Корисна и срећна иако слепа
Испричала Политими Венецијанос
Као девојчица, играла сам се са браћом, својом сестрицом и једном рођаком, када је један мали предмет улетео кроз прозор. Била је то граната, и када је експлодирала, оба брата и сестра су погинули, а ја сам сасвим ослепела.
БИО је то 16. јул 1942, имала сам само пет година. Данима сам била час у коми час при свести. Када сам дошла к свести тражила сам своју браћу и сестру. Када сам сазнала да су погинули, пожелела сам да нема ни мене.
Када сам се родила, моја породица је живела на грчком острву Саламину, близу Пиреја, атинске луке. Упркос томе што смо били сиромашни, имали смо миран живот. Све се то распршило када је 1939. започео Други светски рат. Мој отац је био морнар на Средоземном мору. Често је морао да избегава подморнице, фрегате, торпеда и бомбе, како од сила Осовине тако и од Савезничких снага. Грчка је живела под чизмом фашизма и нацизма.
Поучавана да мрзим Бога
Због ужасних услова током рата, мајка је изгубила своје четврто дете. Доживела је тешку депресију, добила туберкулозу и умрла у августу 1945, након што је родила шесто дете. Религиозни суседи су говорили да нас је Бог казнио. Покушавајући да нас охрабре, али само погоршавајући ствари, неки грчки православни свештеници су рекли да ми је Бог узео браћу и сестре на небо да би постали мали анђели.
Отац је био огорчен. Зашто би Бог узео четири мала детета из једне сиромашне породице када већ има на милионе анђела код себе? Оваква веровања православне цркве подстрекавала су у њему снажна осећања против Бога и религије. Стога, није желео да има ишта с религијом. Он ме је поучавао да мрзим и презирем Бога, наглашавајући да је Бог одговоран за нашу бол и беду.
Као звер у кавезу
Убрзо након смрти моје мајке 1945, отац је такође добио туберкулозу и морао је да оде на лечење. Моју сестру, која је још увек била беба, однели су у обданиште. Касније, када је отац дошао са лечења и отишао да је изведе из обданишта, рекли су му да је умрла. Мене су сместили у школу за слепе где сам провела наредних осам година свог живота. У почетку сам била сломљеног срца. Када су били дани за посету, била сам веома очајна. Већина мојих слепих вршњака имала је некога ко би их посетио, али ја нисам имала никога.
Понашала сам се као звер у кавезу. Назвали су ме „школска опасност“. Због тога су ме тукли и терали у „магарећу клупу“. Често сам размишљала о томе да прекратим себи живот. Ипак, с временом, постало ми је јасно да морам научити да постанем довољна сама себи. Пронашла сам задовољство у помагању слепим школским друговима, често помажући им да се обуку или наместе свој кревет.
Свештеници су говорили да нас је Бог начинио слепима због неког страшног преступа наших родитеља. То је само подстицало на још већу мржњу према Богу, који је изгледао опак и зао. Једно религиозно учење због којег сам се плашила и била кивна било је учење о духовима умрлих, то јест, да они тумарају наоколо и узнемиравају живе. Због тога, упркос љубави према мојој умрлој браћи, сестрама и мајци, плашила сам се њихових „духова“.
Помоћ од оца
С временом, отац је дошао у контакт с Јеховиним сведоцима. Био је зачуђен када је из Библије сазнао да је Сотона, а не Јехова извор бола и смрти (Псалам 100:3; Јаков 1:13, 17; Откривење 12:9, 12). Убрзо је мој просветљени отац почео присуствовати састанцима Јеховиних сведока, духовно је напредовао и крстио се 1947. Неколико месеци пре тога, поново се оженио и сада је већ имао сина. С временом, придружила му се и његова нова жена у обожавању Јехове.
Са 16 година, напустила сам школу за слепе. Колико је само било утешно вратити се у једну срдачну хришћанску породицу! Они су имали породични библијски студиј, како су га називали, и била сам и ја позвана да присуствујем. Присуствовала сам из поштовања и учтивости, иако у ствари нисам томе поклањала много пажње. Мој отпор према Богу и религији још увек је био снажан.
