Добар стрес, лош стрес

„Будући да стрес није нека конкретна реакција тела на сваки захтев, свако је увек под извесном мером стреса“ (др Ханс Селје).

ДА БИ виолиниста нешто одсвирао, струне на његовом инструменту морају бити затегнуте — али само до извесне мере. Ако су презатегнуте, пући ће. Али ако су струне превише лабаве, неће давати ама баш никакав звук. Исправна мера затегнутости лежи негде између ове две крајности.

Слично је и са стресом. Превише може бити штетно, као што смо већ видели. Али шта кад нема никаквог стреса? Иако то можда звучи привлачно, чињеница је да вам је стрес потребан — бар у извесној мери. На пример, замислите да док прелазите улицу изненада приметите како један ауто јури према вама. Стрес је оно што вам омогућује да избегнете незгоду — и то брзо!

Али стрес није користан само у хитним ситуацијама. Стрес вам је потребан и за обављање свакодневних задатака. Свако је све време под извесном мером стреса. ’Једини начин да избегнете стрес јесте да умрете‘, каже др Ханс Селје. Он додаје да је изјава „под стресом је“ безначајна као и израз „има температуру“. „Оно што заправо мислимо под тим изразима“, каже Селје, „јесте вишак стреса или телесне температуре.“ У овом контексту, рекреација исто укључује стрес, као и спавање, јер ваше срце мора наставити да куца, а и ваша плућа да раде.

Три врсте стреса

Као што постоје три различита степена стреса, тако постоје и три различита типа.

Акутан стрес настаје услед напетости свакодневног живота. У то често спадају непријатне ситуације које је потребно решити. Пошто су оне случајне и само привремене, с тим стресом обично се може изаћи на крај. Наравно, има неких који скачу с једне кризе на другу — стварно, као да је хаос део њихове личности. Чак се и са овим степеном акутног стреса може изаћи на крај. Међутим, особа која пати од њега можда се опире промени, све док не увиди како њен буран начин живота утиче на њу и на оне око ње.

Док је акутни стрес привремен, хронични стрес је дуготрајан. Особа која пати од овог стреса не види излаз из стресне ситуације, било да су то јади сиромаштва или беда посла који се презире — или што га нема. Хронични стрес може настати и због текућих породичних проблема. И брига око немоћног рођака може проузроковати стрес. Шта год да је случај, хронични стрес исцрпљује своју жртву дан за даном, недељу за недељом, месец за месецом. „Најгора ствар код хроничног стреса јесте то што се људи навикну на њега“, каже једна књига о тој теми. „Људи су одмах свесни акутног стреса зато што је то нешто ново; оглушују се о хронични стрес зато што је он нешто старо, познато и, понекад, малтене прихватљиво.“

Трауматичан стрес представља утицај неке велике трагедије, као што је силовање, несрећа или природна катастрофа. Многи ратни ветерани и преживели из концентрационих логора пате од овог типа стреса. Међу симптоме трауматичног стреса могу спадати жива сећања на трауму, чак и годинама касније, уз повећану осетљивост на мање догађаје. Понекад се код онога ко пати од овог типа стреса установи стање звано поремећај посттрауматског стреса (ППТС). (Видите оквир горе.)

Јако осетљиви на стрес

Неки кажу како начин на који сада реагујемо на стрес увелико зависи од тога на колико смо и на какву врсту стреса наилазили у прошлости. Они кажу да трауматични догађаји могу у ствари променити хемијску „шему“ мозга, те особа постаје много осетљивија на стрес у будућности. На пример, у једном испитивању 556 ветерана из Другог светског рата, др Лоренс Брас је утврдио да је опасност од шлога осам пута већа међу онима који су били ратни заробљеници него међу онима који то нису били — чак и 50 година након те првобитне трауме. „Стрес од тога што су били РЗ [ратни заробљеници] био је толико озбиљан да је променио начин на који су ти људи реаговали на стрес у будућности — учинио их је осетљивијима.“

Стручњаци кажу да не треба потцењивати стресне догађаје доживљене у детињству, пошто они могу имати знатан утицај. „Већина деце која доживи трауму не буде одведена код доктора“, каже др Џин Кинг. „Она прођу кроз тај проблем, наставе са животом и на крају годинама касније дођу у нашу ординацију, патећи од депресије или срчаног обољења.“ Осмотрите, рецимо, трауму губитка родитеља. „Стрес те величине појављује се док сте још мали да бисте могли трајно да промените шему у мозгу“, каже др Кинг, „и након тога сте мање способни да се суочавате с нормалним, свакодневним стресом.“

Наравно, како особа реагује на стрес може зависити и од великог броја других фактора, укључујући и физичку конституцију и доступна средства која ће јој помоћи да изађе на крај са стресним догађајима. Али ипак, без обзира на његов извор, са стресом се може изаћи на крај. Додуше, то није лако. Др Рејчел Јехуда примећује: „Рећи неком ко је јако осетљив на стрес да се једноставно опусти исто је што и рећи некоме ко пати од несанице да једноставно заспи.“ Па ипак, постоји пуно тога што особа може учинити да би смањила стрес, као што ће показати следећи чланак.

