Викторијино језеро — велико море у унутрашњости Африке

Од дописника Пробудите се! из Кеније

ДУБОКО у срцу Африке, 1858. године, један осамљени Енглез је путовао кроз дивљу и неистражену земљу. Иако је путовао са само неколико афричких носача и био оптерећен болешћу, исцрпљеношћу и неизвесношћу, бодрио је своје људе да наставе. Џон Ханинг Спик је био у потрази за недостижном наградом — извором Нила.

Подстакнут причама о једној огромној воденој површини у унутрашњости земље коју су арапски трговци робљем назвали Укереве, Спик је водио борбу с наизглед бескрајним шипражјем. Коначно, после 25 дана марша, мала дружина путника била је награђена величанственим призором. Ту, пред њима, докле год сеже поглед, протезало се огромно слатководно језеро. Спик је касније написао: „Више нисам осећао никакву сумњу да је из језера ниже мојих ногу настала та интересантна река, чији је извор био предмет толиких расправа и циљ многих истраживача.“ Назвао је своје откриће у част тада владајуће краљице Енглеске, Викторије.

Један извор Нила

Данас је језеро које још увек носи тај назив чувено по томе што је друго по величини слатководно језеро на свету — веће је само Горње језеро, у Северној Америци. Као неко џиновско огледало које блиста на екваторском сунцу, равна, стаклена површина Викторијиног језера покрива област од 69 484 квадратна километра. Прелазећи својим северним крајем преко екватора и лежећи између источних и западних крајева Велике раседне долине, језеро се углавном простире кроз Танзанију и Уганду и граничи се с Кенијом.

Главна притока језера је река Кагера у Танзанији која црпи своје воде са планина Руанде. Ипак, највећи прилив воде у Викторију долази од падавина које се сакупљају у огромну, околну водомеђу, која захвата преко 200 000 квадратних километара копнене површине. Једина отока језера је код Џинче, у Уганди. На том месту вода граби ка северу и образује Бели Нил. Премда Викторијино језеро није једини извор реке Нил, оно служи као важан резервоар, одржавајући сталан ток слатке воде и подржавајући живот целим током до Египта!

Живот на језеру

Једна једрилица, чије је таласасто бело једро налик уздигнутом крилу лептира, клизи по површини језера. Ношен дневним ветром који долази с копна, мајушни чамац бива одуван ка средини језера. У подне, ветар мења правац и носи га назад на место одакле је и дошао. Ову уобичајену ствар рибари с језера понављају хиљадама година.

Села и засеоци, са својим браон крововима од сламе, окружују Викторијине воде. За сељане с Нила, риба је основна храна и они зависе од језера јер им оно обезбеђује њихово свакодневно издржавање. Радни дан рибара почиње пре изласка сунца. Мушкарци избацују воду из својих чамаца који пропуштају воду и крећу кроз маглу. Певајући у један глас, они веслају у веће дубине и дижу своја дроњава једра. Жене посматрају са обале док мали чамци не нестану на хоризонту. Убрзо се оне враћају јер их чека много посла.

Док се деца брчкају и играју у плићаку, жене перу веш и захватају из језера воду за пиће. Коначно, њихов посао на обали је обављен. Док вешто одржавају равнотежу носећи глинене посуде с водом на својим главама, бебе везане на леђима и корпе чистог веша у рукама, жене полако крећу својим кућама. А тамо, тамо имају баштице с кукурузом и грашком, скупљају дрва за огрев, и поправљају своје куће од блата с мешавином говеђе балеге и пепела. Даље дуж обале, жене спретно плету агавино влакно да би начиниле јаку ужад и лепе корпе. У ваздуху одзвањају ударци секире док неколико мушкараца издубљују огроман балван да би обликовали чамац.

Када је дан на измаку, погледи жена су поново уперени према огромном слатководном мору. Врхови белих једара на хоризонту наговестиће повратак мушкараца. Оне то нестрпљиво траже погледом, жељне да виде своје мужеве и рибу коју ће донети.

Дуж целе обале језера и на острвима, ове мале заједнице примају госте који доносе поруку мира. Пешке или чамцем стиже се до сваког села и сваког засеока. Људи су понизни и жељни да слушају. Посебно су узбуђени када могу читати библијску литературу штампану на свом нилотском и банту језику.

Фауна воде

Викторијино језеро има преко 400 врста риба од којих се неке не могу наћи нигде више на свету. Најчешћа врста је шарени гргеч. Ова шарена рибица има описна имена као што су пламена леђа, ружичасти румен и жабља уста Кисума. Неке врсте шареног гргеча на необичан начин штите своје младе. Када назре опасност, риба родитељ широко отвара своја уста и њени мајушни млади јуре у заштиту отворене шупљине. Када опасност прође, она их једноставно избљује и они настављају са својим нормалним активностима.

