Дискриминација жена

У ЗАПАДНОЈ Африци, један бизнисмен купује једно деветогодишње дете. У Азији, једно новорођенче живо закопано у пустињски песак. У једној источњачкој земљи, тек проходало детешце — нежељено и запуштено — умире од глади у неком сиротишту. Ове трагедије повезује један заједнички именилац: све жртве су биле девојчице. То што су женског рода значило је да се може и без њих.

Ово нису усамљени случајеви. На хиљаде девојчица и младих жена у Африци продато је у ропство, неке за само 15 долара. Извештава се да се сваке године на стотине хиљада младих девојака прода или примора на проституцију, углавном у Азији. Што је још горе, евиденција становништва у многим земљама указује да пуних 100 милиона девојака „нестане“. То је несумњиво услед абортуса, чедоморства или потпуног занемаривања женског рода.

Дуго времена — вековима — у многим земљама се овако гледало на жене. А у неким местима и дан-данас. Зашто? Зато што се у тим земљама, дечаци више вреднују. Тамо се сматра да дечак може продужити породичну линију, наследити имање и бринути се о родитељима кад остаре, јер често у овим земљама не постоји никаква државна пензија за остареле. Једна азијска изрека каже да је „одгајање девојке као заливање биљке у башти твог комшије“. Кад одрасте, отићи ће и удати се или можда чак бити продата у проституцију, те стога бити од мале или ни од какве помоћи око бриге за старе родитеље.

Мањи део

У земљама које мори сиромаштво, овакав став у породици значи мање хране, здравствене неге и мање школовања за девојчице. Истраживачи су у једној азијској земљи открили да је неисхрањено 14 посто девојчица, у односу на 5 посто дечака. У неким земљама, у здравствене центре се доводи двапут више дечака него девојчица, износи један репортер за Међународни фонд Уједињених нација за помоћ деци (Уницеф). А преко 40 посто младих жена из Африке као и јужне и западне Азије неписмено је. „У току је страховити апартхејд полова у неразвијеном свету“, јадиковала је преминула Одри Хепберн, бивша амбасадорка Уницефа.

Овај „апартхејд полова“ не ишчезава када девојчице одрасту. Сиромаштво, насиље и неумољиво црнчење, пречесто је женина судбина, само зато што је жена. Председник Светске банке је изложио: „Жене обављају две трећине посла у свету... Па ипак, оне зарађују само једну десетину светског прихода и поседују само један проценат светског богатства. Оне спадају у најсиромашнију сиротињу на свету.“

Према једном извештају Уједињених нација, од 1,3 милијарде људи на свету, више од 70 посто оних који живе у ужасном сиромаштву јесу жене. „А то је све горе“, додаје тај извештај. „Број сељанки које у задње две деценије живе у апсолутном сиромаштву порастао је за скоро 50 посто. Све више, сиромаштво поприма женско лице.“

Оно што је још трауматичније од тлачитељског сиромаштва, јесте насиље које упропаштава живот великом броју жена. Процењује се да сто милиона девојака, углавном у Африци, проживљава сакаћење гениталија. Силовање је веома распрострањени облик злостављања који, у неким пределима, остаје скоро недокументован, мада студије указују да је у неким земљама свака шеста жена током свог живота силована. Рат погађа и жене и мушкарце, али већину избеглица које су биле присиљене да побегну из својих домова сачињавају жене и деца.

Мајке и хранитељице

Много тежи терет бриге за породицу, често лежи на мајци. Она вероватно ради дуже и често је једини хранитељ. У неким сеоским крајевима Африке, скоро половину породица воде жене. У неким крајевима Западног света, од укупног броја породица поприличан део су породице које води жена.

Надаље, нарочито у земљама у развоју, жене по традицији обављају неке од најтежих послова, као што су доношење воде и дрва за огрев. Огољавање и претерана испаша још више отежавају ове послове. У неким земљама које је поморила суша, жене сваког дана проводе три сата, или више, тражећи дрва за огрев и четири сата дневно доносећи воду. Тек када заврше ово тегљење, могу да почну с радом који се од њих очекује у кући или на њиви.

