Како Је Исус изгледао?

НА ДОКАЗЕ светске историје, када је у питању Исусов изглед, у великој мери је утицало неколико фактора. Ови фактори објашњавају зашто су настале велике разлике у начину на који је био приказан у уметности.

Та два фактора су: култура одређене земље и период у којем је то уметничко дело настало. Осим тога, религиозно уверење уметника и оних који су их запошљавали утицало је на начин како ће Исус бити приказан.

Током векова, познати уметници као што су Микеланђело, Рембрант и Рубенс, посвећивали су велику пажњу Исусовом физичком изгледу. Често дотеривана симболиком и мистицизмом, њихова дела су у великој мери утицала на опште гледиште о Исусовом изгледу. Али на чему су се темељиле њихове интерпретације?

Шта каже светска историја

Уметничка дела која су настала пре живота римског цара Константина, који је живео од око 280. до 337. н. е., често су приказивала Исуса као младоликог ’доброг пастира‘ било с кратком или дугом коврџавом косом. О томе књига Art Through the Ages, каже: „Као мотив, трагови „доброг пастира“ воде преко грчког [паганског] архаизма све до египатске уметности, међутим сада он постаје симбол лојалног заштитника хришћанског стада.“

С временом, овај пагански утицај постајао је све изразитији. Књига додаје да се „Исус могао лако поистоветити са уобичајеним божанствима медитеранског света, поготово с Хелиосом (Аполоном), богом сунца [чији је ореол касније био дат Исусу и затим ’свецима‘] или с његовом романизованом источном варијантом, са Sol Invictus (непобедивим Сунцем)“. У маузолеју откривеном испод Цркве светог Петра, у Риму, Исус је заиста био насликан као Аполон који „посред неба тера коње у сунчаној кочији“.

Међутим, приказивање Исуса као младоликог није трајало тако дуго. Адолф Дидрон у својој књизи Christian Iconography, износи шта се догодило: „Христов лик, који је у почетку изгледао младолико, постајао је све старији из века у век... у корак са старењем самог хришћанства.“

Један текст из 13. века, за који се тврди да је писмо извесног Публиуса Лентулуса упућено Римском Сенату, описује Исусов физички изглед и каже да је имао „косу боје незрелог лешника [светло смеђу] и праву до ушију али даље је била коврџава и нешто тамнија и сјајнија, скроз до рамена, имао је раздељак на средини главе... густу браду боје његове косе, не дугу, мало раздељену... очи сиве... и бистре“.Овај неверодостојни опис касније је надахњивао многе уметнике. „Сваки период је стварао модел Христа каквог је желео“ каже New Catholic Encyclopedia.

То што важи за сваки период важи такође и за расе и религије. Религиозна уметност с мисионарских подручја Африке, обеју Америка и Азије, приказује Западну варијанту дугокосог Исуса, али понекад, његовом изгледу биле су додате „локалне карактеристике“, запажа енциклопедија.

Протестанти су такође имали своје уметнике и тумачили Исусов изглед на свој начин. Ф. М. Гадфри, у својој књизи Christ and the Apostles—The Changing Forms of Religious Imagery, каже: „Рембрантов тип трагичног Исуса проистиче из протестантског духа, жалостивог, сабласног, строгог... лик самозаинтересоване, самоодрицајуће протестантске душе.“ То се види, каже он, у „слабости Његовог тела, у одрицању [самоодрицању] пути, ’понизности, патњи и свечаности‘ с којом је [Рембрант] започео овај хришћански еп“.

Међутим, као што ћемо сада видети, слабашни, ореолом осветљени, феминизирани, меланхолични, дугокоси Христ, који се често појављује у уметности хришћанства, није веродостојан. У стварности, то је далеко од Исуса каквог Библија описује.

Библија и Исусов изглед

Као „јагње Божје“, Исус је био без мане, дакле без сумње био је мушкарац лепог стаса (Јован 1:29; Јеврејима 7:26). Сасвим је сигурно да није имао тај вечно меланхолични израз лица како га приказује савремена уметност. Истина, доживео је многе мучне догађаје у своме животу, али његов општи карактер савршено је одражавао његовог Оца, ’срећнога Бога‘ (1. Тимотеју 1:11, NW; Лука 10:21; Јеврејима 1:3).

Да ли је Исус имао дугу косу? Само Назиреји нису смели да шишају косу и пију вино, али Исус није био Назиреј. Према томе, нема сумње да је био уредно ошишан попут било ког другог Јеврејина (Бројеви 6:2-7). Он је такође уживао и у умереном пијењу вина када је био у друштву, и то појачава мисао да није био нека нерасположена особа (Лука 7:34). Штавише, он је чудом направио вино на свадбеној гозби у Кани Галилејској (Јован 2:1-11). И очигледно је имао браду, о чему сведоче пророчанства о његовим патњама (Исаија 50:6).

Какву је боју коже имао и црте лица? Вероватно семитске. Наследио их је од своје мајке, Марије, која је била Јеврејка. Њени преци су били Јевреји, по јеврејској лози. Дакле, Исус је највероватније имао боју коже и црте лица попут осталих Јевреја.

Чак и када је био међу својим апостолима, Исус очигледно није одударао по физичком изгледу јер га је Јуда морао издати његовим непријатељима пољупцем, као знаком распознавања. Дакле, Исус је могао лако да се помеша с људима. И било је тако, јер најмање једном, путовао је непримећен из Галилеје у Јерусалим (Марко 14:44; Јован 7:10, 11).

