Проналажење утехе у ’долини дубоке сенке‘
Испричала Барбара Швајцер
Понекад, кад су ствари добро ишле, мој живот је био попут пријатних ’зелених пашњака‘. Али знам и како изгледа ићи ’долином дубоке сенке‘. Међутим, уверена сам да зато што је Јехова наш Пастир, можемо изаћи на крај с било којом ситуацијом која се може појавити (Псалам 23:1-4).
ГОДИНЕ 1993, кад је и мом мужу и мени било скоро 70 година, одлучили смо да кренемо у нову авантуру — да служимо у Еквадору где је постојала већа потреба за учитељима Библије. Иако смо америчког порекла, говорили смо шпански и нисмо имали никаквих финансијских обавеза. Пошто смо знали да је ’рибарење људи‘ добро у Еквадору, планирали смо да бацимо мреже у ове богате воде (Матеј 4:19, Ча).
Након неколико узбудљивих дана у Еквадорској канцеларији подружнице Watch Tower Societyja, отишли смо на аутобуску станицу у Гвајакилу једва чекајући да отпутујемо за Мачалу — један од градова где је постојала посебна потреба. Међутим, док смо чекали аутобус, мом мужу, Фреду, наједном је позлило, па смо одлучили да одложимо пут. Отишла сам до телефонске говорнице да бих се договорила око повратка у подружницу док је Фред остао с пртљагом. Кад сам се након неколико минута вратила, мој муж је нестао!
Никад више нисам видела Фреда живог. На сред станице, за само оно мало што нисам била ту, он је имао јак срчани напад. Док сам га махнито тражила, један службеник аутобуске станице ми је пришао и рекао да су Фреда однели у болницу. Кад сам стигла у болницу, сазнала сам да је већ умро.
Одједном, нашла сам се сама у страној земљи, без дома и мужа на којег се могу ослонити. Кажем „ослонити“ јер је Фред увек преузимао вођство и организовао ствари за нас обоје. Ја нисам снажна личност и била сам срећна што он то ради. Али сада сам ја морала да доносим одлуке, организујем живот и, у исто време, савладам тугу. Био је то разоран осећај — као да сам упала у ’долину дубоке сенке‘. Хоћу ли икада научити да се сама сналазим?
Упознавање истине и поједностављење живота
И Фред и ја већ смо били венчани и разведени кад смо се први пут срели. Добро пријатељство прерасло је у близак однос, па смо одлучили да се венчамо. Као номинални хришћани, одлазили смо у цркву у Сијетлу, у Вашингтону, у САД. Али религија није била тако важна у нашем животу све док Џејми, једна сјајна млада пионирка (пуновремени јеванђелизатор), није дошла на наша врата. Била је тако пријатна да сам прихватила њену понуду да проучава Библију са мном.
Пошто је и Фред показао занимање, студиј су преузели Џејмини родитељи, те смо се годину дана касније, 1968, обоје крстили. Од самог почетка смо имали жарку жељу да стављамо Божје Краљевство на прво место у свом животу (Матеј 6:33). Пар који је проучавао с нама, Лорн и Руди Нуст, свакако су пружили пример у том погледу. Недуго након нашег крштења, они су се преселили у један град на источној обали Сједињених Држава да би служили где је била већа потреба. То је посејало семе у наша срца.
Имали смо још један разлог да бисмо размишљали о пресељењу. Фред је био управник једне велике робне куће. Посао га је јако заокупљао, и схватао је да би му пресељење у неко друго место омогућило да поједностави живот и поклони више пажње истини и нашој деци. Ја сам имала и кћерку из првог брака, која је сада била удата, а и она и њен муж такође су прихватили истину, те је наша одлука да напустимо Сијетл била тешка. Па ипак, они су разумели наше мотиве и подржали су нашу одлуку.
Тако смо се 1973. преселили у Шпанију, земљу где је, у то време, била огромна потреба за проповедницима добре вести и браћом која би предводила. Фред је израчунао да ако бисмо скромно живели, наша уштеђевина би била довољна за плаћање трошкова у Шпанији, и већину свог времена могли бисмо посветити служби. И то смо и урадили. Недуго затим, Фред је служио као старешина, и до 1983, обоје смо били пионири.
У Шпанији смо служили 20 година, научивши да говоримо тај језик и радујући се многим сјајним искуствима. Често смо Фред и ја заједно проповедали и проучавали с брачним паровима, од којих су неколико њих сада крштени Сведоци. Након неколико година у Шпанији, наше двоје млађе деце, Хајди и Мајк, такође су почели с пионирском службом. Иако смо мало имали у материјалном погледу, то је било најсрећније време у мом животу. Наш живот је био једноставан. Пуно времена смо могли проводити заједно као породица, и попут удовичиног уља из библијског извештаја, наша уштеђевина којом смо пажљиво управљали никада није пресушила (1. Краљевима 17:14-16).
