Астеци — њихова фасцинантна борба за преживљавање

ОД ДОПИСНИКА ПРОБУДИТЕ СЕ! ИЗ МЕКСИКА

„ОГРОМНИ ТРГ БИО ЈЕ ПРЕПЛАВЉЕН ЉУДИМА КОЈИ СУ КУПОВАЛИ И ПРОДАВАЛИ... С НАМА СУ БИЛИ ВОЈНИЦИ КОЈИ СУ ПУТОВАЛИ У МНОГЕ КРАЈЕВЕ СВЕТА, У КОНСТАНТИНОПОЉ И ПО ЦЕЛОЈ ИТАЛИЈИ И РИМУ, И ОНИ КАЖУ ДА НИКАДА НИСУ ВИДЕЛИ ТАКО ВЕЛИКИ ТРГ НА КОМ ИМА ТАКО МНОГО ЉУДИ А ДА ЈЕ ТАКО СКЛАДАН И УРАВНОТЕЖЕН.“

БЕРНАЛ Диаз дел Кастиљо, један војник војске шпанског конкистадора Ернанда Кортеса, овако је описао астечки град Тенохтитлан када га је видео 1519. године.

Према књизи The Mighty Aztecs, од Џина С. Стјуарта, у Тенохтитлану је у време кад су стигли Шпанци живело од 150 000 до 200 000 људи. Далеко од тога да је била проста пустара, била је то пространа метропола, која се простирала на нешто више од 10 квадратних километара. Био је то град мостова, насипа, канала, и блештавих храмова за обожавање. Као престоница, Тенохтитлан је био са̂мо срце астечког царства.

Ова идеја о мирном, складном астечком граду можда се супроти ономе што су многи читаоци чули, наиме популарном мишљењу да су Астеци били ништа више него крвожедни дивљаци. Тачно је да су Астеци веровали да су њиховим боговима била потребна људска срца и крв како би остали јаки. Међутим, о астечкој култури и историји има много више да се каже сем тога да су проливали крв. Разумети њихову борбу за преживљавање значи боље схватити истрајну борбу за преживљавање кроз коју њихови потомци пролазе све до данашњег дана.

Успон Астека

Астеци су у ствари заузимали само кратко раздобље историје средњоамеричке цивилизације.a Већина изучавалаца верује да су прастановници Мексика мигрирали из Азије преко Беринговог мореуза на Аљаску и оданде се спустили на југ. (Видите Пробудите се! од 8. септембра 1996, 4. и 5. страну.)

Археолози кажу да је најдревнија култура за коју се зна да је напредовала у средњој Америци, била култура Олмека. Цивилизација Олмека, према неким стручњацима, изгледа да се појавила око 1 200. пре н. е. и трајала је око 800 година. Али тек 1 200. н. е. — преко две хиљаде година касније — Астеци су избили на чело. Њихова култура је трајала само 300 година. А њихова моћна империја исказивала је доминацију само сто година пре него што је пала од оштрица мачева шпанских освајача.

Међутим, у свом зениту, астечко царство је показало величанственост којој тешко да је неко био раван. Према једном извору, „Астеци су основали царство које се простирало јужно све до Гватемале“. The World Book Encyclopedia то описује овако: „Астеци су имали једну од најнапреднијих цивилизација у Америкама. Подигли су велике градове попут оних у Европи у то време.“

Легенде о пореклу

Упркос томе што су Астеци тако истакнути, мало се зна о њиховом пореклу. Према једној легенди, назив Астек потиче од астлан — речи за коју се мисли да значи „бела земља“. Нико, међутим, не зна где се Астлан из легенде налазио, односно да ли је уопште постојао.