Јасно је да у земљама где су сиромаштво, глад или раздор свакодневна прича, пате и мушкарци и жене. Али жене пате несразмерно више. Да ли ће се ово стање икада променити? Да ли постоје икакви реални изгледи да ће се са женама једног дана опходити с поштовањем и уважавањем? Постоји ли ишта што жене могу учинити сада како би побољшале своје животне околности?

[Оквир⁄Слика на 5. страни]

Девојчице проститутке — кога кривити?

Процењује се да се сваке године око милион деце — углавном девојчица — присили на проституцију или прода у ту сврху. Араја,a пореклом из југоисточне Азије, присећа се шта се десило с неким њеним другарицама из одељења. „Кулвади је постала проститутка када је имала само 13 година. Она је била добра девојка, али њена мајка се често опијала и играла покер, тако да није имала времена за своју кћер. Мајка ју је подстицала да зарађује новац тако што би излазила с мушкарцима, и не задуго, она је постала проститутка.

„Сивун, још једна ученица из одељења, пореклом је са севера моје земље. Имала је само 12 година када су је родитељи послали у главни град да ради као проститутка. Морала је да ради две године да би отплатила уговор који су потписали њени родитељи. Случај са Сивун и Кулвади није ништа необично — од 15 девојака из мог одељења 5 њих су постале проститутке.“

Постоје милиони омладинки попут Сивун и Кулвади. „Секс-индустрија је огромно тржиште са својим сопственим импулсом“, жали се Васила Тамсали из Унеска (Организације Уједињених нација за просвету, науку и културу). „Продаја четрнаестогодишњакиња постала је уобичајена ствар, то је баналност.“ А када су девојке продате у сексуално ропство, отплатити њихову набавну цену може да се покаже као готово немогуће. Манју, коју је отац продао када је имала 12 година, још увек, након седам година проституције, дугује 300 америчких долара. „Ништа ту нисам могла да урадим — била сам ухваћена у замку“, објашњава она.

Избећи сиду за девојке може бити скоро толико тешко колико и побећи од макроа, који су их подјармили. Једно анкетирање спроведено на југоистоку Азије, указује да је 33 посто ових девојчица проститутки било заражено вирусом сиде. Све док индустрија проституције која доноси пет милијарди долара цвета, вероватно ће ове девојчице и даље патити.

Кога кривити за ову језиву праксу? Они који купују девојчице или их продају за проституцију, очигледно сносе огроман део кривице. Али, такође су за осуду и презира вредни људи који користе девојчице да би задовољили своју сексуалну похоту. Без оних који чине такав неморал, проституција ових девојчица не би ни постојала.

[Фуснота]

[Слика]

Око милион девојчица годишње, присиљено је на проституцију

[Оквир⁄слика на 6. страни]

Радни дан једне жене из централне Африке

Жена се диже у шест ујутро, те за породицу и себе припрема доручак који ће узети у току преподнева. Након што заграби воду из оближње реке, креће ка својој парцели — то може бити и до сат времена пешачења.

Све до четири сата по подне, она копа, плеви и налива земљу водом, затим накратко застаје да би појела ону храну коју је понела са собом. Два преостала сата дневне светлости она користи да исцепа дрва за огрев, и да за породицу прикупи касаву или друго поврће — што све заједно носи кући.

Обично стиже кући у сутон. Сада треба припремити вечеру, што је посао који може трајати два сата, па и више. Недељом, дан проведе у прању веша у оближњој реци а затим, у пеглању када се веш осуши.

Њен муж ретко кад цени сав овај напоран рад или слуша њене предлоге. Нема ништа против тога да она посече дрвеће или спали шумско грмље да би могла припремити земљиште за засад, али он не уради скоро ништа. С времена на време, он води децу до реке да се окупају и мало лови и пеца. Али већи део дана проводи разговарајући с другим сељанима из свог села.

Након неколико година, ако може то себи да приушти, довешће кући једну нову, млађу жену, која ће постати средиште његове наклоности. Међутим, од његове прве жене и даље се очекује да ради као и увек, све док је здравље не изда или док не умре.

Африканке носе тежак терет рада