Синајска гора — драгуљ у пустоши

НИКАДА нећу заборавити узбуђење које сам осетио када сам први пут угледао традиционалну Синајску гору. Док смо се возили врелим, прашњавим пределом Синајског полуострва у Египту, наш такси се изненада нашао у пространој, отвореној равници Ер-Раха. Застрашујућа појава Синајске горе оштро се уздизала с дна равнице. Изгледала је као драгуљ, постављен у пустињи. Било је узбудљиво размишљати о томе да је то можда она гора на којој је Мојсије добио Закон од Бога!

Иако још увек постоје расправе о тачној локацији библијске Синајске горе, ходочасници већ вековима долазе овде јер верују да је то та чувена планина. Аскете су још у трећем веку н. е. пристизале, с намером да се изолују у религиозном размишљању. У шестом веку, византијски цар Јустинијан I наредио је да се овде изгради манастир налик тврђави да би заштитио те аскете, као и да би засигурао присутност Рима на том подручју. Манастир, смештен близу подножја традиционалне Синајске горе, данас је познат као Света Катарина. Зашто ми се не придружите на путу до Синајске горе?

Истраживање планине

Након пута кроз сушну долину, возач таксија, један бедуин, оставио је мог сапутника и мене ниже самог манастира. Призор је уоквирен врлетима голог стења, те су манастирски зидови од дрвореда и зелена башта пријатан призор. Али ми смо га заобишли, пошто је тренутно наш циљ да се попнемо на јужни врх и да тамо преноћимо. Овај врх, Џебел Муса, што значи „Мојсијева планина“, традиционално се поистовећује са Синајском гором.

После два сата пешачења стижемо до такозване Илијине котлине, мале долине која дели три километра дуг гребен Синајске горе. Према традицији, у близини је била пећина у којој је Илија чуо Божји глас (1. Краљевима 19:8-13). Стајемо да мало предахнемо под једним чемпресом старим 500 година. Ту је и један древни бунар. Како само уживамо у његовој чистој, хладној води, коју нам је понудио један љубазан бедуин!

Следећи устаљени туристички пут, даљњих 20 минута се боримо са 750 камених степеница до врха. Тамо налазимо малу цркву. Калуђери тврде да је изграђена тачно на месту где је Мојсије добио Закон. Одмах до цркве налази се процеп у стени где се, како тврде, Мојсије сакрио док је Бог пролазио (Излазак 33:21-23). Али у ствари нико не зна прецизну локацију тог места. Било како било, поглед с врха је фантастичан! Зурили смо преко редова црвенкастих гранитних планина које су се губиле у даљини иза равнице с расутим стењем која се налазила испод нас. Југозападно се уздиже Џебел Катарина, или планина Катарина— на 2 637 метара, што је највиша тачка у тој области.

Успињање на суседну Рас Сафсафу

Други дан нам пружа прилику да се попнемо на Рас Сафсафу, врх који се налази на истом гребену дугом три километра као и Џебел Муса. Рас Сафсафа је северни врх и незнатно је нижи од Џебел Мусе. Рас Сафсафа се нагло издиже из равнице Ер-Раха, где су се можда Израелци улогорили кад се Мојсије попео да добије Закон од Јехове.

Док пешачимо према Рас Сафсафи кроз крајолик мањих врхова и долина, пролазимо поред напуштених капела, башта и извора — трагова времена када је више од стотину калуђера и пустињака боравило овде у пећинама и ћелијама од камена. Сада је ту остао само један калуђер.

Наилазимо на овог усамљеног калуђера у башти окруженој високом оградом од бодљикаве жице. Док нас прима, објашњава нам да у овој башти ради већ пет година, и да силази у манастир само једном недељно. Калуђер нас упуђује према Рас Сафсафи, и ми се пробијамо навише док се, на крају, не налазимо над околним врховима. Можемо видети широку равницу Ер-Раха испод нас. Посебно с овог згодног положаја могу замислити да је то оно место где се Мојсије попео на планину из израелског логора да би се појавио пред Богом. Замишљам у себи три милиона Израелаца окупљених „пред гором“ на пространој равници. Замишљам Мојсија како силази низ оближњу увалу, носећи у рукама две плоче на којима је записано Десет заповести (Излазак 19:2; 20:18; 32:15).

Задовољни што је наше напорно успињање вредело труда, полако се враћамо у шатор док сунце залази. Уз светлост мале ватре, читамо делове Изласка у коме се описују Мојсијева искуства одавде, и затим одлазимо на спавање. Касно следећег јутра, куцамо на врата манастира свете Катарине.

