Од ратног хероја до Христовог војника

ИСПРИЧАО ЛУЈ ЛОЉО

Дана 16. августа 1944, био сам са снагама Алијансе које су се искрцале на обале јужне Француске током Другог светског рата. После недељу дана борбе на Медитеранској обали, моја тенковска дивизија је ушла у марсељску луку и пробила се до брда према базилици Нотр Дам де ла Гард. Наша мисија је била да освојимо тамошња немачка утврђења.

БОРБА је била жестока. Један тенк из моје групе био је погођен, и у њему су погинула три моја друга. Затим је једна мина разнела једну од гусеница мог тенка, онеспособивши га. Одлучни да задржимо своје положаје, наставили смо да се боримо следећих неколико сати.

Држећи аутомат у једној руци а француску заставу у другој, искористио сам затишје у борби и кренуо напред заједно с једним борцем „Слободне Француске“. Исцрпљен и гарав од барута, побио сам француску заставу на улазу у базилику.

Ослобођење

Током недеља које су следиле, напредовали смо на север гонећи немачке трупе које су се повлачиле. Снајпери, као и каблови развучени преко пута у висини главе, присилили су нас да се крећемо са затвореним отворима на нашим тенковима.

У октобру, наш одред је стигао до Рамоншама, градића у планинама Вогези на североистоку Француске. Град је изгледао пуст. Док сам стајао у куполи свог тенка испитујући околину, изненада је једна ракета испаљена с неког прозора улетела у тенк и експлодирала убивши на месту три моја човека. Један други војник и ја били смо озбиљно повређени, а тенк је остао непокретан. Упркос томе што сам имао 17 комада шрапнела у нози, преузео сам команде тенка док нас је један други вукао.

За ту епизоду сам депешом добио похвалу. Неколико дана касније, када ме је генерал Латр де Тасињи, командант француске прве армије, одликовао за оно што сам постигао у Марсељу, прокоментарисао је: „Видимо се ускоро поново.“

Недуго затим, било ми је додељено да будем генералов лични аташе. С временом, пратио сам га у Берлин, где је представљао Француску приликом капитулације Немачке 8. маја 1945. Следеће четири године био сам његова десна рука.

Но, како сам постао толико укључен у главне догађаје Другог светског рата?

Поучаван религији и рату

Одрастао сам као искрен римокатолик са жељом да служим свом Богу и својој земљи. Дана 29. августа 1939, само неколико дана пре него што је Француска ушла у Други светски рат, пријавио сам се у моторизовану оклопну коњицу. Било ми је тек 18 година. После пет месеци обуке у Екол Милитеру, у Паризу, био сам послат као млади подофицир на источни фронт Француске.

То је био период познат као лажни рат, назван тако зато што смо само чекали немачке трупе које су биле заузете на другим фронтовима. Затим, када је Немачка коначно напала, био сам заробљен, јуна 1940. Два месеца касније сам побегао, и на крају се придружио француским снагама у северној Африци.

У акцији против немачких трупа у Тунису под генералом Ервином Ромелом, Пустињском Лисицом, задобио сам опекотине на 70 посто мог тела те сам девет дана био у коми. Провео сам три месеца у једној болници у Сиди бел Абесу, у северозападном Алжиру, где је био смештен штаб Француске легије странаца. Док сам био у северној Африци, примио сам Кроа де гер, војни крст.

Католички војни свештеници су нас подстицали на то да испунимо своју „хришћанску“ дужност. У складу с њиховим подстицајима, био сам спреман да живот дам за Француску. Кад год сам могао, узимао сам причест пред битку. А када бих био усред борбе, молио бих се Богу и Девици Марији.

Поштовао сам непријатељске војнике од којих су многи такође били искрени римокатолици. Неки су носили појас с копчом на којој је било изгравирано Gott mit uns (Бог је с нама). Зар не изгледа чудно мислити да ће Бог одговорити на молитве војника који су се борили на супротним странама а који су били исте религије?

Послератне промене

После рата, 10. априла 1947, оженио сам се Реном, девојком из родног града генерала Латра де Тасињија, Мујерона ан Пареа, у Вандеу. Генерал ми је био сведок на свадби. После његове смрти, јануара 1952, носио сам његову заставу на државној сахрани.

Затим, једног недељног јутра крајем 1952, када смо се моја жена и ја спремали да идемо на мису с нашом кћеркицом, два Јеховина сведока су зазвонила на наша врата. Оно што су рекли о Библији изазвало је нашу радозналост. Иако смо моја жена и ја били дубоко религиозни, мало смо познавали Библију, будући да је црква одвраћала од њеног читања. Сведок који се понудио да проучава Библију с нама био је Леопол Жонте, тадашњи надгледник канцеларије подружнице Јеховиних сведока у Француској. Из нашег библијског студија, коначно сам могао да пронађем одговоре на питања која су ми остала неодговорена још од детињства.

На пример, увек сам био заинтригиран молитвом Оченаш, или Господовом молитвом. Као католик, веровао сам да сви добри људи иду на небо када умру, тако да нисам могао да разумем зашто смо се молили Богу: „Нека буде воља твоја и на земљи“ (Матеј 6:9, 10, курзив наш). Свештеници с којима сам разговарао или су избегавали моје питање о томе или су говорили да ће се на ту молитву одговорити када сви постану римокатолици. Али тај одговор ме није задовољавао.