У сваком случају, Астеци су према легенди били последња од седам група која је отишла из Астлана. На заповест свог бога Хуицилопочтлија, започели су дугу одисеју у потрази за домовином. Деценијама су племена тумарала, доживљавала невероватне невоље и немаштину и малтене стално ратовала са суседима. Али, то тумарање није могло трајати у недоглед. Према најпопуларнијој легенди, Хуицилопочтли је рекао својим следбеницима да траже следећи знак: орла на кактусу. Овај феномен је наводно уочен код једног блатњавог острвца у језеру Текскоко. Овде се народ који је тумарао сместио, изградио град касније познат као Велики Тенохтитлан (што значи „Камен који се издиже из воде“). Према мишљењу неких, његово име потиче од имена легендарног патријарха званог Тенох. Тенохтитлан данас лежи испод града Мексика.

Астеци су се показали као бриљантни инжењери и занатлије. Користећи корито језера као базу, проширили су свој град правећи сметлишта. Острво су с копном повезивали насипи издигнуте земље. Такође је изграђен читав низ канала.

Међутим, током овог периода градитељи нису били опште познати као Астеци. Њихов Бог Хуицилопочтли им је према легенди дао ново име када су отишли из Астлана — Мексикаси. С временом ће се околна земља и сви њени становници назвати тим именом.

Међутим, Мексикаси, то јест, Астеци, нису били сами на том подручју. Окружени непријатељима, морали су да склапају савезе са својим суседима. Они који нису нашли заједничку реч са Астецима ускоро су се нашли затворени у борби на смрт. У ствари, Астецима је рат одговарао. Њихов бог сунца, Хуицилопочтли, био је само један од многих богова и богиња који су редовно захтевали крвава срца и људске жртве. Ратни заробљеници су постали главни извор оваквих жртава. То што је Астеке пратио глас да заробљенике користе на овај начин, терао је њиховим непријатељима страх у кости.

Тако се астечко царство почело ширити ван Тенохтитлана, и убрзо се проширило до неких подручја на тлу данашње централне Америке. Астечка култура је упијала нове религиозне идеје и обичаје. У исто време, ствари од баснословне вредности — данак који се захтевао од тек освојених вазала — почео је да се слива у ризницу. Астечка музика, литература и уметност цветали су. Часопис National Geographic каже: „Што се тиче целокупне моћи њихове уметности, Астеци се морају сврстати у најнадареније скулпторе у историји.“ Када су стигли Шпанци, астечка цивилизација је била на врхунцу свога сјаја.

Освајање

Новембра 1519, мексикаски цар, Монтезума II, мирољубиво је дочекао Шпанце и њиховог вођу Ернанда Кортеса, верујући да је утеловљени астечки бог Кецалкоатл. Шпанци су прихватили гостољубивост којом су их обасули празноверни Астеци. Међутим, Астеци су наивно дозволили да Шпанци виде ризнице злата Тенохтитлана. Кортес је грозничаво снивао да све то заплени. У једном чину великог разметања храброшћу, Кортес је од Монтезума направио затвореника у његовом властитом граду. Неки кажу да се Монтезума помирио с тим без практично икаквог протеста. У сваком случају, Кортес је успео да освоји престоницу огромног царства, и то без иједног хица.

Али, победа без крви неће још дуго бити таква. Кортес је изненада морао да оде до обале да би решио једну хитну ствар, а дужност је поверио једном напраситом човеку по имену Педро де Алварадо. Страхујући да ће се становници Тенохтитлана убрзо подићи против њега, пошто је Кортес био одсутан, Алварадо је одлучио да први нападне. Током једног фестивала масакрирао је приличан број Астека. Кортес се вратио и затекао град у метежу. Током борбе која је затим избила, Монтезуму су вероватно убили Шпанци. Међутим, према шпанској верзији ових догађаја, Кортес је наговорио Монтезуму да се појави пред својим народом и замоли га да престане с борбом. Када је то учинио, Монтезуму је каменовао његов властити народ. У сваком случају, Кортес и неколико рањеника извукли су живу главу.