Још једном промена земље
До 1992, још једном смо почели да размишљамо о пресељењу. Наша деца су одрасла, а и потреба у Шпанији је била мања него раније. Познавали смо једног мисионара који је служио у Еквадору, и он нам је причао о хитној потреби за пионирима и старешинама у тој земљи. Да ли смо били престари да бисмо размишљали о још једном почетку у некој новој земљи? Нисмо тако мислили, пошто смо обоје били доброг здравља и волели смо дело проповедања. Тако смо ступили у везу са Еквадорском подружницом и почели да правимо планове. У ствари, моја кћерка Хајди и њен муж, Хуан Мануел, који су служили на северу Шпаније, такође су имали велику жељу да нам се придруже.
Коначно, до фебруара 1993, средили смо све своје ствари и стигли у нашу нову земљу. Обоје смо били узбуђени због изгледа да пиониримо у Еквадору, где је тако пуно људи било жељно да проучава Библију. Након срдачног дочека у подружници, планирали смо да посетимо неколико градова који су били препоручени као места где постоји посебна потреба. Али тада је мој муж умро.
У ’долини дубоке сенке‘
Најпре сам била шокирана, затим сам осетила крајњу неверицу. Фред једва да је икад и био болестан. Шта сад да радим? Куда да идем? Просто нисам могла да размишљам.
Током тих најгорих тренутака мог живота, била сам благословљена подршком саосећајне духовне браће и сестара, од којих већина једва да ме је и познавала. Браћа из подружнице била су јако љубазна и водила су бригу о свему, укључујући и припреме око сахране. Нарочито се сећам љубави коју су ми показали брат и сестра Боно. Они су се постарали да никад не будем сама, а Едит Боно је неколико ноћи чак и спавала са мном како се не бих осећала усамљено. У ствари, цела бетелска породица је показала такву љубав и обзирност да је то било као да су ме умотали у топли, заштитнички покривач од љубави.
За неколико дана, са мном је било и моје троје деце, а њихова подршка је била од непроцењиве вредности. Па ипак, иако ме је преко дана окруживало много људи пуних љубави, било је теже прегурати дуге ноћи. А тада ме је подржавао Јехова. Кад год ме је обузимала ужасна самоћа, обраћала сам му се у молитви, и он ме је тешио.
После сахране се појавило питање: шта сад? Желела сам да останем у Еквадору јер је то била наша заједничка одлука, али се нисам осећала способном да то сама изведем. Тако су Хајди и Хуан Мануел, који су планирали да се у скорој будућности преселе за Еквадор, прилагодили своје планове тако да су одмах могли да дођу па смо сви заједно могли да служимо.
За месец дана, нашли смо кућу у Лохи, једном од градова које је предложила подружница. Ускоро сам била заузета организовањем ствари, усељавањем у нови дом и започињањем с проповедањем у новој земљи. Сва та активност некако је ублажила моју тугу. И не само то, могла сам да плачем са својом кћерком, која је била јако блиска Фреду, и то ми је помогло да дам одушка својим осећањима.
Међутим, кад сам се након пар месеци усталила у новој рутини, онда сам на болнији начин схватила ужасан губитак. Утврдила сам да не могу размишљати о срећним временима које смо Фред и ја имали јер ме је то јако узнемиравало. Искључила сам прошлост и живела само од данас до сутра, немоћна да пуно размишљам о будућности. Али зато сам настојала да сваки дан испуним нечим смисаоним, нарочито активношћу проповедања. То је оно што ми је помогло да наставим даље.
Одувек сам волела да проповедам и поучавам Библији, а људи у Еквадору су тако пријемљиви да је то дело било право уживање. На самом почетку кад сам тамо кренула у проповедање од куће до куће, наишла сам на једну младу удату жену која је рекла: „Да, желела бих да учим о Библији!“ То је био први библијски студиј који сам започела у Еквадору. Таква искуства су ми заокупила пажњу и спречила ме да превише размишљам о сопственој тузи. Јехова је богато благословио моју службу на терену. Чинило ми се да малтене сваки пут кад изађем да проповедам добру вест, ја имам неко изврсно искуство.
Нема сумње, наставити са пионирском службом био је благослов. То ми је дало обавезу да је испуним и пружило нешто позитивно што бих радила сваког дана. За кратко време, водила сам шест библијских студија.
