Пола века под тоталитарном тиранијом

Испричао Лембит Том

Године 1951, био сам осуђен на десет година тешког рада у Сибиру. Пребацили су нас хиљаде километара до једног логора који је далеко изнад северног повратника. Имали смо тежак посао, сурово време и ужасне услове за живот. Дозволите да вам објасним како сам тамо доспео и зашто наша патња није била узалуд.

НА МОГ оца су, у Естонији, балтичкој земљи где сам се родио 10. марта 1924, гледали као на интелектуалца. Међутим, у својим познијим годинама радио је на породичном газдинству у Јарвамаји, у централној Естонији. Били смо велика лутеранска породица с деветоро деце, од којих је троје умрло још док су били мали. Ја сам био најмлађе дете. Кад сам имао 13 година, умро нам је отац.

Идуће године сам завршио основну школу. У септембру 1939, када је почео Други светски рат, мој брат Ерик је био позван у војску, тако да нисам могао да наставим са школовањем. А онда, 1940, Естонију је анектирао Совјетски Савез, а након годину дана, окупирали су је Немци. Они су заробили Ерика, али су га пустили и, августа 1941. вратили у Естонију. Године 1942, могао сам да кренем у пољопривредну школу.

Моја сестра Лејда ми је, кад сам за Божић 1943. дошао из школе у посету кући, споменула да јој је наш породични лекар причао о Библији. Дао јој је неке брошурице које је издао Watch Tower Bible and Tract Society. Прочитао сам их и одмах пронашао др Артура Индуса, који је почео да проучава Библију са мном.

Присиљен да одлучим

У међувремену се распламсавала борба између Немачке и Совјетског Савеза. До фебруара 1944, Руси су дошли надомак естонске границе. Ерик је био регрутован у немачку армију, а и ја сам добио папире за регрутацију. Веровао сам да Божји закон забрањује убијање ближњих, и др Индус ми је рекао да ће ми помоћи да нађем место где бих могао да се сакријем док се не заврши рат.

Једног дана су један полицајац и вођа локалне цивилне одбране дошли на наше имање. Било им је дато наређење да ме ухапсе због сумње да покушавам да избегнем војну службу. Тада сам схватио да морам или да побегнем од куће или да рачунам на немачки концентрациони логор.

Нашао сам уточиште на фарми једног Јеховиног сведока. Да бих ојачао своју веру, ја сам, док сам се скривао, читао Библију и литературу Watch Tower Societyja што сам више могао. Једне ноћи сам се ушуњао у своју кућу да бих узео мало хране. Кућа је била пуна немачких војника, пошто се мој брат Ерик вратио с неким својим пријатељима на неколико дана одмора. Те ноћи сам могао на гумну тајно да поразговарам с Ериком. Тад сам га задњи пут видео.

За длаку измакао

Те исте ноћи, након што сам се вратио на фарму на којој сам се скривао, извршена је рација. Локални полицајац и један човек из цивилне одбране дошли су на основу извештаја да се неко скрива на фарми. Увукао сам се у узани празни простор испод патоса, и убрзо након тога чуо звук поткованих чизама изнад главе. Претећи газди с пушком, официр је узвикнуо: „У овој кући се скрива један човек! Како да дођемо до празног простора испод патоса?“ Могао сам видети сноп светла из батерије којом је претраживао. Још мало сам се повукао, легао тамо и чекао. Кад су отишли, остао сам још мало у том празном простору како бих био сигуран да је прошла опасност.

Отишао сам из куће пре зоре, захвалан Јехови што ме нису открили. Хришћанска браћа су ми помогла да нађем друго место за скривање, где сам остао до краја немачке окупације. Касније сам чуо да су тог полицајца и вођу локалне цивилне одбране убили, вероватно руски партизани. Дана 19. јуна 1944, симболизовао сам своје предање Богу крштењем у води, а и моја сестра Лејда је такође постала Јеховин сведок.

