Смарагди — веома драгоцени међу драгуљима

ЦЕЊЕНИ због своје сјајне зелене боје, смарагди су красили круне и улепшавали престоља неких од најстаријих краљевских династија у историји. Данас, као и у прошлости, они представљају симбол богатства и моћи.

Широм света, смарагди се углавном сматрају драгоценијима од дијаманата. По општем схватању, само су рубини драгоценији. Међутим, геолошки техничар Тери Отавеј тврди: „Ако се упореде карат за карат, смарагди највишег квалитета представљају најскупље драгуље на свету.“ У зависности од квалитета, смарагд који стаје на ваш длан и тежи три грама, може вредети око милион долара!

То што их има мало, делимично је заслужно за њихову вредност. Они су врста берилског кристала. Смарагди настају комбинацијом обичних елемената, алуминијума и силикона, с ретким елементом берилијумом. Веома мала количина било хрома или ванадијума, даје смарагдима њихову величанствену зелену боју.

Ископавани још од древних времена

Хиљадама година, скоро све залихе смарагда потицале су из Египта. Познате Клеопатрине руднике, који су се налазили око 700 километара југоисточно од Каира, црпили су најпре Египћани, а затим Римљани и Турци. Какав је то само напоран посао био! Жестоко пустињско сунце, нагризајућа прашина и прљавштина, мора да је све то радницима у подземним рудницима стварало велике потешкоће. Осим тога, требало је караваном све те залихе донети с реке Нила, што је у најбољем случају значило путовање од недељу дана. Упркос овим огромним тешкоћама, рудници су скоро непрестано радили од отприлике 330. пре н. е. па све до 1237. н. е.

У древна времена људи су такође жудели за смарагдима, како због њихове лепоте, тако и због њихове тобоже магичне, лековите моћи. Смарагде су продавали као лек за многе врсте болести. За њих се такође веровало да могу утицати на плодност и сексуалну пожуду код жена. Разумљиво је да се између Египта и других земаља развила снажна и уносна трговина, која се проширила чак до Индије.

Овај монопол се одржао све док шпански конкистадори нису доспели у Северну Америку почетком 16. века. Убрзо након тога, Хименез де Кесада је освојио подручје које је сада познато као Колумбија. Неколико година касније, 1558, Шпанци су отворили један рудник у Музоу. Смарагди које су тамо пронашли били су задивљујући како по квалитету тако и по величини.

Шпанци су одмах преузели контролу над рудником и заробили локално становништво, користећи их да обављају исцрпљујућ и опасан посао ископавања драгог камења. За само неколико година, Европа је била преплављена великим, скоро беспрекорним смарагдима од којих су многи доспели и у руке отоманских Турака, персијских Шаха, па чак и у руке индијске краљевске лозе. Ово драго камење било је обликовано и изрезбарено, и тако је постало темељ многих непроцењивих колекција драгуља.

Велика безбедност неделотворна

Данас најсиромашнији људи с пуно муке ваде ово драго камење из тврде, непопустљиве земље, и то је навело новинара Фреда Ворда да запази: „Једна од највећих иронија трговине смарагдима јесте та да већина људи који проналазе овај камен не могу чак ни да сањају о томе да ће икада уштедети толико новца да имају један такав камен.“ Пошто за раднике представља неодољиву кушњу да сакрију и прокријумчаре неки камен, већина рудника функционише под надзором обезбеђења компаније. Стражари који носе аутоматско оружје помно надзиру раднике који напорно копају.

Међутим, упркос овим мерама, стручњаци тврде да један велики део светске трговине смарагдима остаје илегалан. „Већина смарагда није документована, опорезована, нити виђена, већ је закопана усред тог светског тржишта које се зове црна берза. Скоро сваки смарагд високог квалитета некада у својој прошлости био је прокријумчарен“, каже часопис National Geographic.

Купци опрез!

Због самог начина на који расту, смарагдни кристали имају многе природне, унутрашње несавршености које се називају инклузије. Када ове несавршености избију на површину драгог камена, показују се као пукотине, што квари политуру драгог камена и у великој мери умањује његову вредност. Препродавци већ вековима маскирају ове површинске мане тако што урањају чисте и углачане драгуље у врелу купку уља, као што је кедрово или палмино уље. Топлота из пукотина истискује ваздух и омогућује да уђе уље, тиме ефикасно прекривајући мане. Затим, драгуљи који су прошли кроз такав третман продају се као најквалитетнији. Међутим, за годину или две, уље испарава и те мане су поново видљиве, а купци остају збуњени и разочарани.

Потенцијални купац такође треба да се пази и од имитација. Све до средњег века, била је устаљена пракса употреба углачаног и сеченог зеленог стакла који је био имитација смарагда. Годинама су људи који ништа нису сумњали били наведени да поверују у то да поседују праву ствар, а у ствари поседовали су само имитацију. National Geographic запажа: „И професионалци су били обманути заједно с другима.“ Међутим, сада постоје тестови који омогућују уваженим гемолозима да потврде веродостојност смарагда.

Иако човекова похлепа донекле квари њихову репутацију, смарагди су још увек лепи, ретки и драгоцени. Они и даље остају драгоцено чудо Божјег стварства.

[Извори слика на 25. страни]

Сви смарагди су из: S. R. Perren Gem and Gold Room, Royal Ontario Museum; Ancient Egypt Gallery, Royal Ontario Museum