[Оквир на 7. страни]

Стрес на послу — „Глобални феномен“

Један извештај Уједињених нација наводи: „Стрес постаје један од најозбиљнијих здравствених проблема 20. века.“ Његова присутност на радном месту је очигледна.

• Број захтева повезаних са стресом које направе владини службеници у Аустралији повећао се 90 посто за само три године.

• Једно истраживање у Француској открило је да 64 посто болничарки и 61 посто наставника каже да су узнемирени због стресне средине у којој раде.

• Процењује се да болести повезане са стресом сваке године коштају Сједињене Државе око 200 милијарди долара. Процењује се да је 75 до 85 посто свих несрећа у индустрији повезано са стресом.

• У многим земљама је установљено да жене више пате од стреса него мушкарци, вероватно због тога што балансирају с више обавеза између куће и посла.

Стрес на послу је свакако, као што то овај извештај УН назива, „глобални феномен“.

[Оквир на 8. страни]

ППТС — нормална реакција на ненормалан доживљај

’Три месеца након што смо имали судар, још увек нисам могла да престанем плакати, нити да спавам ноћу. Чак ми је и сам излазак из куће био ужасан‘ (Луиза).

ЛУИЗА пати од поремећа­ја посттрауматског стреса (ППТС), изнурујуће болести која се одликује враћањем у прошлост и наметљивим сећањима на трауматичне догађаје или сновима о њима. Особа са ППТС-ом може још имати и претеране изненадне реакције. На пример, психолог Мајкл Дејвис говори о једном ветерану из Вијетнама који је на дан свог венчања скочио у жбуње на звук пуцња из ауспуха. „Требало је да су у околини постојале све врсте показатеља који су му говорили да је све у најбољем реду“, каже Дејвис. „То је било 25 година касније; био је у Сједињеним Државама, а не у Вијетнаму... носио је бели смокинг, а не војничку униформу. Али кад се појавио тај првобитни стимуланс, потрчао је у заклон.“

Траума с бојишта је­сте само један узрочник ­ППТС-а. Према билтену The Harvard Mental Health Letter, овај поремећај може настати због „било ког догађаја или низа догађаја у које је укључена стварна смрт или претња смрћу, или озбиљна повреда или претња физичком здрављу. То би могла бити природна катастрофа, несрећа или људско дело: поплава, пожар, земљотрес, судар, бомбардовање, рањавање, мучење, киднаповање, напад, силовање или злостав­љање деце“. Бити само сведок трауматичног догађаја или сазнати за њега — можда путем фрапантног сведочанства или фотографија — може произвести симптоме ППТС-а, нарочито уколико су људи који су у то укључени чланови породице или блиски пријатељи.

Наравно, људи различито реагују на трауму. „Код већине људи који доживе неко трауматично искуство не раз­вијају се озбиљни психијатриј­ски симптоми, па чак и када има симптома, они не попримају обавезно облик симптома ППТС-а“, објаш­њава The Harvard Mental Health Letter. А шта је с онима чији стрес доведе до ППТС-а? С временом, неки могу да се изборе с осећањима повезаним с траумом и да се опораве. Други настављају да се рву са сећањима на неки тра­уматичан догађај много година након што се он одиграо.

И у једном и у другом случају, они који пате од ППТС-а — и они који желе да им помогну — треба да упамте да је за опоравак потребно стрпљење. Библија подстиче хришћане да ’утешавају малодушне‘ и да ’буду према свакоме устрпљиви‘ (1. Солуњанима 5:14). Луизи, цитираној на почетку, требало је пет месеци пре него што је поново могла да седне за волан. „Упркос крупним корацима унапред које сам направила“, навела је четири године након несреће, „вожња ми никада неће бити тако пријатно искуство као раније. Она је нешто што морам да радим, па зато то и радим. Али доста сам напредовала од тог безнадежног времена које је наступило након несреће.“

[Слика на 9. страни]

Многи службеници су истресирани

[Слика на 9. страни]

Нису сви стресови лоши по вас