Јединствени западноафрички пени

Од дописника Пробудите се! из Сијера Леонеа

ДА ЛИ сте икада видели новац који овако изгледа? То је кисијски пени. Неки од ових новчића изложени су у Националном музеју Сијера Леонеа, у Фритауну. На картици поред њих пише: „Овај чудан облик новца нормалан је и за Сијера Леоне и за Либерију. Он се у овим подручјима користио све до 1945. Пошто је био симбол главе (заобљен крај) и стопала (шиљати крајеви), говорило се да је то новац с духом. Када би поглавица умро, многи би били поломљени и забодени у његов гроб. Последњи забележени курс био је 50 кисија за један западноафрички шилинг.“

Према књизи The African Slave Trade, од Базила Давидсона, некада су се робови куповали за „дужине гвожђа“. Да ли су то били кисијски пенији? Неки стручњаци верују да јесу. Други се не слажу с тиме. Па ипак, иако се ови новчићи можда нису користили за куповину робова, сигурно су се користили за куповину жена.

Као што је горе показано, ови новчићи су се понекад користили у религиозне сврхе, нарочито у вези с небиблијским веровањем у бесмртност душе. Кад би неко умро, сматрало се прикладним да се он сахрани у свом родном селу. Наравно, ако би умро негде далеко, није увек било практично да се леш носи кући. Решење је било да се душа пренесе помоћу кисијског пенија.

Рођак преминулог би отпутовао у село где је он умро и добио би пени од врача, који би, бајањем, наводно привезао душу преминуле особе за тај пени. Затим је дужност рођака била да пренесе душу (пени) кући и сахрани је у гроб предака.

Рођак би увио пени у чисто платно и кренуо на пут, који је требало обавити ћутке. Веровало се да уколико би с било ким проговорио на путу, душа би напустила пени и вратила се у село где је особа преминула. Рођак би онда морао да се врати како би је вратио у пени — несумњиво након што би још једанпут платио врачу!

Ако би у току пута било неопходно да проговори, рођак је то могао да учини уколико би претходно пажљиво спустио пени, иако не на земљу. Када би опет подигао пени, закон о ћутању је поново важио.

Будући да су дугачки између 34 и 36 центиметара, тешко да су кисијски пенији погодни за џеп или новчаник. Међутим, облик је био практичан за њихово доба, пошто су се лако могли везати у свежњеве и носити на глави. Богати људи су знали да те пеније ставе на таваницу. Под одговарајућим временским условима, на новцу би се хватала влага која би капала у собу испод. Количина „кише“ био је добар показатељ богатства особе у чијем дому бисте седели.