Породица је проучавала брошуру Божји пут је љубав. У почетку ме није занимала, а онда сам чула како отац коментарише о стању мртвих. То ми је привукло пажњу. Читали су Проповедника 9:5, 10 из Библије: „Мртви ништа не знају... нема ни дела ни мисли, ни знања, ни мудрости у пределу смрти у који идеш.“
Почела сам да схватам да је мој страх био неоснован. Умрла мајка, браћа и сестре, нису били у стању да ми науде. Затим, разматрање је прешло на тему о ускрсењу. Упијала сам сваку реч. Срце ми је поскакивало од радости када сам чула за библијско обећање да ће под Христовом владавином мртви поново оживети! (Јован 5:28, 29; Откривење 20:12, 13). Сада је студиј за мене постао веома занимљив. Жељно сам ишчекивала дан када се одржавала ова породична дискусија, и иако сам била слепа добро бих се припремала.
Добијам духовни вид
Како сам напредовала у библијском спознању, нестајала су погрешна схватања о Богу и његовим поступцима. Сазнала сам да Бог није ослепио нити мене нити било кога другог, већ да је узрочник свих зала његов непријатељ, Сотона Ђаво. Како ми је било жао што сам из чистог незнања окривљивала Бога! С неугасивом жеђу, расла сам у библијском спознању. Присуствовала сам и учествовала на свим хришћанским састанцима, иако смо живели много километара далеко од Дворане Краљевства. Такође сам активно учествовала у делу проповедања, не дозвољавајући да ме спречи то што сам слепа.
Колико сам била срећна када сам се 27. јула 1958, крстила након више од 16 година од тог трагичног момента када сам ослепела! Кренула сам из почетка и била пуна наде и оптимизма. Сада је мој живот добио смисао — да служим свом небеском Оцу пуном љубави. Спознање о њему ослободило ме је лажних учења и дало ми храброст да се суочим са својом слепоћом и њеним тешкоћама, и то одлучно и с пуно наде. Редовно сам посвећивала 75 и више сати месечно проповедању славне добре вести другима.
Распад брака
Године 1966, удала сам се за човека с којим сам делила исте циљеве у животу. Изгледало је да ћемо имати срећан брак док обоје радимо на повећавању активности у делу проповедања. Месецима смо посвећивали многе сате том животоспасавајућем делу. Одселили смо се на једно издвојено подручје близу Ливадије, у централној Грчкој, и током година од 1970. до 1972, још увек смо били тамо упркос тиранској војној хунти која је тада била на власти. Тамо смо могли да помогнемо неколицини људи да сазнају библијску истину и постану хришћани. Били смо такође срећни што смо могли помоћи малој скупштини Јеховиних сведока у том крају.
Међутим, с временом, мој муж је почео да занемарује библијски студиј и присуствовање хришћанским састанцима, и на крају је потпуно напустио и библијска учења. То је довело до многих напетости у нашем браку, који се 1977. завршио разводом. Била сам скроз утучена.
Срећан, плодан живот
У овом веома бедном раздобљу мога живота, Јехова и његова организација поново су ми притекли у помоћ. Један љубазни хришћански брат ми је објаснио да уколико дозволим да ме ситуација коју је створио мој муж лиши радости, тада ћу у суштини постати његов роб. Тада би он поседовао кључ за моју срећу. Отприлике у исто време, једна старија сестра из хришћанске скупштине замолила ме је да јој помогнем да побољша своју способност проповедања. Ускоро сам постала у потпуности заокупљена оним што ми је доносило највећу радост — запосленост службом!
Затим је један други хришћанин предложио: „Можеш и даље помагати на подручјима где си најпотребнија. Можеш постати светионик којим се Јехова Бог служи.“ Каква узбудљива помисао! Слепа особа да постане „светионик којим се Јехова Бог служи!“ (Филипљанима 2:15). Без одлагања, напустила сам Атину и отишла да живим у селу Амаринтос, у јужној Евовији, на подручје где је било веома мало учитеља Библије. Уз помоћ тамошњих пријатеља, успела сам да изградим кућу и да се добро побринем око својих потреба.
