Картографија — кључ за упознавање света
ОД ДОПИСНИКА ПРОБУДИТЕ СЕ! ИЗ КАНАДЕ
„Рај се налази негде на далеком истоку. Јерусалим је средиште свих нација и земаља, а сама земља је једна равна плоча окружена океанима. Овако су калуђери, творци мапа у средњем веку, видели свет у ком су живели.“
ОВЕ речи су употребили уредници у уводу публикације The Reader’s Digest Great World Atlas. Овакво религиозно веровање, које не налази подршку у Библији, делимично даје објашњење зашто је картографија, или прављење мапа, слабо напредовала током раног средњег века.
Мапе се темеље на познавању географије, која је сама по себи од суштинске важности за разумевање света око нас. Ипак, за многе географска писменост није много узнапредовала у односу на средњовековно време. Око сто година раније, писац Марк Твен се послужио својим измишљеним ликом Хаком Фином да би у својим данима приказао тај проблем. Високо у балону, Хак је уверавао свога друга Тома Сојера да још нису стигли до државе Индијане пошто је земља још увек била зелена. Хак је приметио да је на мапи Индијана била ружичаста.
У скорашња времена, један средњошколски професор у Америци, започињао је свој предмет географије тако што би замолио неког ученика да покаже Сједињене Државе на мапи света. Већ десет година он је овако започињао своја предавања. Рекао је да за то време ниједан првозапитани ученик — па чак ни другозапитани — није умео да пронађе Сједињене Државе! Према часопису Time, можда још више изненађује чињеница да „30 посто Американаца не уме на мапи да разликује север од југа“.
Хроника прављења мапа
Прављење мапа један је од најдревнијих и најчудноватијих облика комуникације. Мапе су биле урезиване на камен и дрво; цртане по песку, на папиру и пергаменту; сликане на кожи и тканини; па чак и руком цртане по снегу.
The World Book Encyclopedia указује на датум најстарије познате мапе која потиче из 2 300. пре н. е., описујући је као „малену глинену плочу из Вавилона која је по свему судећи показивала нечије власништво у долини окруженој планинама“. Вавилонци су у раним настојањима развоја заједнице користили сличне глинене цртеже градских зидина.
Грчки географ из другог века, Птолемеј Александријски, знао је да је Земља округла, баш као што је то Библија открила још у осмом веку пре н. е., када је говорила о Богу као о оном „који седи над кругом од земље“ (Исаија 40:22, курзив наш). Према часопису Equinox, Птолемејеви цртежи су „међу првим забележеним покушајима козмографије — мапирања постојећег света“.
Мало је људи знало о Птолемејевим мапама све док крајем 1400-их нису биле иштампане у једном атласу. Након тога, оне су постале извор географских података за навигаторе као што су били Колумбо, Кабот, Магелан, Дрејк и Веспучи. Чак и данас, Птолемејева мапа налик глобусу личи на савремене мапе, иако је на његовој мапи претерана величина евроазијске земљане масе. Reader’s Digest Atlas of the World запажа да је ово претеривање „навело Колумба да погрешно процени удаљеност Азије када је кренуо преко Атлантика, и тако није схватио да је открио Нови свет који се налази између два континента“. Овај такозвани Нови свет, Америка, назван по Америгу Веспучију, био је први пут додат мапи света 1507.
Путовања која су уследила током ере открића, отприлике између 1500. и 1700, опремила су картографе с више тачнијих информација. Њихове карте, то јест мапе, постале су стратешки документи и биле су описане као „оруђа државне моћи“ и „ратна оружја“. Картографи су се заклињали на тајност, радили у изолацији и чували своје мапе чак по цену живота. Ако би непријатељ упао на брод, мапе које су се иначе чувале у врећи с тегом, биле би бачене у море. Дуго су нације пажљиво чувале своје службене мапе, а у време рата, могла их је видети само неколицина људи.
