’Не живимо више ради себе‘
ИСПРИЧАО ЏЕК ЈОХАНСОН
Један Африканац, малавијски војник, наредио ми је да станем уз саму обалу реке, пред светла фарова „ланд ровера“. Док је подизао пушку, Лојд Ликвиде је дотрчао до обале реке и бацио се испред мене. Молио је: „Пуцај у мене! Пуцај у мене уместо у њега! Не у овог странца који није учинио ништа лоше!“ Због чега је један Африканац био спреман да жртвује свој живот за мене, Европљанина? Допустите ми да објасним како сам, пре скоро 40 година, постао мисионар у Африци.
ГОДИНЕ 1942, када сам имао само девет година, умрла ми је мајка, оставивши оца с петоро деце. Ја сам био најмлађи. Четири месеца касније, отац, који је био један од првих Сведока за Јехову у Финској, несрећним случајем се утопио. Моја најстарија сестра, Маја, бринула се за нас остале и успели смо да сачувамо наше имање. Маја је такође преузела вођство и у духовним стварима, и у току прве године након очеве смрти, она и један од моје браће симболизовали су своје предање Јехови Богу крштењем у води. Годину дана касније, крстио сам се и ја, у својој 11. години.
Пресудна одлука
Након што сам 1951. завршио трговачку школу, запослио сам се у Индустрији мотора Форд, у Финској. Шест месеци касније, један мудри путујући слуга Јеховиних сведока приредио ми је изненађење. Позвао ме да на једном конгресу одржим говор о благословима пионирске, то јест пуновремене службе. Осећао сам се нелагодно, пошто сам радио пуно радно време на световном послу и мислио сам да никако нећу моћи да говорим од срца. Молио сам се Јехови за то. Схватио сам да хришћани не треба да „живе више ради себе, него ради онога који за њих умре“, и зато сам одлучио да изменим своје приоритете како бих служио као пионир (2. Коринћанима 5:15).
Мој шеф је обећао да ће ми удвостручити плату ако останем у фирми. На крају, кад је видео да сам чврсто одлучио, рекао је: „Донели сте исправну одлуку. Цели свој живот сам провео овде, у овој канцеларији, и колико сам стварно помогао људима?“ И тако сам у мају 1952. постао пионир. Неколико седмица касније, могао сам с пуним поуздањем одржати свој говор о пионирској служби.
Након неколико месеци пионирске службе, осуђен сам на шест месеци затвора због своје хришћанске неутралности. Након тога сам осам месеци провео у заточеништву с другим младим Сведоцима на острву Хасто Бусе, у Финском заливу. Звали смо то острво Мали Гилеад због интензивног програма проучавања Библије који смо организовали међу собом. Међутим, мој циљ је био да похађам прави Гилеад, Watchtowerovu школу Гилеад, која се налазила близу Саут Ленсинга, у држави Њујорк.
Док сам још био у заточеништву на том острву, добио сам писмо од канцеларије подружнице Watch Tower Societyja, којим сам био позван да служим као путујући слуга Јеховиних сведока. Требало је да, након што будем пуштен, посећујем скупштине у делу Финске у којем се говори шведски. Тада сам имао само 20 година и осећао сам се неспособним за то, али уздао сам се у Јехову (Филипљанима 4:13). Сведоци у скупштинама у којима сам служио били су предивни, јер никада нису гледали на мене с висине зато што сам још био „дете“ (Јеремија 1:7).
Док сам следеће године био у посети једној скупштини, упознао сам Линду, која је из Сједињених Држава дошла на одмор у Финску. Након што се вратила у Сједињене Државе, брзо је духовно напредовала. Убрзо се крстила. Венчали смо се у јуну 1957. Касније, септембра 1958, били смо позвани у 32. разред школе Гилеад. Након што смо следећег фебруара дипломирали, додељени смо у Њасу, која се сада зове Малави, у југоисточној Африци.
