Моје дуго путовање из живота на ивици смрти у Камбоџи

ИСПРИЧАО ВАТАНА МИАС

БИЛА је 1974, и ја сам се борио против Црвених Кмера у Камбоџи. Био сам официр камбоџанске армије. У једној бици смо заробили војника Црвених Кмера. Оно што ми је рекао у вези с плановима Пола Пота за будућност променило је мој живот и покренуло ме на дуго путовање, и дословно а и духовно.a

Али дозволите ми да вас одведем на почетак своје одисеје. Родио сам се 1945, у Пном Пену, што је на кмерском језику познато као Кампућија (Камбоџа). Касније је моја мајка била на важном положају у тајној полицији. Била је специјални агент принца Нородома Сиханука, владара земље. Пошто је остала сама са мном а њен распоред је био испуњен, осећала се обавезном да ме остави да се школујем у будистичком храму.

Моја будистичка позадина

Имао сам осам година када сам отишао да живим код главног будистичког монаха. Од те године до 1967, један део времена сам проводио у храму а други код куће. Монах којем сам служио био је Чун Нат, тада највећи будистички ауторитет у Камбоџи. Неко време сам радио као његов секретар и помагао му у превођењу будистичке свете књиге „Три кошаре“ (Типитака, или на санскрту Трипитака) с једног древног индијског језика на камбоџански.

Године 1964. био сам постављен за монаха и служио сам у том својству до 1969. У том периоду мучила су ме многа питања, као на пример: зашто у свету има толико патње, и како је она започела? Видео сам како људи на много начина покушавају да угоде својим боговима, али не знају како би њихови богови могли да им реше проблеме. У будистичким списима нисам могао да пронађем задовољавајућ одговор, нити су то могли други монаси. Толико сам се разочарао да сам одлучио да напустим храм, и одустао сам од монашког живота.

На крају, 1971, ступио сам у камбоџанску армију. Негде 1971. послали су ме у Вијетнам, и због свог образовања, био сам унапређен у чин потпоручника и додељен у специјалне снаге. Борили смо се против комунистичких Црвених Кмера и снага Вијетконга.

Рат и промене у Камбоџи

Постао сам прекаљени ветеран. Навикао сам да скоро свакодневно гледам смрт. Лично сам учествовао у 157 битака. Једном приликом, Црвени Кмери су нас, дубоко у џунгли, држали у окружењу више од месец дана. Изгинуло је више од 700 људи. Остали смо са око 15 преживелих — ја сам био један од њих, и био сам рањен. Али извукао сам се.

Једном другом приликом, 1974, заробили смо једног војника Црвених Кмера. Пошто сам га ја испитивао, рекао ми је да Пол Пот планира да истреби све бивше владине званичнике, укључујући и оне у армији. Рекао ми је да све напустим и побегнем. Казао је: „Стално мењај своје име. Не дозволи да ико сазна ко си. Понашај се неуко и необразовано. Никоме не говори о свом пређашњем животу.“ Након што сам га пустио да иде кући, то упозорење се урезало у мој ум.

Нама војницима било је речено како се боримо за своју земљу, а ипак, убијали смо Камбоџанце. Црвени Кмери, комунистичка фракција која је желела власт, била је из нашег властитог народа. У ствари, већина од девет милиона становника Камбоџе су Кмери, иако многи не припадају Црвеним Кмерима. То за мене није имало никаквог смисла. Убијали смо недужне сељаке који нису имали оружје и које рат није занимао.

Повратак из битке увек је био искуство које слама срце. Тамо би били жене и деца, забринуто ишчекујући да виде да ли су им се мужеви или очеви вратили. Многима од њих морао сам да кажем да су њихови чланови породице погинули. У свему томе, моје познавање будизма није ми пружило никакву утеху.