Свештеници нису могли да пруже задовољавајуће одговоре ни на моја питања у вези с Тројством. То католичко учење каже, према речима једног црквеног креда, да је ’Отац Бог, Син је Бог и Свети дух је Бог, а ипак они нису три Бога него један Бог‘. Тако је откриће библијског јасног учења да је Исус Син Божји а не Свемоћни Бог било извор велике радости за моју жену и мене (Марко 12:30, 32; Лука 22:42; Јован 14:28; Дела апостолска 2:32; 1. Коринћанима 11:3).

Обоје смо мислили да су нам се први пут отвориле очи и да смо нашли бисер непроцењиве вредности, вредан сваке жртве (Матеј 13:46). Схватили смо да се морамо одлучити да добијемо то благо. Ускоро смо усвојили став попут става апостола Павла, који је рекао да сматра „све... за губитак према преважном познању Исуса Христа“. Тако смо направили измене у нашем животу како бисмо служили Богу (Филипљанима 3:8).

Моје заузимање става

Априла 1953, само неколико месеци након што смо почели да проучавамо Библију са Сведоцима, примио сам наређење да се придружим француском експедиционом корпусу који је био слат да се бори у Индокини. У то време служио сам као ађутант командујућем официру у Сенату у Паризу. Пошто сам до тада разумео библијско начело о неутралности, схватио сам да треба да донесем одлуку (Јован 17:16). Информисао сам своје претпостављене о мом одбијању да се повинујем наређењима да се борим у Индокини, наводећи своју жељу да више не учествујем у рату (Исаија 2:4).

„Да ли схваташ да ћеш бити ожигосан и да ће ти сва врата бити затворена?“ питали су моји претпостављени. Од тада сам био остављен по страни, да тако кажем. Али то је била заштита, пошто више нисам био позиван на војне вежбе. Многи од моје фамилије и мојих пријатеља нису могли да схвате како сам могао да одбацим оно што су сматрали привилегованим положајем у друштву.

Због мог војног досијеа, имао сам повлашћен третман од власти, које су ме поштовале упркос мојим веровањима. Током следеће две године, дато ми је отворено боловање, тако да нисам морао поново да преузимам ниједну своју функцију. У међувремену моја жена и ја смо посећивали састанке с локалном скупштином Јеховиних сведока и чак делили наша новопронађена веровања с другима.

Најзад — Христов војник!

Коначно, почетком 1955, био сам ослобођен свих војних дужности. Петнаест дана касније, 12. марта, моја жена и ја симболизовали смо своје предање Јехови Богу крштењем у води на једном скупу у Версају. Будући да се моја професионална ситуација променила, морао сам да налазим разна запослења да бих бринуо за потребе своје породице. Следеће четири године радио сам као портир у Олу (централном тржишту), у Паризу. Иако прављење таквих измена није било лако, Јехова је благословио моје напоре.

Током година, моја жена и ја смо помогли многим људима да прихвате библијску поруку. Имао сам прилике да објасним хришћански став о неутралности разним војним и цивилним властима. Моја некадашња војна каријера често се показала корисном у савладавању предрасуда многих према Јеховиним сведоцима. Пружила ми је прилику да објасним наш хришћански став неутралности у повезаности с ратовима нација, показујући да је то исти став који су заузимали Христови рани следбеници. На пример, професор С. Ж. Каду писао је у својој књизи The Early Church and the World (Рана црква и свет): „Барем све до владавине Марка Аурелија [161—180. н. е.], после свог крштења ниједан хришћанин не би постао војник.“

Једна од најтежих кушњи с којом сам се суочио била је смрт моје жене 1977. Она је умрла после једногодишње болести, и храбро изражавајући своју веру све до своје смрти. Дивна нада у ускрсење ме је подржала (Јован 5:28, 29). Даљња помоћ у савладавању моје туге било је то што сам се пријавио за општег пионира, како се називају пуновремени проповедници Јеховиних сведока. Учинио сам то 1982. после повлачења са световног посла. Касније, 1988, како сам само био срећан што сам служио као инструктор у школи за обучавање пионира!

Од смрти моје жене морам да се борим с периодичним нападима депресије. Али блиски, духовно јаки пријатељи помажу ми да поново станем на своје ноге. Кроз сва та искушења, увек сам осећао снагу и љубазну доброту од Јехове, који пази на све који се уздају у њега (Псалам 18:3). Такође сматрам да кушње кроз које пролазимо помажу у томе да нас опреме за вођење нашег духовног рата (1. Петрова 1:6, 7). Као скупштински старешина ја, пак, могу да помажем другима који постану депресивни (1. Солуњанима 5:14).

Када сам био дечак, сањао сам о томе да будем војник, и, у неком смислу, остао сам војник све до сада. Напустио сам једну војску да бих се придружио другој, постајући „војник Исуса Христа“ (2. Тимотеју 2:3). Данас, упркос слабом здрављу, настојим најбоље што могу да бијем битку као војник Христов у ’добром рату‘ који ће на крају водити до победе, на част и славу нашем Богу, Јехови (1. Тимотеју 1:18).

Луј Лољо је умро 1. марта 1998, док је овај чланак био у припреми.

[Слика на 13. страни]

Наша свадба на којој је био генерал Латр де Тасињи

[Слика на 15. страни]

Луј Лољо са својом женом, Рен, 1976.