Откривањем нових подручја, старе границе су морале да буду преправљане. Фламански географ Герардус Меркатор (1512-1594), одазвао се том изазову правећи прву научну књигу с мапама. У својој књизи, Меркатор се послужио ликом митолошког дива Атласа, титана, па се отада реч „атлас“ примењује на збирку мапа.
Модерна картографија
С порастом сазнања о географији, побољшавао се и квалитет мапа. Главну улогу у овом развоју одиграле су нове технике у прављењу мапа. Canadian Geographic описује обесхрабрујуће тежак задатак оних који су премеравали земљиште током друге половине 19. века и прве половине 20. века: „По врућини и хладноћи, на коњу, кануом, сплавом и пешке... они су премеравали градове и фарме, шуме и поља, блатњаве путеве и мочваре препуне инсеката. Користили су ланце за премеравање раздаљине и преносиве теодолите с телескопом за мерење углова. Они су помоћу звезда успостављали знаке нивелисања... и мерили дубину приобалних вода.“
У 20. веку, прављење мапа се дословно уздигло у висине. Авиони с монтираним камерама почели су с прављењем снимака из ваздуха. Затим, орбитирајући сателити у 1950-им, лансирали су прављење мапа у свемирску еру. До краја 1980-их, мерачи тла с пријемницима за глобално позиционирање, могли су за сат времена да одреде географске локације широм света, нешто за шта су само неколико година раније били потребни месеци рада.
Данас, картографи цртају уз помоћ електронике. Они осавремењују своје мапе користећи инструменте који се налазе у орбити, надопуњујући их прецизним инструментима са земље. Компјутерски хардвер са специјализованим софтверским програмима омогућује да картографи ускладиште билионе информација, како картографских тако и других. Према томе, мапа по поруџбини може бити направљена само за неколико минута, без дуготрајног ручног цртања.
Помоћу географског информационог система (GIS), скоро свака информација може да се стави на мапу. GIS може за само неколико тренутака да произведе савремену мапу града којом би помагао регулисање саобраћаја у време шпицева. Он може такође давати и смернице транспортним возилима која путују путевима неке земље, а може управљати чак и производњом сена за оне који се баве млекарством.
Мапе — одраз стварности?
„Мапа може да слаже, али она никада не засмејава“, написао је песник Хауард Макордин. На пример, није смешно када руком скицирана мапа на парчету папира не показује тачан излаз са аутопута, који би вас довео до одредишта. Ми очекујемо да све мапе буду тачне и да одражавају стварност. Међутим, чињеница је да нису све мапе тачне, нити све оне одражавају стварност.
Један архивиста је набавио једну шарену зидну мапу Квибека, у Канади, а затим је открио једну шокантну грешку. „Цело полуострво Лабрадор било је прикључено као саставни део Квибека“ објашњава он. „Када сам изнео овај проблем једном колеги, био сам запањен када ми је рекао да се то највероватније није превидело већ да је намерно лажно приказано.“ Изгледа да Квибек никада није био задовољан са одлуком из 1927. о постављању границе између Лабрадора и Квибека, тако да ни мапа није одражавала ову нежељену стварност.
Колега овог архивисте је указао на додатне примере мапа које су намерно биле погрешно направљене. Овај архивиста је касније написао један чланак у часопису Canadian Geographic, под насловом „Мапе које обмањују“, где је нагласио да се „картографијом може лако манипулисати како би се подржавало одређено гледиште“. Он је написао: „Ја сам увек био поучаван томе да мапе верно представљају стварност, па ипак, овде се налазе мапе које су пуне лажи!“
Године 1991, The Globe and Mail, из Торонта, известио је да је „делегација јапанских службеника, чија влада тврди да њој припадају Курилска острва која надзире Совјетски Савез, замолила [Друштво националне географије] да ово спорно подручје означи другачијом бојом“. Зашто су желели да промене боју? Главни картограф Националне географије, Џон Гарвер, мл., објаснио је: „Желели су да се боја промени у зелену, зато што је Јапан зелен на мапи.“
Стога, боје на мапи могу послужити да се начине извесна припајања или да се нагласи одређена одлика. На пример, 1897, када је откривено злато дуж притоке реке Клондајк, мапе су нарочито допринеле најезди око 100 000 трагача за златом. Произвођачи мапа су обојили Аљаску и реку Јукон тамно жутом бојом како би нагласили велики потенцијал за успех.