Унутар манастира

Сматра се да је Света Катарина један од најважнијих споменика у хришћанском свету. Службу врше грчки православни калуђери, а познат је не само по својој локацији већ и по иконама и библиотеци. Раније је, Света Катарина углавном била толико изолована да су доласци посетилаца били ретки и добродошли догађаји. Калуђери би загрлили своје госте, срдачно их пољубили и чак им опрали ноге. Гост би могао слободно да се шетка између разбацаних зграда иза 14 метара високих манастирских зидова. „Останите недељу дана, месец дана, колико год желите“, била је уобичајена реченица калуђера. Међутим, данас је гостољубивост око десетине преосталих калуђера крајње преоптерећена порезом. Сада више од 50 000 посетилаца сваке године дође да види манастир.

Због овог мноштва, посета је ограничена на пет дана у недељи по три сата дневно. Туристи могу видети само мали део манастира — двориште у којем се налази Мојсијев извор (где је према легенди Мојсије упознао своју будућу супругу), Цркву преображења (наводно најстарију активну цркву на свету) и књижару. Туристима се показује и Капела горућег грма — баш оно место, кажу калуђери, где је Мојсије први пут био сведок Божје присутности. Пошто калуђери сматрају да је ово најсветије место на земљи, посетиоци су замољени да се изују, као што је Бог рекао Мојсију да то учини (Излазак 3:5).

Разочарани смо што нам није допуштено да завиримо у познату манастирску библиотеку, оно што нас је овде највише занимало. Наша молба да се учини изузетак наишла је на објашњење водича: „Немогуће! Манастир се затвара за неколико минута.“ Међутим, тренутак касније, када смо се удаљили од групе, водич нам шапуће: „Пођите овим путем!“ Прошавши испод ужади, уз степенице и поред француског калуђера који је изненађен што нас види ту, стижемо у једну од најстаријих и најпознатијих библиотека на свету! Она садржи 4 500 дела на грчком, арапском, сиријском и египатском. Једно време, ту се налазио и непроцењиви Синајски кодекс. (Видите оквир на 18 страни.)

Мрачан опроштај

Наш обилазак се завршава ван зидова манастира, посетом гробници. Ту су кости генерација калуђера и пустињака сакупљене на велику гомилу, подељену на скупине костију ногу, руку, лобања и тако даље. Лобање досежу скоро до плафона. Зашто се овакво језиво место сматра неопходним? Калуђери имају само једно мало гробље. Тако, када неко умре, њихов је обичај да из најстаријег гроба преместе кости како би ослободили гробно место. Сваки калуђер је свестан да ће се једног дана његове кости придружити осталима у овој гробници.

Тако се наша посета завршава у неком мрачном расположењу. Али сигурно је било вредно труда. Уживали смо у разгледању страхопоштовања вредног пејзажа и познатог манастира. Али док одлазимо, најдубље смо импресионирани мишљу да смо можда ходали истим стазама којима су ходали Мојсије и нација Израел пре 3 500 година, овде на Синајској гори — драгуљу у пустоши (Приложено).

[Оквир на 18. страни]

Важно откриће

Током прошлог века, немачки изучавалац Библије Константин фон Тишендорф открио је у манастиру свете Катарине манускрипт Библије на грчком, који потиче из четвртог века, сада зван Синајски кодекс. Он садржи велики део Хебрејских списа, из превода грчке Септуагинте, као и целокупне Грчке списе. Овај манускрипт је један од најстаријих познатих комплетних примерака Грчких списа.

Тишендорф је желео да објави садржај овог, како га је назвао, „неупоредивог драгуља“. Како Тишендорф каже, он је предложио калуђерима да манускрипте дају руском цару — који, као заштитник Грчке православне цркве, може употребити свој утицај у корист манастира.

На зиду манастира изложен је превод писма које је Тишендорф оставио, а у коме он обећава да ће ’вратити манускрипт, неоштећен и у добром стању, Светом братству Синајске горе чим га буду тражили‘. Међутим, Тишендорф је мислио да калуђери нису ценили велику важност манускрипта или потребу за његовим издавањем. Он није био враћен Светој Катарини. Иако су калуђери на крају за манускрипт прихватили 7 000 рубаља од руске владе, до данас су остали врло неповерљиви према изучаваоцима који покушавају да открију њихово благо. На крају је Синајски кодекс нашао пут до Британског музеја, где се данас може видети.

Значајно је да је 1975. испод северног зида Свете Катарине откривено 47 сандука са иконама и пергаментима. Откривено је више од десет листова који су недостајали Синајском кодексу. До сада, ови листови нису приступачни свима већ врло малом кругу изучавалаца.

[Мапе на 17. страни]

Синајска гора

[Извори]

NASA photo

Mountain High Maps® Copyright© 1997 Digital Wisdom, Inc.

[Слика на странама 16, 17]

Равница Ер-Раха и Рас-Сафсафа

[Извори]

Pictorial Archive (Near Eastern History) Est.

[Слике на 18. страни]

Џебел Муса и манастир Света Катарина

[Извори]

Pictorial Archive (Near Eastern History) Est.

Фотографија направљена љубазношћу British Museum