Сада већ више од 20 година, у стању сам да сваке године посветим неколико месеци неком виду појачане проповедничке активности. Снагом од Јехове, успевам да учествујем у свим облицима службе, укључујући и посећивање људи у њиховим домовима, вођење библијских студија са заинтересованим особама и сведочење људима на улици. Тренутно имам ту предност да водим четири библијска студија са особама које се занимају за нашег Створитеља. Колико сам била срећна што сам имала прилике да видим како ничу три скупштине у овом крају од само шачице браће пре 20 година!
Двапут недељно путујем више од 30 километара у оба правца да бих присуствовала хришћанским састанцима, одлучна да не изостанем ни с једног од њих. Када ухватим себе да ми лутају мисли током састанка — због недостатка визуелног контакта с говорником — користим своју специјалну свеску на Брајовом језику за вођење кратких белешки. На овај начин присиљавам своје уши и ум да добро обраћају пажњу. Надаље, имам и ту предност да се један од скупштинских састанака води у моме дому. Људи долазе из околних села да присуствују такозваном Скупштинском студију књиге. Уместо да увек очекујем од других да ме посећују у моме дому, предузимам иницијативу да ја њих посећујем што доводи до узајамног охрабрења (Римљанима 1:12).
Док сам као тинејџер живела са својим оцем, он никада није поступао са мном као са слепим дететом. Стрпљиво и устрајно, проводио је пуно времена поучавајући ме да сопственим рукама обављам ствари. Те практичне поуке оспособиле су ме да се добро бринем за своју башту и мало стоке. Пуно радим код куће, одржавам кућу чистом и припремам оброке. Научила сам да можемо бити задовољни и срећни са једноставним стварима у животу, са оним шта имамо. У стању сам да урадим много тога са своја преостала четири чула — чулом слуха, мириса, укуса и додира — и то ми пружа неизмерно задовољство. То је такође било изванредно сведочанство онима ван хришћанске скупштине.
Подржао ме мој Бог
Многи се чуде како сам успела да будем позитивна и довољна сама себи упркос ограничењима. Надасве, заслугу морам приписати Јехови, ’Богу сваке утехе‘ (2. Коринћанима 1:3). Након што сам изгубила вид, често сам помишљала на самоубиство. Према томе, не верујем да бих данас била жива да није Јехове и библијске истине. Схватила сам да нам је Створитељ дао многе дарове — а не само вид — и уколико их користимо, можемо бити срећни. Једном, када су Сведоци проповедали у моме селу, једна жена им је рекла о мени: „Бог кога она обожава помаже јој да обавља све те ствари!“
Све моје кушње приближиле су ме Богу. То је веома ојачало моју веру, и подсетило ме на то да је апостол Павле такође патио од онога што је називао ’жалцем у месу‘, што је највероватније представљало неки проблем са очима (2. Коринћанима 12:7; Галатима 4:13). Међутим, то га није спречавало у томе да се ’сав преда‘ доброј вести. Попут њега, и ја могу рећи: „Радо ћу се дакле хвалити својим слабостима... јер кад сам слаб, онда сам силан“ (Дела апостолска 18:5; 2. Коринћанима 12:9, 10).
Осим тога, моја на Библији темељена нада да ћу сопственим очима видети своју драгу мајку, сестре и браћу о ускрсењу, и те како позитивно и благотворно делује на мене. Библија обећава да ће се „слепима очи отворити“ и да ће „бити ускрсење праведника и неправедника“ (Исаија 35:5; Дела апостолска 24:15). Такви изгледи испуњују ме оптимизмом и жељним ишчекивањем славне будућности под владавином Божјег Краљевства!
[Слика на 15. страни]
Мој отац, с ким сам проучавала Библију
[Слика на 15. страни]
У мојој кухињи
[Слика на 15. страни]
С једном сестром у служби