Сада се присећам како су се ствари мењале у Камбоџи. Пре 1970, тамо је било релативно мирно и сигурно. Већина људи није поседовала оружје; то је било незаконито уколико нисте имали дозволу. Било је јако мало пљачке или крађе. Али након што је грађански рат започео побуном Пола Пота и његових снага, све се променило. Оружја је било на све стране. Чак су се и деца од 12 или 13 година обучавала за војну службу, учећи да пуцају и убијају. Пол Потови људи су убедили неку децу да убију своје властите родитеље. Војници би рекли деци: „Ако волите своју земљу, морате мрзети своје непријатеље. Ако ваши родитељи раде за владу, они су наши непријатељи и морате их убити — или ћете ви бити убијени.“

Пол Пот и чистка

Године 1975, Пол Пот је добио рат и Камбоџа је постала комунистичка земља. Пол Пот је започео са чистком свих студената, наставника, владиних службеника и свих других који су имали неко образовање. Ако сте носили наочаре, могли сте бити убијени јер се претпостављало да сте образовани! Режим Пола Пота је протерао већину људи из градова и места и преселио их у села да раде као пољопривредници. Сви су се морали облачити на исти начин. Морали смо да радимо 15 сати на дан, без довољно хране, без лекова, без одеће, и са само 2 или 3 сата сна. Одлучио сам да напустим своју домовину пре него што буде прекасно.

Сетио сам се савета оног војника Црвених Кмера. Бацио сам све фотографије, сва документа и било шта што ме је могло теретити. Ископао сам рупу и закопао нека своја документа. Затим сам отпутовао западно, према Тајланду. Било је опасно. Морао сам да избегавам барикаде на путевима и да будем заиста пажљив за време полицијског часа, пошто су једино војници Црвених Кмера могли путовати, са званичном дозволом.

Отишао сам у једно подручје и неко време живео код једног пријатеља. Затим су Црвени Кмери преселили све с тог места на нову локацију. Масовно су почели да убијају учитеље и лекаре. Ја сам побегао с тројицом пријатеља. Сакрили смо се у џунглу и јели онолико воћа колико смо могли наћи на дрвећу. На крају сам стигао у једно мало село у провинцији Батамбанг, где је живео један мој пријатељ. На моје изненађење, ту сам нашао и бившег војника који ме је посаветовао како да побегнем! Пошто сам га ја ослободио, три месеца ме је крио у једној јами. Упутио је једно дете да ми баца храну али да не гледа у јаму.

С временом, могао сам да побегнем, и пронашао сам своју мајку, тетку и сестру, које су такође бежале према тајландској граници. То је било тужно време за мене. Мајка ми је била болесна, и на крају је умрла од болести и недостатка хране, у једном избегличком логору. Ипак, један трачак светлости и наде ушао је у мој живот. Упознао сам Соуфи Ум, жену која је постала моја супруга. Побегли смо, заједно с мојом тетком и сестром, преко тајландске границе у избеглички логор Уједињених нација. Камбоџански грађански рат је нашу породицу скупо коштао. Изгубили смо 18 чланова породице, укључујући и мог брата и снаху.

Нови живот у Сједињеним Државама

У избегличком логору су проверили ко смо, и УН су покушале да нам пронађу спонзора како бисмо могли да одемо у Сједињене Државе. Коначно, успех! Године 1980, стигли смо у Сент Пол, у Минесоти. Знао сам да треба да научим енглески што је пре могуће ако желим да напредујем у својој новој земљи. Мој спонзор ме је послао у школу на само неколико месеци, иако је требало да дуже студирам. Уместо тога, запослио ме је као домара у једном хотелу. Али с мојим ограниченим енглеским, то је била читава комедија од грешака. Власник би ме замолио да му дохватим мердевине, а ја бих му донео смеће!

Застрашујућа посета

Године 1984, радио сам ноћну смену а дању сам спавао. Живели смо у подручју у којем је било пуно напетости између Азијаца и црнаца. Криминал и дрога били су уобичајена ствар. Једног јутра, моја супруга ме је пробудила у десет сати да ми каже да нам пред вратима стоји црнац. Била је преплашена јер је мислила да је дошао да нас опљачка. Провирио сам кроз шпијунку, и тамо је стајао тај лепо одевени црнац са актенташном, а с њим је био један белац. Изгледало је као да је све у реду.

Упитао сам га шта продаје. Показао ми је примерке часописа Кула стражара и Пробудите се! Ништа нисам разумео. Покушао сам да их одбијем јер ме је неколико месеци раније неки протестантски продавац на превару навео да платим 165 долара за комплет од пет књига. Међутим, овај црнац ми је показао илустрације у часописима. Те слике су биле тако пријатне и лепе! А тај човек је имао широк, пријатељски осмех. Тако сам му приложио 1 долар и узео их.

