дивљења и страха, наде и очаја, и схвата се и као извор многих болести савременог индустријског друштва и као извор из кога ће доћи лекови за те болести“.

Али како можемо на најмању меру свести лични ризик? Како можемо сачувати уравнотежен поглед на науку? Следећи чланак ће бити од користи.

[Фусноте]

[Истакнути текст на 6. страни]

Владин министар је рекао да неће бити опасности од зрачења

[Истакнути текст на 7. страни]

Пробна локација Маралинга загађена је зрачењем

[Истакнути текст/слика на 8. страни]

„Није на научнику одговорност да одлучи да ли хидрогенску бомбу треба употребити“— Роберт Опенхајмер, атомски научник.

[Истакнути текст/слика на 9. страни]

„Кроз болно искуство смо научили да рационално размишљање није довољно да би се решили проблеми нашег друштвеног живота“— Алберт Ајнштајн, физичар.

[Извор]

U.S. National Archives photo

[Извор слике на 5. страни]

Richard T. Nowitz/Corbis

[Извор слике на странама 8, 9]

USAF photo