Други ставови могу утицати на изглед мапе на много драматичнији начин. На пример, 1982. је направљена једна „Преврнута мапа“, на којој се јужна хемисфера налазила на горњој страни. Зашто? Зато што се мислило да улива осећај супериорности и достојанства ако се налази на горњој страни, и да би таква мапа позитивно утицала на сиромашније земље света које се налазе на јужној хемисфери.
Изазов за картографе
Чак и када картограф жели да преслика стварност, стварање мапе на равној површини представља проблем. То је зато што се сфера изобличи када се црта на равној површини. То је као када се спљошти цела кора поморанџе. Облици континената могу бити тачни, али је зато њихова величина непропорционална. Зато је Џон Гарвер, мл., рекао: „Једина тачна мапа је глобус.“ Али пошто је глобусе тешко носати унаоколо, зато је једна пљосната, шарена мапа света цењена и корисна.
Године 1988, Национална географија је издала једну нову мапу света. Извештавајући о овом догађају, Time је појаснио проблем с којим се сусрећу картографи: „Контуре на мапама не одражавају увек стварне облике и релативне величине континената и мора.“ Ову чињеницу можете лако уочити ако упоредите мапу света коју је издало Друштво националне географије 1988, с мапама света које је произвела ова иста организација ранијих година.
Дискутујући о радикалним променама у таквим мапама, Time је рекао: „На новим мапама света које [Удружење националне географије] шаље за својих 11 милиона чланова, Совјетски Савез је изгубио 47 милиона квадратних километара — више од две трећине територије коју су обухватале мапе Националне географије у протеклих пола века.“
Још од времена Птолемеја, картографи су се борили с проблемом представљања релативних величина код разних подручја света. На пример, према пројекцији коју је Национална географија користила 66 година, Аљаска је била пет пута већа од своје стварне величине! Такви проблеми са изобличавањем могу вам помоћи да разумете зашто је Артур Робинсон, кога многи сматрају доајеном картографа САД, рекао: „Картографија је више уметност него наука.“ Према Гарверу, мапа, коју је 1988. прихватило Друштво националне географије, била је „најбоља равнотежа између географије и естетике“.
Шта доноси будућност?
Изгледа да картографија укључује много више него што то већина људи мисли. Што се више зна о земљи, то мапе могу бити тачније. Ипак, не може се лако доћи до таквог знања. Према томе, као што је то годинама раније аутор Лојд А. Браун рекао: „Док не дође време када ће сви људи моћи допловити до обала својих суседа без страха, и када ће моћи јахати или летети преко било које земље а да их не убију или зауставе, велика мапа света о којој људи вековима сањаре, мора да чека. Једнога дана, можда ће бити завршена.“
На срећу, према библијском пророчанству, цела земља ће на крају бити уједињена под владавином Божјег постављеног краља, Исуса Христа. О њему једно библијско пророчанство изјављује: „Владао он од мора до мора и од реке до крајева земље“ (Псалам 72:8). Када једном расправе око територијалних граница и политичка ривалства буду одстрањена, а сукобљене националне политичке владе не буду више постојале, тада ће бити направљена савршена мапа света.
[Слика на странама 16, 17]
Птолемеј и његова мапа света
Герардус Меркатор
[Извор слике]
Птолемеј и Меркатор: Culver Pictures; Птолемејева мапа света: Gianni Dagli Orti/Corbis; глобус: Mountain High Maps® Copyright © 1997 Digital Wisdom, Inc.; позадина на странама 16-19: The Complete Encyclopedia of Illustration/J. G. Heck