Око две седмице касније, поново је навратио и упитао ме да ли имам Библију на камбоџанском. Испоставило се да сам имао једну коју сам добио у назаренској цркви, иако је нисам разумео. Али на мене је оставило утисак то што су два човека различитих раса дошла на моја врата. Тада ме је упитао: „Да ли желите да научите енглески?“ Наравно да сам желео, али ја сам објаснио да немам новаца да платим часове. Рекао ми је да би ме он подучавао без накнаде, користећи једну публикацију темељену на Библији. Иако нисам знао коју религију он представља, мислио сам: ’Бар не морам платити, а научићу да читам и пишем енглески.‘

Учење енглеског и Библије

То је био спор процес. Он би ми показао прву библијску књигу, Постање, а затим бих је ја изговорио на камбоџанском, „Лоу ка бат.“ Он би рекао „Библија“, а ја бих рекао „Компи“. Почео сам да напредујем, а био сам и мотивисан. Навикао сам да носим на посао свој енглеско-камбоџански речник, часопис Кула стражара, библијски превод New World и своју камбоџанску Библију. У паузама сам студирао и учио енглески, реч по реч, упоређујући публикације. Овај спори процес, заједно са седмичним часовима, потрајао је више од три године. Али, најзад, знао сам да читам енглески!

Моја жена је још увек одлазила у будистички храм и остављала је храну за претке. Наравно, једино су муве имале користи од тога! Имао сам много дубоко укорењених лоших навика које су потицале из мојих дана у армији и у будизму. Када сам био монах, људи су имали обичај да доносе жртве, укључујући и цигарете. Веровали су да, ако монах пуши цигарете, то је исто као да њихови преци пуше. И тако сам постао жртва зависности од никотина. А и у војсци сам пуно пијанчио и пушио опијум како бих стекао храброст за битке. Према томе, када сам почео да проучавам Библију, морао сам да направим много промена. Тада сам открио да је молитва од велике помоћи. За само неколико месеци, надвладао сам своје лоше навике. Како се то само допало остатку породице!

Крстио сам се као Сведок 1989, у Минесоти. Отприлике у то време, сазнао сам да је на Лонг Бичу, у Калифорнији, постојала једна група Сведока која је говорила камбоџански, а и много Камбоџанаца. Након што смо моја жена и ја о томе разговарали, одлучили смо да се преселимо на Лонг Бич. То је била промена која је све изменила! Прво се моја сестра крстила, затим моја тетка (која сада има 85 година) и моја супруга. Следило их је моје троје деце. На крају, сестра ми се удала за једног Сведока, који сада служи као скупштински старешина.

Овде у Сједињеним Државама, прошли смо кроз много искушења. Искусили смо велике финансијске потешкоће и неке здравствене проблеме, али чврсто се држећи библијских начела, задржали смо своје поверење у Јехову. Он је благословио моје напоре на духовном пољу. Године 1992, био сам наименован да служим као слуга помоћник у скупштини, а 1995, постао сам старешина овде у Лонг Бичу.

За сада, дуго путовање које сам започео када сам био будистички монах а затим официр на бојним пољима ратом разорене Камбоџе завршило се у миру и срећи у нашем новом дому и новој земљи. А имамо и нашу новопронађену веру у Јехову Бога и Христа Исуса. Боли ме што знам да се у Камбоџи људи и даље међусобно убијају. То је за мене и моју породицу разлог више да очекујемо и објављујемо обећани нови свет, где ће сви ратови престати а сви људи истински волети своје ближње као саме себе! (Исаија 2:2-4; Матеј 22:37-39; Откривење 21:1-4).

[Фусноте]

[Мапа/слика на 16. страни]

(За комплетан текст, види публикацију)

ВИЈЕТНАМ

ЛАОС

ТАЈЛАНД

КАМБОЏА

Батамбанг

Пном Пен

У време када сам био будистички монах

[Извор]

Mountain High Maps® Copyright © 1997 Digital Wisdom, Inc.

[Слика на 18. страни]

С мојом породицом, пред Двораном Краљевства