Наша служба у Африци
Волели смо да идемо у службу с нашом афричком браћом, којих је тада у Њаси било више од 14 000. Повремено смо путовали „ланд ровером“, носећи са собом све што нам је потребно. Боравили смо у селима у којима још никада није био ниједан белац и били смо увек лепо примљени. Кад бисмо стигли, цело село би изашло да нас види. Након љубазног дочека, сели би на земљу и ћутке нас проучавали.
Сељани су често градили колибу специјално за нас, која је понекад била направљена од блата а понекад од једне врсте трске и била је тек толика да у њу може стати кревет. Хијене би ноћу трчале око колибе, пуштајући застрашујуће урлике поред самих наших глава. Али Сведоке у Њаси су тек очекивале много опасније силе од дивљих животиња.
Национализам постаје спорно питање
Целу Африку су узбуркали покрети за независност. У Њаси се од свих очекивало да се учлане у једну политичку партију која је тамо постојала. Изненада, наша неутралност је постала горуће национално питање. Ја сам се тада бринуо за рад канцеларије док је наш надгледник подружнице, Малком Виго, био одсутан. Затражио сам састанак с др Хејстингсом Камузу Бандом, тадашњим премијером Њасе. Двојица хришћанских старешина и ја објаснили смо му наш неутралан став, и састанак се завршио у срдачној атмосфери. Упркос томе, око месец дана касније, у фебруару 1964, Елатон Мвачанде је постао прва жртва прогонства — бесна руља га је избола копљем. Други Сведоци из његовог села били су присиљени да беже.
Послали смо телеграм др Банди, молећи га да употреби свој ауторитет да би зауставио то насиље. Ускоро сам из премијерове канцеларије добио позив да се појавим. У друштву још једног мисионара по имену Харолд Гај, и једног месног Сведока, Александра Мафабана, отишао сам до др Банде. Била су присутна и два министра владе.
Чим смо сели, др Банда, без иједне речи, почео је да маше телеграмом изнад главе. Коначно, прекинуо је тишину рекавши: „Господине Јохансон, шта сте хтели да ми кажете овим телеграмом?“ Још једном смо му објаснили наш политички неутралан став и ја сам додао: „Сада, кад је убијен Елатон Мвачанде, ви сте једина особа која нам може помоћи.“ Изгледа да је то задовољило др Банду и он се донекле опустио.
Међутим, један од министара владе који су били присутни тврдио је да Јеховини сведоци у неком удаљеном селу нису били спремни на сарадњу с локалним властима. Други министар је затим споменуо једно друго удаљено село, оптужујући тамошње Сведоке да су говорили о др Банди без поштовања. Међутим, нису могли да нам кажу име било кога ко се тако понашао. Објаснили смо да се Јеховини сведоци поучавају да увек поштују власти. Нажалост, наши покушају да исправимо погрешне утиске др Банде и његових министара нису били успешни.
Живот нам је био у опасности
Године 1964, Њаса је стекла независност и касније је постала Република Малави. Наше дело проповедања се наставило донекле нормално, али под све већим притиском. У то време, назвали су нас Сведоци из јужног дела земље, саопштивши нам да су тамо избили политички немири. Увидели смо да постоји потреба да неко хитно оде да процени стање у ком су се налазили Сведоци и да им пружи моралну подршку. У ранијим приликама и са̂м сам путовао у ту дивљину и Линда је то храбро прихватала. Међутим, овај пут ме је преклињала да поведем са собом једног младог месног Сведока, Лојда Ликвиде. Коначно сам пристао мислећи у себи: ’Ако ће је то умирити, повешћу га.‘
Речено нам је да одређену реку морамо прећи скелом пре полицијског часа који је почињао у шест после подне. Дали смо све од себе да бисмо стигли до тада, али смо закаснили због лоших путева. Тек касније смо сазнали да је издата наредба да се пуца на свакога ко би се после шест нашао на нашој страни реке. Док смо се спуштали возилом до реке, видели смо да је скела већ стигла на другу страну. Брат Ликвиде ју је позвао да се врати по нас. Вратила се, али један војник који је био на скели, узвикнуо је: „Морам да убијем белца!“
У почетку, мислио сам да је то само празна прича, али док се скела приближавала, војник ми је наредио да станем пред светла фарова возила. Тада се мој пријатељ Африканац бацио између нас, преклињући војника да пуца у њега уместо у мене. Изгледа да је војника дирнула његова спремност да умре за мене и спустио је пушку. Помислио сам на Исусове речи: „Нема веће љубави него живот свој дати за пријатеље своје“ (Јован 15:13). Како ми је само било драго што сам послушао Линдин савет да поведем са собом тог драгог брата!