Исцрпљен и рањен, Кортес је прегруписао своје снаге. Шпанцима су се придружила околна племена која су мрзела Астеке и једва чекала да збаце њихов јарам. Кортес се тада вратио у Тенохтитлан. Током крваве опсаде која је уследила, Астеци су наводно као жртве приносили шпанске војнике. То је Кортесине људе разбеснело и повећало њихову одлучност да победе по сваку цену. Према једном астечком писцу, бивша вазалска племена су узела ствар у своје руке, и „сурово се осветила за прошла дела Мексикаса [Астека] и опљачкала све њихове поседе“.

Велики Тенохтитлан је пао 13. августа 1521. Шпанци и њихови савезници сада су потпуно владали над Мексикасима. National Geographic је навео: „За тили час су средњоамерички велики градови и обредни центри остављени у рушевинама док су Шпанци претресали земљу у потрази за златом. Староседеоци су били поробљени и преобраћени на хришћанство, а астечко царство, последња велика урођеничка цивилизација, нестало је.“

Освајање је донело више од политичке промене. Шпанци су са собом донели једну нову религију — католицизам — и Мексикасима је обично наметали помоћу мача. Астечка религија је, мора се признати, била крвожедна и идолопоклоничка. Али, далеко од тога да је католицизам искоренио све трагове паганства, он је направио чудно партнерство са астечком религијом. Тонанцин, богиња која се обожавала на брду Тепејак, замењена је девицом од Гваделупа, Гвадалупском базиликом која стоји на истом месту где се некада дубоко поштовала Тонанцин. (Та базилика наводно означава место где се девица Марија чудом појавила.) За време светих религиозних празника одржаваних у част Девице, обожаваоци су се вртели у ритму својих паганских предачких плесова, директно испред базилике.

Да ли су Астеци преживели?

Иако је астечко царство давно нестало, његов утицај се осећа и дан-данас. Речи као на пример „чоколада“ и „чили“, позајмљене су из астечког језика, нахуа. Поред тога, већина мексичког живља састоји се од потомака шпанских освајача и урођеничке расе.

У многим деловима Мексика, и даље преовлађују старе урођеничке културе, док неке етничке групе покушавају да очувају обичаје својих предака. Укупно у Републици Мексико постоје око 62 признате урођеничке групе и 68 регистрованих дијалеката. Недавна студија коју је спровео Instituto Nacional de Estadística Geografia e Informática (Државни статистички институт за географију и информатику) изнела је закључак да преко пет милиона особа старијих од пет година говори један од урођеничких језика. Часопис National Geographic је рекао: „Немоћни и сиромашни кроз читаве епохе колонизације, диктаторства и револуције, они који су преживели, спасли су свој језик, начин мишљења и живота своје етничке заједнице и непомућену визију о самоопредељењу.“

Чак и поред тога, већина потомака поносних Астека живи у сиромаштву, често једва састављајући крај с крајем на некој фармици. Многи живе по забаченим подручјима где готово нема образовања. Тако је већини мексичких староседелаца тешко да напредује у економском погледу. Њихово тешко стање је типично за урођенички народ широм Мексика и централне Америке. Међутим, подижу се гласови у њихову корист. Ригоберта Менху из Гватемале, добитница Нобелове награде, упутила је следећи апел који подстиче: „Морамо избрисати постојеће баријере — између етничких група, Индијанаца и мелеза, језичких група, мушкараца и жена, интелектуалаца и неинтелектуалаца.“

Нажалост, невоља Астека — у прошлости и сада — само је још један жалостан пример ’човековог владања над човеком на зло његово‘ (Проповједник 8:9, ДК). Биће потребно више од речи подстрека и политичке реторике да би се изменила судбина сиромашних и друштвено запостављених људи. Зато велики број људи који говоре нахуа језик жељно прихвата библијску наду о једној предстојећој светској владавини, то јест ’краљевству‘ (Данило 2:44; видите оквир на овој страни).