Викторијино језеро је дом величанственим и разноликим воденим птицама. Гњурац, корморани и индијске змијоврате роне под водом и вешто пробадају рибу својим оштрим кљуновима. Ждралови, чапље, роде и кашикаре гацају у плићаку, застајући непомично на пола корака, стрпљиво чекајући да нека неопрезна риба наиђе у њихов видокруг. Над главом, круже јата пеликана који су попут великих надувених једрилица. Када пливају у групама, они окружују јата риба и онда их захвате својим огромним кљуновима који личе на корпе. Надмоћност на небу припада орлу рибару, с његовим снажним крилима. Полетајући с гране дрвета високо изнад воде, он се пикирајући снажно обруши, уз шиштање ветра кроз снажна крила и без напора шчепа рибу с површине језера. Птице ткалци светле боје праве гнезда у густом појасу папирусног прућа које оивичава језеро, а даље на обали, у шуми од акација, може се чути жалостан крик птице носорога.

За време јутарњих и вечерњих часова, дубоко роктање нилских коња одјекује мирним језером. До подне, они спавају дуж обале, налик на глатке, сиве стене до пола загњурене у плићаку. Људи с језера су увек на опрезу од опасног нилског крокодила. Неколико ових гмизаваца који су страх и трепет још увек живи у забаченијим крајевима Викторијиног језера, иако их је човек углавном истребио.

Мутне воде

Афричко становништво се баш намножило од дана када је Џон Спик први пут угледао Викторију. Унутар граница обала језера живи преко 30 милиона људи чији опстанак сада зависи од његових слатких вода. У прошлим временима су се локални рибари уздали у традиционалне методе риболова. Опремљени плетеним клопкама за рибу, папирусним мрежама, удицама и копљима, ловили су што им је било потребно. Данас, са увођењем рибарских бродова и мрежа од најлона које се могу постављати на великим раздаљинама и с којима се могу уловити тоне риба у већим дубинама, претерано рибарење угрожава екологију језера.

Увођење егзотичних врста риба изазвало је еколошку неравнотежу што је омело локални риболов. Водени зумбул, коров који плута и има дивне ружичасте цветове, чини несрећу овог језера још већом. Увезен из Јужне Америке, тај коров расте тако брзо да је прекрио и угушио велике површине обала и увала, спречивши тако да се теретним бродовима, путничким трајектима и чамцима локалних рибара приђе плажама и пристаништима. Крчење шума у подручју водомеђе, истоваривање отпада и индустријализација угрозили су будућност језера.

Да ли ће Викторијино језеро опстати? О том питању се расправља и нико не зна са сигурношћу како ће се решити мноштво његових проблема. Међутим, Викторијино језеро је природно и вероватно ће се одржати на земљи још дуго након што Божје Краљевство уклони оне који „земљу уништују“ (Откривење 11:18). Човечанство ће онда за сва времена моћи да проматра лепоту великог мора у унутрашњости Африке.

[Оквир/слика на 18. страни]

Риба која гута језеро

Она је масна, прождрљива, размножава се брзо, и нарасте до 1,8 метара дужине. Шта је то? Lates niloticus! Обично позната као нилски гргеч, ова огромна, прождрљива риба, убачена у Викторијино језеро 1950-их, показала се као еколошка катастрофа. За 40 година пошло јој је за руком да пождере скоро половину од 400 домаћих врста риба. Ово масовно истребљење угрожава извор хране милионима мештана који, да би прехранили своје породице, зависе од мањих гргеча, шарених гргеча и друге домаће рибе. Ове мале рибе су одговорне и за здравље језера. Неке од њих хране се пужевима који изазивају страшну болест билхарциозу, и тако помажу да се ширење болести држи под контролом. Друге конзумирају алге и водене биљке чији раст сада измиче контроли. Овај неконтролисани пораст произвео је стање које се зове еутрофикација, у ком труљење вегетације изазива смањење кисеоника у води. Због све мањег броја домаћих риба које чисте тај неред, умножавају се „мртве зоне“, области воде без кисеоника, убијајући још више риба. Пошто је све мање риба за јело, вечито гладан нилски гргеч окренуо се новом извору хране — сопственим младима! Риба која гута језеро сада прети да прогута и себе!

[Мапа на 15. страни]

(За комплетан текст, види публикацију)

УГАНДА

КЕНИЈА

ТАНЗАНИЈА

ВИКТОРИЈИНО ЈЕЗЕРО

[Слика на 15. страни]

Сведочење на обалама Викторијиног језера

[Слика на 16. страни]

Ткалац

[Слика на странама 16, 17]

Пеликани

[Слика на 17. страни]

Бела чапља

[Слика на странама 16, 17]

Нилски крокодил

[Слика на странама 16, 17]

Чапља која стоји на нилском коњу