Гледиште Библије

Да ли треба поштовати мртве?

„НЕКИ ДУБОКО УКОРЕЊЕНИ ОСЕЋАЈ ТЕРА ВЕЋИНУ ЉУДИ ДА СЕ ОПХОДЕ ПРЕМА МРТВОМ ЉУДСКОМ ТЕЛУ С ПОШТОВАЊЕМ КОЈЕ ИНАЧЕ НЕ ОСЕЋАЈУ ПРЕМА МРТВОЈ ЖИВОТИЊИ“ (ENCYCLOPÆDIA BRITANNICA).

ВЕЋИНА људи поштује своје вољене умрле на овај или онај начин. Мртвима изражавају поштовање преко читуља у новинама и у говорима за умрле. У неким земљама уобичајени су сложени религиозни или традиционални ритуали приликом сахрана. Церемоније посвећене мртвима могу трајати данима, недељама и чак месецима. Школе, аеродроми, улице и градови добијају своја имена по познатим људима који су умрли. Подижу се споменици и уводе се празници у знак сећања на истакнуте хероје.

Међутим, према Божјој Речи, мртви уопште нису свесни било какве части која им се указује (Јов 14:10, 21; Псалам 49:17). Мртви су живи једино у сећању оних који их памте. Библија каже: „Јер живи знају да ће умрети, али мртви ништа не знају“ (Проповедник 9:5). Писмо пружа наду у ускрсење које ће уследити у будућности (Јован 5:28, 29; 11:25). Али до тада, мртви не постоје. Они су се дословно претворили у прах (Постање 3:19; Јов 34:15).

С обзиром на јасан став Библије према стању мртвих, има ли икаквог смисла поштовати их? Да ли треба хришћани да следе традиционалне обичаје везане за сахрану и укоп вољених умрлих?

Ритуали темељени на лажној претпоставци

Многи, а можда чак и већина традиционалних ритуала везаних за умрле, дубоко је укорењена у небиблијским религиозним учењима. Неки ритуали служе да би „заштитили умрле од демонских напада; понекад је сврха ритуала била да штите живе од заразе умирања или од зла које потиче од умрле особе“, каже Encyclopædia Britannica. Било који обичај који се темељи на лажној претпоставци да мртви живе у неком невидљивом подручју директно се коси с библијским истинама (Проповедник 9:10).

Многи људи обожавају своје умрле. Оваква врста обожавања укључује приношење жртава и упућивање молитви умрлим прецима. Неки који се упуштају у такве ритуале не сматрају своје поступке обожавањем, већ их сматрају изразима оданости или дубоког поштовања према умрлој особи. Ипак, ова врста оданости према умрлом претку има религиозне примесе и није у складу с библијским учењима. Исус Христ је рекао: „Клањај се Господу, Богу своме, и њему јединоме служи“ (Лука 4:8).

Уравнотежено гледиште

Исказивање части и поштовања мртвима није увек везано за религиозна учења. На пример, библијски извештај говори на који су начин верног краља Језекију поштовали након његове смрти. Божји народ га је ’сахранио више гробова синова Давидових. Сви Јудеји и Јерусалимљани указаше му почасти приликом смрти његове‘ (2. Летописа 32:33). Други је Исусов пример. Библија каже да су његови ученици ’узели тело Исусово и обавили га завојима, с мирисима, као што је обичај код Јудеја да укопавају‘ (Јован 19:40).

Писмо говори и о многим другим случајевима који су укључивали нарочите поступке с телом умрле особе и приликом укопа умрлих. Овакви обичаји нису представљали обожавање предака, нити су се темељили на погрешном веровању да умрли утичу на живе. Уместо тога, ожалошћени су показивали дубоко поштовање према онима које су волели. Библија не приговара таквом поштовању, пошто се оно темељи на природним људским осећањима. Библија не одобрава расипничко нити хистерично понашање на сахранама. С друге стране, она не охрабрује хришћане да буду стоици, и равнодушни када се суоче са смрћу вољене особе.

Дакле, када присуствују сахрани или укопу вољене умрле особе, Јеховини сведоци одају дужно поштовање и част умрломе (Проповедник 7:2). Када настане питање око цвећа, погребних услуга и других локалних обичаја, хришћани пажљиво настоје да избегну обичаје који се косе с библијским учењима. У овоме, потребно је добро расуђивање и уравнотеженост. Encyclopædia of Religion and Ethics објашњава да „неки ритуали с времена на време мењају своје значење и вредност, тако да значење које имају касније може бити сасвим другачије од онога које су првобитно имали, а при томе савремена тумачења не откривају ништа о њиховом пореклу“.a

Да ли је погрешно хвалити умрле?

Начело које говори да будемо уравнотежени примењује се такође и на хваљење умрлих. Приликом сахрана, Јеховини сведоци желе да утеше ожалошћене (2. Коринћанима 1:3-5). Један јавни говор може укључивати једног или више говорника. Али, било би неприкладно претворити ту прилику у дугу параду величања умрле особе. Уместо тога, сахрана пружа прилику да се величају Божје величанствене особине, укључујући и његову доброту пошто нам пружа наду у ускрсење.

Међутим, то не значи да би у говору на сахрани било неисправно сетити се добрих особина умрлога. (Упореди с 2. Самуиловом 1:17-27.) Када је умрла особа била верна Богу све до смрти, она постаје одличан пример за опонашање (Јеврејима 6:12). Добро је размишљати о животном путу овог Божјег слуге који је сачувао свој интегритет. Изношењем оваквих позитивних мисли током говора на сахрани, пружа се утеха живима и поштује се успомена на умрле.

Прави хришћани не обожавају умрле. Они се не упуштају у популарне обичаје који се косе с библијском истином. С друге стране, Божје слуге одбацују ово екстремно гледиште зато што су мртви само прах, и сви су погребни обичаји бесмислени и непотребни. Они жале и присећају се својих умрлих. Али, њихов бол и жалост ублажени су библијским истинама да мртви не пате и да постоји нада ускрсења.

[Фуснота]

[Слика на 10. страни]

Погребна поворка Густава II, шведског краља, након његове смрти 1632.

[Извор]

Из књиге Bildersaal deutscher Geschichte