Кад изгледа као да вас сви гледају

„Мучење“ је реч коју Џери користи да то опише. „Сваки пут кад сам ушао у учионицу“, каже он, „почео би да ме облива зној, језик би ми се завезао и мислио сам да не бих могао да говорим — чак и по цену живота. Затим бих осетио како ми велика врућина јури у лице, руке и ноге, и сав бих поцрвенео — као паприка.“

ЏЕРИ пати од социјалне фобије, стања које се одликује снажним страхом особе да је други не испитују и да не буде јавно понижена. „Особа са социјалном фобијом верује да је сви гледају“, каже једна брошура коју је издало Америчко удружење за поремећаје узнемирености. „Брига може водити до напада панике, укључујући и симптоме као што су лупање срца, несвестица, кратак дах и обилно знојење.“

Неки су можда склони да страхове социјалних фобичара одбаце као нешто безначајно, говорећи како треба само да натерају себе да игноришу своју стидљивост, „изађу и буду с људима“. Додуше, у део борбе против социјалне фобије спада и суочавање с нашим страховима. Међутим, велика је разлика између стидљивости и социјалне фобије. „За разлику од уобичајене стидљивости“, каже Џерилин Рос, „социјална фобија је тако озбиљна да утиче на свакодневно функционисање, на послу, у школи и у скоро свим међуљудским односима.“

Студије указују на то да социјална фобија нарушава живот милиона људи.a Осмотрите неке страхове који су повезани с овим изнурујућим стањем.

Страхови социјалне фобије

Кад се говори пред публиком. Даг се сећа да га је ухватила паника док је држао један кратак говор пред групом суграђана. „Само ме је наједном облио хладан зној“, каже он. „Срце ми је лупало. Дрхтао сам, тресао сам се. Грло ми се стезало, тако да ми је било тешко чак и да говорим.“ Додуше, скоро се сви унервозе кад стану пред публику. Али социјални фобичар доживљава талас ужаса који је снажан и сталан, и који се не смањује вежбањем. Заиста, Даг је и на најтричавију прилику да говори гледао као на претњу његовом животу.

Кад се једе у присуству других. Пошто социјални фобичари верују да их други помно испитују, чак и једноставан оброк може постати кушња налик ноћној мори. Плаше се да ће им се трести руке, да ће просути храну или промашити уста, или да ће се чак разболети. Ти страхови могу постати обистињена пророчанства која смо сами прорекли. Књига Dying of Embarrassment примећује: „Што више бринете о постојању могућности да радите нешто што вас збуњује, то узнемиренији постајете. Што сте више узнемирени, то је већа вероватноћа да ћете стварно почети да се тресете или да правите изненадне, незграпне покрете. Овај проблем може нарасти до те мере да постаје тешко принети храну или пиће к устима а да се нешто не испусти или проспе.“

Кад се пише у присуству других. Плашећи се да ће им се трести руке или да ће други приметити како они не пишу читко, многи социјални фобичари паниче кад морају потписати чек или написати било шта док их други посматрају. На пример, Сем је био сав постиђен кад је његов послодавац затражио да се на почетку сваког радног дана упише у књигу пред обезбеђењем. „Нисам то могао да урадим“, каже Сем. „Рука би почела тако страшно да ми се тресе да сам морао да је контролишем другом руком како бих потрефио ред; а чак ни тада нисте могли да прочитате шта сам написао.“

Кад се користи телефон. Др Џон Р. Маршал каже како су многи његови пацијенти признали да, кад год је то могуће, избегавају да користе телефон. „Плашили су се да им не би пошло за руком да прикладно одговоре“, каже он. „Други су страховали да би, пошто не би знали шта да кажу, наступио збуњујући тајац, и у моменту кад разговор запне, њихов глас би се због узнемирености променио, почео да подрхтава или да крешти. Ужасно су се плашили да би могли да замуцкују, или да на друге збуњујуће начине покажу да су узнемирени.“

Кад се контактира с другим људима. Неки социјални фобичари се плаше практично сваке ситуације која укључује контакт с другима. Они се често нарочито ужасавају визуелног контакта. „Људи са озбиљним социјалним фобијама често са узнемиреном несигурношћу не знају у шта да гледају ни како да реагују кад други гледају у њих“, каже The Harvard Mental Health Letter. „Они избегавају визуелни контакт, јер мисле да не знају када да гледају и када да склоне поглед. Умишљају да ће други погрешно разумети њихов поглед.“

Постоје и други страхови повезани са социјалном фобијом. Рецимо, многи се ужасавају од одласка у јавни тоалет. Други се смртно плаше да купују кад их гледа продавац. „Толико ми је нелагодно да често чак и не видим оно у шта гледам“, каже једна жена. „Увек очекујем или замишљам како особа за касом тражи да се одлучим шта хоћу и да престанем траћити њихово време.“

Како покушавају да изађу на крај?

Они који немају овај поремећај примећују да им је тешко да схвате бол социјалне фобије. Једна особа која пати од ње описује своје искуство као „најстрашнију врсту збуњености коју тешко да би ико икада могао да замисли!“ Једна друга признаје: „Све време размишљам о самоубиству.“

Нажалост, многи социјални фобичари се окрећу алкохолу не би ли умањили своју узнемиреност.b Иако то може донети привремено олакшање, злоупотреба алкохола, дугорочно гледано, само повећава проблеме особе која пати од социјалне фобије. Др Џон Р. Маршал примећује: „Неколико мојих пацијената с мало искуства у пијењу у друштву скроз су се напили — у покушају да се смире пред неком ситуацијом у друштву или током ње — и само придодали понижењу у очима оних којих се толико плаше.“

Избегавање је међу социјалним фобичарима можда најуобичајенија стратегија за излажење на крај са ситуацијама. Да, многи једноставно остану по страни у ситуацијама којих се плаше. „Избегавала сам што је могуће више ситуација, чак и разговор преко телефона“, каже социјална фобичарка по имену Лорејн. Међутим, многи који пате од социјалне фобије с временом утврде да их избегавање затвара уместо да их штити. „Након неког времена“, каже Лорејн, „усамљеност и досада би ме савладали.“

Избегавање може постати „замка која сама себе појачава“, упозорава Џерилин Рос. „И после сваког избегавања“, додаје она, „следећи пут је лакше да се упадне у ту замку — све док избегавање не постане малтене аутоматска реакција.“ Неки који пате од социјалне фобије рутински одбијају позиве на вечеру или не прихватају послове који подразумевају контакт с људима. Као последица тога, они никад не науче да се суоче са својим страховима и да их победе. Као што је то рекао др Ричард Хајмберг, „њихов живот је пун умишљених одбацивања до којих никад не дође и замишљених неуспеха на пословима у којима се никада нису опробали зато што су их избегавали“.

Међутим, постоји добра вест у вези са социјалном фобијом: она је излечива. Наравно, није могуће — чак није ни пожељно — елиминисати сваки облик узнемирености. Па ипак, они који пате од социјалне фобије могу научити да контролишу своје страхове, а Библија има практичан савет који може помоћи.

[Фусноте]

[Слике на 5. страни]

За социјалног фобичара, нормални  међуљудски контакти постају кушња налик ноћној мори