Поновна совјетска окупација Естоније почела је у јуну 1944, и пар месеци касније био сам слободан да се вратим кући и помогнем у послу на фарми. Али у новембру, убрзо након мог повратка, било ми је наређено да се јавим руској армији. Сав одважан, храбро сам сведочио пред регрутном комисијом. Обавестили су ме да совјетски систем није заинтересован за моја веровања и да свако мора да служи војску. Међутим, успео сам да до краја рата останем слободан, те сам се посветио помагању у обезбеђивању библијске литературе сусведоцима.

Послератна активност

Када се у мају 1945. завршио рат и када је била дата амнестија онима који имају приговор савести, вратио сам се у школу. До почетка 1946, закључио сам да мени у Естонији нема будућности с пољопривредом, пошто је совјетски систем колективизације преузео приватни сектор. Тако сам напустио школу и почео потпуније да учествујем у делу проповедања Краљевства.

Под совјетском влашћу, наша служба више није могла да се слободно извршава. Заправо, контакт са Watch Tower Societyjem био је прекинут још током Другог светског рата. Стога сам, са само једним старим гештетнером, помагао у умножавању литературе коју смо сачували. Такође смо давали све од себе да бисмо одржавали скупштинске састанке.

У августу 1948, КГБ (совјетски Комитет државне безбедности) почео је да прогони Јеховине сведоке. Петоро оних који су водили дело било је ухапшено и затворено, и ускоро је било очигледно да КГБ жели све да похапси. Био је оформљен један одбор од нас четворо да би се организовало дело проповедања, храбрила наша хришћанска браћа и да би се помагало онима који су у затвору. Пошто сам још увек имао релативну слободу кретања, био сам коришћен за успостављање везе са осталим Сведоцима.

Совјетским функционерима је био послат један званичан протест датиран на 22. септембар 1948. У њему је била описана наша организација и сврха нашег дела, и у њему се захтевало пуштање наших затворених суверника. Каква је била реакција? Уследила су даљња хапшења. Дана 16. децембра 1948, послали смо још једну декларацију протеста Врховном судском већу Естонске ССР захтевајући помиловање и пуштање наше браће. Копије ових и других петиција још увек су у градским архивама Талина.

Било је опасно путовати, пошто нисмо могли да добијемо одговарајућа документа. Па ипак, посећивали смо скупштине у Араветеу, Отепаји, Талину, Тартуу и Воруу, на снажном мотоциклу с четвороцилиндричним мотором и приколицом, који смо купили од једног руског официра. Одмила смо га звали Кочија.

Наш протест Стаљину

Дана 1. јуна 1949, највишој канцеларији Естонске Социјалистичке Републике, као и Николају Швернику, председнику председништва врховног совјета, била је послата још једна петиција. Овај документ, чији смо примерак добили натраг из талинских архива, има печат Николаја Шверника који показује да га је он добио и да је послао један примерак Јосифу Стаљину, председнику владе Совјетског Савеза. Последњи део те петиције гласи:

„Захтевамо да се Јеховини сведоци ослободе из затвора и да се заустави њихово прогонство. Организацији Јехове Бога, коју представља Watchtower Bible and Tract Society, треба дозволити да нескривена проповеда добру вест о Јеховином Краљевству, свим становницима Совјетског Савеза; у противном, Јехова ће потпуно уништити Совјетски Савез и Комунистичку партију.

„Ово захтевамо у име Јехове Бога и Краља његовог Краљевства, у име Исуса Христа, и такође у име свих затворених суверника.

„У потпису: Јеховини сведоци из Естоније (1. јун 1949).“

Прогонство добија на снази

Почетком 1950, добили смо три издања Куле стражаре од некога ко се вратио из Немачке. Да би сва хришћанска браћа могла извући корист из ове духовне хране, одлучено је да се 24. јула 1950. одржи један већи скуп, у амбару једног студента Библије близу села Отепаја. Међутим, КГБ је некако сазнао за наше планове, и припремио се за масовно хапшење.

