Изванредна конференција о бескрвној хирургији у Москви

АЛТЕРНАТИВЕ ЗА ТРАНСФУЗИЈУ У ХИРУРГИЈИ био је назив једне међународне медицинске конференције одржане 6. октобра 1998. у Москви, у Русији. Више од 800 доктора окупило се на Вишневском институту за хирургију ради симпозијума, одржаног заједно са Шестим сверуским конгресом анестезиолога и специјалиста за интензивну негу.

Бивши министар здравља у Совјетском Савезу, професор Андреј Иванович Воробијев, који ради као главни хематолог на Руској академији медицине у Москви, изразио је добродошлицу докторима на, како је то назвао, „наш симпозијум посвећен налажењу алтернатива трансфузији крви“.

Описујући зашто је конференција била од виталног значаја, Воробијев је навео „озбиљне несрећне случајеве због трансфузија крви“. Тврдио је да су деца хемофиличари највише погођена сидом као последица трансфузије, и то у земљама као што су Сједињене Државе, Јапан и Немачка. Затим се, након што је пружио статистичке податке о раширености хепатитиса услед трансфузија крви, пожалио: „Статистички подаци су заиста запањујући. Практично су сви пацијенти хемофиличари заражени хепатитисом.“

Медицинско схватање, на које је Воробијев указао, било је да ако особа „изгуби литар крви, то треба обновити литром крви“. Али, „то је грешка!“, објављује он. У закључку својих уводних запажања рекао је: „Ми смо се залагали за трансфузију крви, а сада ћемо се заједно отарасити тих старих гледишта.“

Већина медицинских стручњака који су пратили програм били су из Русије, али било је и говорника из Француске, Шведске, Белгије и Сједињених Држава. Поред тога што су описали развоје у савладавању проблема губитка крви с алтернативама трансфузији крви, доктори су указали на опасности трансфузије које укључују и ризик од неповољних имунолошких реакција.

Телевизијска репортажа

Руска државна телевизија, чији је досег више од 235 милиона људи, обезбедила је одличан попратни извештај о конференцији. Водитељка Јелена Маљишева изложила је: ’Добро познати и међународно реномирани хирурзи, анестезиолози и хематолози окупили су се у Москви да би одговорили на једно питање: може ли се операција извршити без давања крви?‘

Јелена је информисала своју телевизијску публику о болестима које се могу пренети путем крви и објаснила: „Из тог разлога доктори траже неку другу могућност. И нашли су је. Назвали су је бескрвна хирургија. Свака особа која ће имати операцију може са својим доктором да разговара о методама бескрвне хирургије.“

Током свог појављивања на телевизији, Андреј Воробијев је рекао: ’Донирана крв садржи беланчевине које су стране телу и могу проузроковати непредвидљиве и неизбежне реакције. Уз то, без обзира колико се ми трудили, донор може да инфицира пацијента вирусима које има а које ми нисмо у стању да откријемо.‘ Тако је закључио: ’Пацијентима треба умањити трансфузију дониране крви.‘

У програму се такође појавио и Жан-Франсоа Барон, начелник одељења за анестезиологију и интензивну негу у болници Брусе у Паризу, у Француској. Он је објаснио: „На мом институту направили смо посебне течности које могу да преносе кисеоник. Све оне имају карактеристике крви у погледу преношења кисеоника али не садрже црвена крвна зрнца [која могу да пренесу болести]. У блиској будућности“, предсказао је, „ова решења ће се користити као рутински поступак.“

То је подстакло водитељку програма да исприча о руском професору Феликсу Ф. Белојарцеву који је пре двадесетак година представио течност која носи у себи кисеоник као замену за крв. Изнела је да у то време медицинари нису прихватили Белојарцево откриће и да је он „због бескрајног прогањања које је ово откриће проузроковало, извршио самоубиство“.

Извештај из медицинских часописа

Медицинске новине Медицинская газета такође су известиле о конференцији. „Главни закључак симпозијума“, кажу оне, „може се формулисати следећим речима: неопходно је да се користе алтернативе за трансфузију крви у свим ситуацијама где је то могуће, док се за коришћење крви треба одлучити једино након брижљивог одмеравања степена ризика за сваког пацијента понаособ, и само у ситуацијама када је угрожен живот.“

Новине су се такође осврнуле на чињеницу да неки доктори нису вољни да се повинују пацијентовом одбијању крви. Јеховини сведоци, на пример, не прихватају крв због библијског упутства о ’уздржавању од крви‘ (Дела апостолска 15:28, 29, Ча). Ипак, везано за ову ствар, цитиран је Мишел де Гуиленшмит, професор права из Француске:

’Требало би да захвалимо Јеховиним сведоцима што су постављањем овог питања не само скренули пажњу на своја лична права већ су и помогли целом медицинском друштву да схвати опасности од трансфузија крви. Ово је, пак, охрабрило научнике да теже за савршенијим методама бескрвне хирургије.‘

„Речено је да је трансфузија крви слична браку: нико не зна шта ће бити после“, започео је један од чланака у Медицинская газета. Затим, након запажања да је ’људско тело као човеков прст — нема два идентична отиска‘, новине су упитале: „Да ли је данас могуће дати пуну гаранцију да пацијент неће бити подложан инфекцијама услед трансфузије?“ Одговорено је: ’Чак и у земљама које су постигле импресивне резултате у медицини, нема делотворног система контроле за крвне продукте.‘

’Тако, судећи по препуном аудиторијуму и видљивом интересу делегата за проблеме о којима се разговарало‘, чланак је закључио: ’У току је једна промена у размишљању доктора.‘

Пружање једне услуге

Ван конференцијске сале Јеховини сведоци су опремили један штанд са којег су докторе опскрбљавали пакетом чланака из медицинских часописа о примени алтернативних метода при губитку крви. Стотине доктора их је радо прихватило.

Несумњиво, информисани доктори иду ка томе да ограниче коришћење крви у медицини.

[Слике на 26. страни]

Јеховини сведоци су опскрбили стотине доктора чланцима о најновијим истраживањима о крви