Да бих вам илустровала задовољство које извлачим из службе, дозволите ми да вам испричам о једној средовечној госпођи која је недавно показала право цењење за библијска учења. Кад јој покажем неки библијски стих, она најпре жели да га потпуно разуме, и тек онда да примени његов савет. Иако је у прошлости живела неморалним животом, кад је недавно добила понуду од једног човека који је желео да живи с њом, она је одлучно одбила његов предлог. Рекла ми је како је била срећна што је заузела чврст став за библијска мерила, пошто се сада радује унутрашњем миру за који раније никада није знала. Такви студији греју моје срце и чине да се осећам корисном.
Задржати радост
Иако ми дело прављења ученика доноси пуно радости, моја жалост није брзо нестала. У мом случају, жалост је нешто што се увек враћа. Кћерка и зет ми пружају изванредну подршку, али понекад кад их видим како деле посебне заједничке тренутке, снажније осетим губитак. Много ми недостаје мој муж, не само зато што смо били тако блиски већ и зато што сам зависила од њега у многим стварима. Има дана кад ми то што не могу да разговарам с њим, да га питам за савет или да му испричам искуство из службе на терену, причињава тугу и празнину с којима никако није лако изаћи на крај.
Шта ми помаже у таквим приликама? Усрдно се молим Јехови да ми помогне да размишљам о нечем другом, нечем позитивном (Филипљанима 4:6-8). И он ми стварно помаже. Сада, након неколико година, могу да причам о неким лепим временима којима смо се Фред и ја заједнички радовали. Очигледно да процес излечења полако долази до изражаја. Као и псалмиста Давид, осећам да сам ишла ’долином дубоке сенке‘. Али Јехова је био тамо да ме утеши, а и верна браћа су ме љубазно водила у исправном правцу.
Поуке које сам извукла
Будући да је увек Фред предводио, никад ни помишљала нисам да ћу моћи сама да идем напред и самостално обављам ствари. Али уз помоћ Јехове, породице и браће, успела сам. И у неку руку сам јача него раније. Чешће се обраћам Јехови него раније, и учим да сама доносим одлуке.
Тако ми је драго што смо Фред и ја провели тих 20 година у Шпанији, заједно служећи где је постојала већа потреба. Мислим да је јако важно да за Јехову и своју породицу дамо све од себе док имамо прилику, јер у овом систему ствари никад не знамо шта ће се сутра десити. Те су године толико обогатиле наш живот и брак, и уверена сам да су ме припремиле да изађем на крај с губитком. Пошто је пионирење већ било начин живота пре Фредове смрти, оно ми је дало осећај сврхе кад сам се борила да прихватим новонасталу ситуацију.
Кад је Фред умро, најпре је изгледало као да се и мој живот окончао. Али, наравно, то није било тако. Имала сам шта да радим у Јеховиној служби, а имала сам и људе којима је требало помоћи. С обзиром на чињеницу да је толиком броју људи око мене још увек била потребна истина, како сам могла да прекинем? Помагање другима било је добро за мене, као што је Исус и рекао да ће бити (Дела апостолска 20:35). Моја искуства из службе на терену пружила су ми нешто што могу с радошћу ишчекивати, нешто о чему треба да планирам.
Пре неколико дана, опет ме је опхрвало познато осећање усамљености. Али кад сам изашла из куће да бих отишла на библијски студиј, тог трена сам осетила како ми се поправља расположење. Два сата касније, вратила сам се кући задовољна и изграђена. Као што је псалмиста рекао, понекад можда ’у сузама сејемо‘, али онда Јехова благослови наше напоре, и ми ’с песмом носимо снопове своје‘ (Псалам 126:5, 6).
Недавно сам због високог крвног притиска морала мало да прекројим свој распоред, и сада сам редован помоћни пионир. Водим смисаон живот, иако не мислим да ћу у овом систему ствари икада потпуно преболети свој губитак. Радује ме што видим своје троје деце у пуновременој служби. А понајвише, једва чекам да поново видим Фреда у новом свету. Сигурна сам да ће бити узбуђен кад сазна за дело које сам могла да вршим у Еквадору — да су наши планови уродили плодом.
Молим се да псалмистине речи могу и даље бити истините у мом случају. „Да! Милост и срећа пратиће ме у све дане мог живота, и ја ћу у дому Господњему пребивати до краја дана својих“ (Псалам 23:6).
[Слика на 23. страни]
У служби у Сан Лукасу, у Лохи, у Еквадору