Ипак, неки закључују да је Исус сигурно био слабашан. Зашто то кажу? Из једног простог разлога, зато што му је била потребна помоћ да носи свој мученички стуб. Такође, био је први који је умро од тројице прибијених на стуб (Лука 23:26; Јован 19:17, 32, 33).

Исус није био слабашан

Супротно традицији, Библија не описује Исуса као слабашног или феминизираног. Уместо тога, она каже да он чак и као младић „напредоваше у мудрости и у расту и у милости пред Богом и пред људима“ (Лука 2:52, курзив наш). Био је столар скоро 30 година. То занимање не указује на особу слабе грађе, поготово у оно време када није било савремених машина које штеде снагу (Марко 6:3). Такође, Исус је истерао из храма говеда и овце, мењаче новца и изврнуо им столове (Јован 2:14, 15). То такође указује на мужевну, физички снажну особу.

Током последње три и по године свог живота, Исус је препешачио стотине километара за време својих проповедничких путовања. Ипак, његови ученици му никада нису предложили да се ’мало одмори‘. Баш супротно, Исус је њима, међу којима је било и рибара, рекао: „Идите на неко пусто место, сами, па се мало одморите“ (Марко 6:31, Савремени српски превод).

И заиста, „цео извештај из јеванђеља указује на то да је [Исус имао] здраво и крепко телесно здравље“, каже Cyclopædia од Маклинтока и Стронга. Онда зашто му је требала помоћ да носи свој мученички стуб, и зашто је умро пре осталих који су заједно с њим били прибијени на стуб?

Један кључни фактор је изузетно тешка патња. Како се време Исусовог погубљења приближавало, он је рекао: „Али се мени ваља крстити крштењем, и како ми је тешко док се не сврши!“ (Лука 12:50, ДК). Ова патња је прерасла у „агонију“ током његове последње ноћи: „Будући на смртној муци [„агонији“, NW] вруће се мољаше. А зној његов беше као грашке крви које капљаху на земљу“ (Лука 22:44). Исус је знао да су изгледи човечанства на вечни живот зависили од његовог чувања интегритета, чувања све до смрти. Какво тешко бреме за ношење! (Матеј 20:18, 19, 28). Он је такође знао да ће га сам Божји народ погубити као неког ’проклетог‘ злочинца. Дакле, био је забринут да би то могло нанети срамоту његовом Оцу (Галатима 3:13; Псалам 40:7, 8; Дела апостолска 8:32).

Након издаје подносио је многе окрутности. За време лажног суђења које се одржавало касно после поноћи, изругивали су га највиши службеници у земљи, пљували на њега и ударали га песницама. Било је одржано још једно друго суђење рано ујутро које је требало да да̂ призвук законитости ноћном суђењу. Тамо је Исус био на саслушању код Пилата, затим код Ирода, који се заједно са својим војницима подругивао, и онда поново код Пилата. На крају, Пилат је дао да га ишибају. И то није било обично бичевање. О римском обичају бичевања каже публикација The Journal of the American Medical Association:

„Уобичајена справа била је кратак бич с неколико појединих или испреплетених кожних каишева различитих дужина, на којима су у размацима биле причвршћене металне куглице или оштри делови овчијих костију... Пошто би римски војници пуном снагом понављали ударце на леђима жртве, металне кугле би проузроковале дубоке контузије, а кожни каишеви и овчије кости засекле би кожу и поткожно ткиво. Затим, како би се бичевање настављало, ране би се отвориле до доњих слојева скелетних мишића и изазвале дрхтање танких слојева меса које је крварило.“

Очигледно је Исусова виталност доста ослабила пре него што се савио под теретом стуба који је носио. У ствари, The Journal of the American Medical Association, извештава: „Физичко и ментално злостављање од стране Јевреја и Римљана, као и недостатак хране, воде и сна, такође су допринели његовој општој слабости. Стога, чак пре прикивања на стуб, Исусово здравствено стање било је у најмању руку озбиљно, а можда чак и критично нарушено.“

Да ли је важан његов изглед?

Од Лентулусовог лажног описа, па преко дела познатих уметника све до савремених витража, изгледа да је хришћанство заљубљено у оно што задивљује очи. „Треба сачувати моћ тог специфичног лика који подсећа на Исуса Христа“, каже надбискуп из Торина, чувар контроверзног Плашта из Торина.

Ипак, Божја Реч намерно изоставља такве детаље који „подсећају“ на Исусов изглед. Зашто? Зато што би они највероватније одвраћали пажњу од онога што значи вечни живот — од библијског спознања (Јован 17:3). Сам Исус — наш узор — ’није гледао ко је ко‘, нити је спољашњи изглед сматрао важним (Матеј 22:16; упореди с Галатима 2:6). Наглашавати Исусов спољашњи изглед који надахнута јеванђеља и не спомињу, противи се самом њиховом духу. У ствари Исус, као што ћемо видети у наредном чланку, више и није налик људима.a

[Фуснота]

[Слике на 7. страни]

Слабашни, бледуњави Исус, каквог описују уметници хришћанског света упоређен са описом Исуса који се темељи на библијским извештајима

[Извор слике]

Исус поучава из лађе, од Гистава Дореа