На железничку станицу у Палупери, где су браћа морала да сиђу, дошла су два камиона војника. Поред тога, један војник с радио-предајником чекао је у прикрајку поред пута Отепаја-Палупера, недалеко од места за овај већи скуп. Кад се нека браћа за коју смо очекивали да ће раније стићи нису појавила према распореду, посумњали смо да су наши планови откривени.

Повео сам са собом једну Сведокињу, Елу Кикас и отишли смо мотоциклом две станице пре Палупере. Воз је управо био стигао, те смо Ела и ја ушли на два супротна краја и трчали кроз вагоне вичући свима да сиђу. Када су Сведоци сишли, договорили смо се да одржимо конгрес сутрадан у једном другом амбару. Тако је био осујећен КГБ-ов план за масовно хапшење Сведока.

Међутим, два месеца након тог већег скупа почела су велика хапшења. Одвели су ме на испитивање 22. септембра 1950, као и још тројицу из одбора који је надгледао дело проповедања у Естонији. Осам месеци су нас држали у КГБ-овом затвору у Талину, у улици Пагари. Након тога су нас пребацили у централни затвор у улици Калда, који се звао Батерија. Тамо су нас држали три месеца. У односу на КГБ-ов затвор где су нас држали у ћелији, овај на Балтичком мору нам је дошао као неко летовалиште.

Тежак живот у Сибиру

Недуго затим, био сам осуђен на десет година логора у удаљеном Нориљску, у Сибиру, а са мном и Хари Еника, Александер Харм, Алберт Косе и Леонард Криби. Преко лета, Сунце тамо два месеца не залази, а преко зиме два месеца не излази.

Августа 1951, почели смо возом први део нашег пута од Талина до Нориљска. Путовали смо око 6 000 километара, преко Пскова, Санкт Петербурга (раније Лењинград), Перма, Јекатеринбурга (раније Свердловск) Новосибирска, и Краснојарска, на реци Јенисеј. На крају, почетком октобра, укрцали смо се на један шлеп у Краснојарску и одвезли се на север више од 1 500 километара. Две недеље касније, дошли смо до града Дидинке, далеко изнад северног повратника. У Дидинки смо за следећи део пута од 120 километара поново прешли у један воз. Од станице у Нориљску, по мећави смо препешачили завршних 15 километара до радног логора ван града.

Пошто ми је зимска одећа била украдена када смо били на шлепу, имао сам само једну летњу јакну, капу и лагану обућу. Због многих седмица путовања од Талина, били смо онемоћали, а нисмо добили ни нашу слабу дневну порцију хране. Зато су се неки затвореници онесвешћивали. Помагали смо им успут све док нису стигли коњи, а онда смо их ставили на саонице.

Кад смо стигли у логор, уписали су нас, одвели у сауну и дали нам следовање хране за тај дан. Бараке су биле топле, и ускоро сам заспао. Међутим, усред ноћи, пробудио ме је снажан бол од упале ушију. Следећег јутра ме је прегледао доктор и добио сам поштеду од рада. Али чувари су били бесни што не могу да радим па су ме претукли. Бацили су ме месец дана у једну самицу због тога што сам, како су рекли, „реметио мир у логору“. Срећом, дати су ми лекови из амбуланте, те ми је време у самици пружило прилику да се опоравим.

Најтежа је била прва зима у логору. Рад, углавном на отвореном копу рудника никла био је исцрпљујућ, а ни оно мало хране коју смо добијали није било довољно. Када су многи почели да показују симптоме скорбута, биле су нам дате инјекције с витамином Ц како би се ублажила ова болест. Међутим, оно што је причињавало радост јесте то да смо у логору упознали многе сусведоке, који су били из Молдавије, Пољске и Украјине.

Промене у затворском животу

У пролеће 1952, затвореници су почели да примају малу плату, и њоме смо могли да купимо храну не би ли смо појачали исхрану. Такође, неки Сведоци су почели добијати храну у пакетима с дуплим дном у ком је била сакривена библијска литература. Један Сведок из Молдавије једном је добио конзерву масти. Кад се маст потрошила, појавио се свињски желудац. У њему су била три издања Куле стражаре!

