Да ли је заиста имао почетак?

ВЕКОВИМА већ, многи су замишљено посматрали светлуцаво ноћно небо посуто звездама и дивили се. Огромност нашег чудесног свемира и његова лепота која улива страхопоштовање потпуно обузима наша чула. Коме, или чему припада заслуга за све то? Зашто свемир постоји? Да ли је одувек постојао, или је имао свој почетак?

Професор астрономије Дејвид Л. Блок је записао: „Да свемир није одвајкада постојао — већ да је имао почетак — није увек било популарно размишљање.“ Ипак, у последњим деценијама докази су приморали већину оних који се баве проучавањем свемира да поверују у то да је он стварно имао почетак. „Данас практично сви астрофизичари долазе до закључка“, како је известио часопис U.S.News & World Report из 1997, да је „свемир започео великим праском који је покренуо материју ка спољашњости у свим правцима.“

С обзиром на овај опште прихваћени закључак, Роберт Џастро, професор астрономије и геологије на Универзитету Колумбија, написао је: „Мало је астронома могло очекивати да ће тај догађај — изненадно рођење свемира — постати доказана научна чињеница, али их је посматрање неба помоћу телескопа приморало да дођу до тог закључка.“

Да ли је то „изненадно рођење свемира“ заиста „доказана научна чињеница“? Осмотримо историјске доказе који су довели до закључка да је то заиста тако.

Доказ о почетку

Ајнштајнова општа теорија релативности, коју је објавио 1916, указивала је да се свемир или шири или скупља. Па ипак, ова идеја је била сасвим супротна тада прихваћеном гледишту да је свемир статичан, у шта је у то време и Ајнштајн веровао. Зато је у своје прорачуне уврстио и, како ју је он назвао, „космичку константу“. Ову промену је направио да би своју теорију довео у склад с већ прихваћеним веровањем да је свемир статичан и непроменљив.

Међутим, докази који су прикупљени у 1920-им нагнали су Ајнштајна да ту промену у теорији релативности назове својом ’највећом грешком‘. Постављање огромног телескопа, пречника 2,5 метара, на планини Вилсон у Калифорнији, омогућило је прикупљање таквих доказа. Посматрања помоћу тог телескопа током 1920-их доказала су да се свемир шири!

До тада, највећи телескопи су могли регистровати само поједине звезде унутар наше галаксије, Млечног пута. Истина, посматрачи су примећивали нејасне обрисе светлости, познате као маглине, али углавном се мислило да то представља вртлоге гасовите материје у оквиру наше галаксије. Међутим, употребом снажнијег телескопа на планини Вилсон, Едвин Хабл је унутар тих маглина запазио засебне звезде. Ови нејасни обриси светлости коначно су били препознати као галаксије, сличне нашем Млечном путу. Данас се процењује да постоји око 50 до 125 милијарди галаксија, и у свакој од њих стотине милијарди звезда!

У касним 1920-им, Хабл је такође установио да се ове галаксије удаљавају од нас, и, што је већа удаљеност, то се брже удаљавају. Астрономи су, помоћу спектрографа који мери спектар светлости са звезданих тела, одредили брзину којом се галаксија удаљава. Светлост која је долазила са удаљених звезда усмерена је кроз једну призму која расипа светлост у њене различите компоненте боја.

Светлост с предмета који се удаљава од посматрача је црвенкаста, и назива се „црвенопомакнута“. С друге стране, светлост с предмета који се приближава назива се „плавопомакнута“. Значајно је да, осим неколико оближњих галаксија, све познате галаксије имају црвенопомакнуте спектралне линије. Научници стога констатују да се свемир на један уредан начин шири. Брзина тог ширења одређује се мерењем степена у којем су спектралне линије црвенопомакнуте.

До којих је закључака довела чињеница да се свемир шири? Један научник је позвао људе да размисле о обрнутом процесу. Другим речима, да представе себи филм о свемиру који се шири, али пуштеном унатраг, тако да посматрач може видети ранију историју свемира. Овако посматрано, свемир би се повлачио, то јест скупљао, а не ширио. Коначно би се вратио на саму тачку свог настанка.

У својој књизи Black Holes and Baby Universes and Other Essays, објављеној 1993, истакнути физичар Стивен Хокинг је закључио да би „наука могла претпоставити да је свемир морао имати почетак“.

Међутим, пре неколико година многи нису веровали да је свемир имао почетак. Фред Хојл је био један познати научник који се није слагао са идејом да је свемир настао у том, како га је он с подсмехом назвао, ’великом праску‘. Између осталог, Хојл је тврдио да би неки траг тог догађаја, сачуван негде у свемиру, морао постојати ако је свемир заиста имао такав динамичан почетак. Морало би постојати неко, да тако кажемо, фосилно зрачење, неки слабашни одјек у свемиру. Шта је трагање за таквим позадинским зрачењем открило?

Часопис The New York Times од 8. марта 1998, известио је да су око 1965. „астрономи Арно Пензијас и Роберт Вилсон открили свеприсутно позадинско зрачење, остатке блеска првобитне експлозије“. Овај чланак је додао: „Теорија [великог праска] изгледа да је коначно зацртана.“

Ипак, у годинама након Пензијасовог и Вилсоновог открића, неки су постављали питање, зашто, ако је модел великог праска заиста исправан, нису опажене мале неправилности у сигналу зрачења? Да би се формирале галаксије, свемиру би били потребни хладнији и гушћи џепови у којима би се материја могла згуснути. Међутим, експерименти које су Пензијас и Вилсон извршили са Земљине површине нису открили такве неправилности.

Због тога је Национална администрација за аеронаутику и простор, у новембру 1989, лансирала у васиону сателит Космички позадински истраживач (Cosmic Background Explorer — COBE). Његова открића названа су монументалним. Професор Блок је објаснио: „Мрешкања која је регистровао диференцијални микроталасни радиометар са COBE-а била су баш оне флуктуације урезане у наш космос које су милијардама година раније водиле до формирања галаксија.“

Последице тог доказа

Шта можемо закључити на основу те чињенице да је свемир имао почетак? Роберт Џастро је рекао: „Можете га звати велики прасак, али га исто тако прецизно можете назвати и тренутак стварања.“ Пензијас, који је имао удела у откривању позадинског зрачења у свемиру, приметио је: „Астрономија нас води до једне јединствене тачке, свемира који је створен из ничега.“ А вођа тима COBE-а, Џорџ Смут, приметио је: „Пронашли смо доказ о рођењу свемира.“

Да ли је разумно закључити да, ако постоји почетак, или стварање свемира, да постоји и његов Зачетник, то јест Створитељ? Многи мисле тако. Смут је у вези са открићима до којих је дошао COBE изјавио: „То је као да гледате у Бога.“

Наравно, и без научних доказа који су обелодањени у скоријим деценијама, милиони су веровали уводној изјави Библије: „У почетку створи Бог небо и земљу“ (Постање 1:1).

Ипак, не желе сви признати ову једноставну изјаву из Библије. „Многим научницима се није свидела идеја да је свемир имао почетак, тренутак стварања“, приметио је физичар Стивен Хокинг. Њима се „нису допале оне ваннаучне импликације ове теорије“, написао је Мајкл Ј. Бихи, „и својски су тражили друге могућности“.

Дакле, питања су: да ли је свемир у ствари постао сам од себе? Да ли се то тек тако десило, или га је створио један интелигентни Створитељ? Утврдићете да су докази који следе поучни.

[Слике на странама 4, 5]

Телескоп на планини Вилсон допринео је томе да се покаже да је наш свемир имао почетак

[Извор]

The Observatories of the Carnegie Institution of Washington