Следећег дана, пут за Блантир блокирали су младићи који су тражили да виде партијску књижицу брата Ликвидеа. Само једно нам је преостало — пробити се кроз руљу, и то брзо! Нагазио сам на гас и кола су јурнула, што их је довољно запањило да смо могли умаћи. Да је руља задржала брата Ликвидеа, то би вероватно значило његов крај. Кад смо стигли назад у канцеларију подружнице, обојица смо се тресли као прутеви, али смо били захвални Јехови за Његову заштиту.
Затворени због своје вере
Октобра 1967, наше дело је званично забрањено у Малавију. Тада је у тој земљи било око 18 000 Сведока. Две седмице касније, сазнали смо да је 3 000 Сведока затворено у главном граду, Лилонгвеу. Одлучили смо да те ноћи одемо тамо, што је представљало удаљеност од 300 километара, само да им некако пружимо моралну подршку. Напунили смо „ланд ровер“ публикацијама Watchtowera и, захваљујући Јехови, прошли много барикада на путу а да нас нису проверавали. Дуж целог пута, једној скупштини за другом искрцавали смо кутије правовремене духовне хране.
Ујутро смо кренули до затвора. Какав призор! Целе ноћи је падала киша и наша хришћанска браћа и сестре су били остављени напољу, у једном ограђеном комплексу. Били су мокри до голе коже и неки су покушавали да осуше своје покриваче на огради. Успели смо да кроз ограду разговарамо с неколико њих.
Њихово суђење је одржано у подне и известан број наводних Сведока појавио се на месту за сведоке. Покушали смо да погледом ступимо у контакт с њима, али њихова лица су остала безизражајна. На наше запрепашћење, сви ти који су били на месту за сведоке одрекли су се своје вере! Међутим, сазнао сам да месни Сведоци нису познавали ниједног од тих који су се одрекли тога да буду Јеховини сведоци. То је очигледно био покушај да се обесхрабре прави Сведоци.
У међувремену, стигло је наређење за наше депортовање. Наша канцеларија подружнице у Блантиру била је конфискована и мисионарима је дато 24 сата да напусте земљу. Како је само било чудно видети како нам један полицајац отвара капију, кад смо се вратили кући! Следећег дана један полицијски службеник је дошао и, помало с жаљењем, ухапсио нас и одвезао на аеродром.
Напустили смо Малави 8. новембра 1967, знајући да тамошњу браћу очекују ватрене кушње. Срце нас је болело за њима. Десетине су изгубиле живот; стотине су претрпеле окрутна мучења; а хиљаде су изгубиле посао, дом и поседе. Па ипак, скоро сви су сачували интегритет.
Даље на нове доделе
Упркос потешкоћама, никада нисмо напустили мисионарско дело. Уместо тога, прихватили смо нову доделу — Кенију, земљу супротности с обзиром на крајолик и народе. Линду су фасцинирали Масаји. У то време, међу Масајима није било Јеховиних сведока. Али онда је Линда упознала Дорку, једну Масајку, и почела је да проучава Библију с њом.
Дорка је знала да, да би угодила Богу, мора озаконити свој брак. Отац њено двоје деце одбио је то, тако да је Дорка покушала да сама издржава своју децу. Тај човек је био бесан на Сведоке, али био је и несрећан без своје породице. Коначно, на Доркино инсистирање, и он је почео да проучава Библију с Јеховиним сведоцима. Средио је свој живот, постао Сведок и оженио се Дорком. Она је постала пионирка а њен муж и њихов најстарији син сада су скупштинске старешине.