Кад је 5. марта 1953. умро Стаљин, затворски живот се драстично изменио. Најпре су избили штрајкови и побуне, пошто су затвореници захтевали ослобођење. Била је послата војска да би се угушиле те побуне. У Нориљску је у једној побуни било убијено 120 затвореника; али Сведоци нису били умешани, те нико од њих није био ни убијен ни рањен. У лето 1953, дошло је до две недеље застоја у руднику никла. Након тога, затворски живот је постао лакши. Неки затвореници су били ослобођени, а другима су биле скраћене казне.

Верни сведок

Након тог времена логорског превирања, био сам пребачен у један логор на југу, близу града Тајшета, у провинцији Иркутск. Тамо сам срео Артура Индуса, који је на почетку проучавао Библију са мном. Одбио је да ради као доктор у логору, и уместо тога је прихватио посао који је био физички тежи. Објаснио је: „Савест ми није дозвољавала да одобрим боловање за здраве затворенике којима су дати одговорни положаји, док се стварно болесни затвореници терају да раде.“

Дотле је брат Индус већ био смршао и био је болестан, пошто раније није радио неки физички тежак посао. Међутим, рекао ми је како му његова патња прочишћава срце у духовном смислу. Били смо заједно око три недеље. Потом је отишао у логорску болницу, где је умро јануара 1954. Тамо негде у субарктичкој шуми лежи његов безимени гроб. Умро је као верни хришћанин и чека га ускрсење.

Ослобођење и пут до куће

Године 1956, у наш логор је била послата Врховна комисија Совјетског Савеза како би поново осмотрила досијее затвореника. Кад сам се појавио пред комисијом, генерал који је био главни у тој комисији упитао ме је: „Шта ћеш радити кад будеш био ослобођен?“

„Видећемо кад буде дошло то време“, одговорио сам.

Рекли су ми да изађем из собе, и када су ме позвали унутра, генерал је рекао: „Ти си најгори непријатељ Совјетског Савеза — ти си идеолошки непријатељ.“ А онда је додао: „Пустићемо те, али ћемо те пратити.“ Био сам ослобођен 26. јула 1956.

Са украјинским Сведоцима из Свјетихе, на два дана сам посетио једно село близу Тајшета, у које су били прогнани 1951. Затим сам на четири дана остао у области Томск, близу места где је била прогнана моја мајка. Од железничке станице сам пешачио 20 километара до села Григорјевка. Тамо сам затекао услове који су били још гори од оних које су многи од нас доживели у логорима! Моја сестра Лејда била је пуштена из једног затворског логора у Казахстану и дошла је у ову област неколико месеци раније како би била с мајком. Али будући да су јој конфисковали пасош, још није могла да се врати у Естонију.

Под притиском у Естонији

С временом сам стигао кући у Естонију и отишао право на имање својих родитеља. Као што се и причало у Сибиру, видео сам да је влада уништила све наше зграде! Након неколико дана, оболео сам од парализе. Дуго сам био у болници, а и након тога сам продужио с терапијом. До данас храмљем док ходам.

Убрзо сам добио посао у фирми у којој сам радио током лета 1943, у фирми Лехце тресет. Преко њих сам добио стан, и када су се мајка и Лејда у децембру 1956. вратиле из изгнанства, дошле су у Лехце да живе са мном.

Новембра 1957. оженио сам се са Елом Кикас, која се такође недавно била вратила из логора у Сибиру. Два месеца касније, преселили смо се у Тарту, где смо добили мали стан у једној приватној кући. Коначно сам могао добити посао возача у Обласној потрошачкој задрузи у Тартуу.

Док сам био у Сибиру, превео сам десет студијских чланака из Куле стражаре с руског на естонски и понео их са собом кући. Касније смо добили књигу Од изгубљеног до поново успостављеног Раја, коју смо такође превели на естонски. Затим смо направили куцане примерке те књиге. У међувремену, КГБ је наставио с присмотром. Пошто смо познавали њихове методе праћења, увек смо били будни и опрезни, као ловљене животиње.