Неки се опиру замисли да се урођенички народ поучава о Библији. Они можда сматрају да је религија људи који говоре нахуа — мешавина католицизма и старог астечког паганизма — део њихове културе која се мора сачувати. Али, они који отворе своје срце за библијску поруку доживљавају истинско ослобођење од предрасуда и религиозних лажи (Јован 8:32). Хиљадама астечких потомака, Библија пружа једину праву наду у опстанак.

[Фуснота]

[Оквир⁄Слика на 20. страни]

„УЖИВАМ ДА ПРЕНОСИМ ИСТИНУ НАХУАНСКОМ НАРОДУ“

РОДИЛА сам се у Мексику у једном сеоцету које се зове Санта Марија Текуанулко, само 60 километара од града Мексика. То је прелепо месташце у зеленилу, смештено на обронцима брда, где људи гајећи цвеће зарађују за живот. Када је цвеће спремно да се убере, уживање је видети толико много боја посвуда. Сви у Санта Марији су некада говорили нахуа, древни мексички језик. Сећам се да је, ради идентификације, свака кућа имала име, и то наравно на нахуа језику. Моја кућа се звала Ачичакпа, што значи „Где тече вода“. Да бих неком дала адресу, рекала бих људима називе кућа око моје. Многе куће чак и данас имају назив. Шпански сам научила 1969, када сам имала 17 година. Мислим да је нахуа прелеп језик. Нажалост, говоре га само старији људи у селу; данашња младеж га једва зна.

Била сам једина особа у селу која је проучавала с Јеховиним сведоцима. Одједном је цело село хтело да моја деца и ја напустимо село. Била сам под притиском да редовно дајем прилоге католичкој цркви, што сам одбила. Рођаци чак нису ни разговарали са мном. Упркос снажном противљењу у мом селу, крстила сам се децембра 1988. Захваљујем Јехови што моје три кћерке служе као пуновремени јеванђелизатори и што ми је син крштени хришћанин. Уживам да добру вест преносим другима у Санта Марији. Старијим људима проповедам на нахуу. Одлучна сам да и даље служим нашем љубазном Богу Јехови, који саосећа с људима свих раса (Приложено).

[Графикон на 17. страни]

(За комплетан текст, види публикацију)

УПОРЕДНА ХРОНОЛОГИЈА НЕКИХ ГЛАВНИХ КУЛТУРА И ДОГАЂАЈА У АМЕРИЦИ И СВЕТУ

ОД 1200. ПРЕ Н. Е. ДО 1550. Н. Е.

ШПАНСКА ИНКВИЗИЦИЈА

1500. Н.Е.

ЕВРОПСКА РЕНЕСАНСА

АСТЕЧКА

„ХРИШЋАНСКИ“ КРСТАШКИ РАТОВИ

ТОЛТЕК

1000. Н.Е.

ВИЗАНТИЈА

500. Н.Е.

ТЕОТИ-ВАКАН

РАНО ХРИШЋАНСТВО

РИМСКА

ЗАПОТЕК

ГРЧКА

ЕГИПАТСКА

500. ПРЕ Н.Е.

МАЈЕ

ОЛМЕК АСИРСКА

1000. ПРЕ Н.Е.

[Мапа/Слика на 18. страни]

(За комплетан текст, види публикацију)

ПОДРУЧЈЕ АСТЕЧКОГ СВЕТА

МЕКСИКО

Тенохтитлан

ГВАТЕМАЛА

[Слика]

Велики град познат као Тенохтитлан лежи испод савременог града Мексика

[Извор]

Mountain High Maps® Copyright © 1997 Digital Wisdom, Inc.

[Слика на 15. страни]

Астечки календар

[Слика на 19. страни]

Астеци су у свом обожавању користили Пирамиду сунца у Теотивакану

[Извор слике на 15. страни]

Зидна слика на странама 15-16: „Mexico Through the Centuries“, оригинал од Дијега Ривере. National Palace, Mexico City, Mexico

[Извор слике на 17. страни]

Орао и слика на 18. страни: „Mexico Through the Centuries“, оригинал од Дијега Ривере. National Palace, Mexico City, Mexico