Изненада, 1973, у Кенији је забрањено дело Јеховиних сведока и ми смо морали отићи. Само неколико месеци касније, забрана је укинута. Али до тада смо већ добили своју трећу доделу — у Конго (Бразавил). Стигли смо у априлу 1974. Скоро три године касније, ми мисионари били смо лажно оптужени да смо шпијуни и наше дело је забрањено. Поврх тога, избиле су борбе у Бразавилу након што је убијен председник земље. Сви други мисионари су били додељени у различите земље, али ми смо замољени да останемо што је могуће дуже. Седмицама смо одлазили на спавање не знајући хоћемо ли угледати јутро. Али добро смо спавали, јер смо веровали у Јеховину бригу. Тих неколико месеци, које смо провели сами у канцеларији подружнице, био је период када је наша вера била вероватно највише испитивана и највише ојачана у целој нашој мисионарској служби.
У априлу 1977, морали смо напустити Бразавил. Тада нас је очекивало право изненађење — били смо додељени у Иран да успоставимо нову канцеларију подружнице. Наш први изазов био је да покушамо научити фарси, персијски језик. Учење новог језика довело нас је у ситуацију да можемо давати само најједноставније коментаре на скупштинским састанцима, онакве какве су давала мала деца! Године 1978, у Ирану је отпочела револуција. Остали смо током најжешћих борби, али у јулу 1980, сви ми мисионари били смо депортовани.
Наша пета додела одвела нас је назад у средиште Африке, у Заир, сада Демократску Републику Конго. У Заиру смо служили 15 година, неко време такође под забраном. Кад смо стигли, у тој земљи је било активно око 22 000 Сведока — сада их је преко 100 000!
Поново код куће!
Дана 12. августа 1993, укинута је забрана за Јеховине сведоке у Малавију. Две године касније Линда и ја смо додељени назад тамо где смо и почели — у Малави, прекрасну, пријатељску земљу, која је позната као „топло срце Африке“. Од јануара 1996, имамо предност да радимо међу радосним и мирољубивим народом Малавија. Ценимо што још једном можемо служити с нашом верном браћом из Малавија, од којих су многи издржали три деценије прогонства. Наша афричка браћа су нам извор охрабрења, и ми их волимо. Они су сигурно живели у складу с оним што је Павле рекао: ’Кроз многе невоље ћемо ући у краљевство Божје‘ (Дела апостолска 14:22). Скоро 41 000 Сведока у Малавију сада има слободу да отворено проповеда и одржава велике конгресе.
Много смо уживали у свим нашим доделама. Линда и ја смо научили да свако искуство, колико год да је искушавајуће, може од нас направити боље особе, под условом да задржимо ’радост Господњу [’Јеховину‘, NW]‘ (Немија 8:10). Имао сам неких потешкоћа с прилагођавањем кад смо морали напустити доделе. Али помогла ми је Линдина прилагодљивост — и посебно њена чврста вера у Јехову — због чега ценим што сам благословљен ’добром женом‘ (Пословице 18:22, NW).
Какав смо само срећан и узбудљив живот живели! Увек изнова захваљујемо Јехови за његову заштитничку руку (Римљанима 8:31). Прошло је више од четири деценије откад сам одржао онај говор о благословима пуновремене службе. Драго нам је што смо ’окушали Јехову и видели како је добар‘ (Псалам 34:8, ДК; Малахија 3:10). Уверени смо да је ’не живети више за себе‘ најбољи могући начин живота.
[Мапа/слика на 24. страни]
(За комплетан текст, види публикацију)
Земље у којима смо служили
Иран
Република Конго
Демократска Република Конго
Кенија
Малави
[Слика на 21. страни]
Док смо путовали за Малави, преко Кептауна, у Јужној Африци
[Слика на 23. страни]
Кад смо били ухапшени и депортовани из Малавија
[Слика на 25. страни]
Дорка, Масајка, са својим мужем