КГБ-ове мете

Почетком 1960-их, КГБ је покренуо једну клеветничку акцију против Сведока. Моја жена и ја били смо главне мете. Новине су почеле објављивати клеветничке чланке, а били смо нагрђени и преко радија и телевизије. Двапут је КГБ одржао јавне скупове на мом радном месту. Такође, глумци су у Естонском позоришту у Талину извели једну сатиричну комедију о мени. Ситуација ме је подсећала на ове Давидове речи: „О мени говоре који пред вратима седе, пијанице ми се песмама ругају“ (Псалам 69:13).

Ови напори да будемо обрукани наставили су се до 1965. када је одржан задњи скуп, у Дому здравствене заштите радника, у Тартуу. Били смо присутни и Ела и ја, као и агенти КГБ-а и велико мноштво људи. Неколико пута када је Ела била нешто упитана, публика је одговарала аплаузом. Било је јасно да је публика на нашој страни. Агенти КГБ-а су били разочарани и бесни због оваквог исхода.

Духовна глад задовољена

Иако су комунисти настојали да зауставе ширење наше литературе, браћу смо отприлике после 1965. могли снабдевати с релативно довољном количином. Међутим, тајно превођење и потом штампање у тајним скривеним куцима изискивало је много времена и енергије. Осврћући се на моју илегалну активност и методу преношења литературе, један агент КГБ-а ми је једном рекао: „Ти си Томе као неки кофер с дуплим дном.“

Наравно, наши састанци су се морали одржавати у тајности и у малим групама. А и наша служба се извршавала неформално. Наша браћа су морала бити спремна на претрес својих станова у било које доба. Стога се литература Watch Tower Societyja морала пажљиво скривати. Па ипак, чак и под таквим условима, били су пронађени многи који воле библијску истину, и они су стали на страну Краљевства.

Када је совјетски премијер Михаил Горбачов почео с реформама 1980-их, остварили смо више слободе за служење Богу. На крају, 1991, Совјетски Савез се распао, и Јеховини сведоци су добили законско признање. Тренутно у Тартуу имамо четири скупштине, а недавно је завршена и изградња нашег властитог комплекса Дворана Краљевства. Сада у Естонији у служби учествује преко 3 800 објавитеља, у односу на можда 40 или 50 када сам пре више од пола века почео с проповедањем.

Задовољавајућ хришћански живот

Никада се нисам двоумио да ли сам донео исправну одлуку када сам заузео став да служим Јехови. Сада се на све то осврћем са срцем пуним дубоког задовољства, срећан што видим како Јеховина организација енергично наставља да се креће напред и да је све више и више оних који желе да служе Јехови.

Веома сам захвалан Јехови што су његова љубав и заштита водили моју жену и мене кроз све ове године. То што нам је на уму била велика близина Јеховиног праведног система, давало нам је духовну снагу. Свакако, док размишљамо о величанственом расту броја обожавалаца Јехове, уверени смо да патња коју смо доживели није била узалуд (Јеврејима 6:10; 2. Петрова 3:11, 12).

[Мапа на странама 12, 13]

(За комплетан текст, види публикацију)

Мапа која показује двомесечни пут од Талина до злогласног логора у Нориљску

Талин

Псков

Санкт Петербург

Перм

Јекатеринбург

Новосибирск

Дидинка

Нориљск

Краснојарск

СЕВЕРНИ ПОВРАТНИК

[Извор]

Mountain High Maps® Copyright © 1997 Digital Wisdom, Inc.

[Слика на 14. страни]

Артур Индус, непоколебљиви хришћански мученик

[Слика на 14. страни]

Затвореници у Сибиру, 1956. Ја сам четврти слева у другом реду

[Слика на 15. страни]

С мојом женом, пред бившим штабом КГБ-а где смо често били испитивани