Мој пас чује за мене!

ОД ДОПИСНИКА ПРОБУДИТЕ СЕ! ИЗ БРИТАНИЈЕ

„НЕ ЗНАМ шта бих без мог малог пса!“, узвикнула је Дороти, док је с љубављу гледала на беличасто жућкастог, укрштеног теријера Џека Расела који је лежао под њеном столицом. „Твинки имам само неколико месеци, а већ ми даје нову животну снагу!“

Кад сам боље погледала, видела сам да Твинки носи једно припијено жуто оделце на коме је масним црним словима написано „ПАС ЗА ГЛУВЕ“. ’Каква сјајна животиња!‘, сећам се да сам помислила у себи. ’Шта све може да ради?‘

Случајно смо се среле међу 44 000 људи који су присуствовали Међународном конгресу Јеховиних сведока „Божји пут живота“, прошлог јула у Лондону, у Енглеској. Пошто је седела близу звучника, Дороти је могла да чује програм. Али зашто јој је онда требао овакав пас? Док смо седеле и причале на паузи за ручак, Дороти ми је испричала.

Улога Твинки

Дороти је са три године имала напад реуматске грознице и последица тога је тешко оштећен слух. Живи сама од када јој је умро муж пре 23 године, али, како је Дороти објаснила, како стари потребно јој је више од друштва. „Глуве особе у мојим годинама могу се осећати веома несигурно“, каже она. „Имам 74 године и живим у једном стану који има домара, али када он дође да ме види, никада не чујем звоно на вратима. Мислећи да ми можда није добро, он понекад уђе да ја не знам; а то ме прилично плаши. Али, сада Твинки чује звоно и дође, лупне ме по нози и одведе до улазних врата. Слично томе, када чује звучни сигнал на рерни она дотрчи и онда ја пођем за њом. У случају дима или пожарног аларма, Твинки је издресирана да ми скрене пажњу и онда легне како би указала на могућу опасност. Сваки пут када ми помогне, наградим је посебним ужитком, сласном посластицом.“

Стручно обучавање

Била сам знатижељна. „Како си набавила пса и ко га је дресирао?“, упитала сам је. То је за Дороти био знак да ми исприча нешто о установи Пси за глуве особе, једној добротворној установи, чија је сврха да помаже глувим особама у Британији да буду самосталније те тако побољшају квалитет свог живота. Почев од 1982, она је стотине паса сместила код глувих особа у Британији. Када је једном комплетно издресиран, пас добија новог власника путем усвајања, и то бесплатно.

Пси који се бирају обично су луталице, и често се узимају из кафилерија широм државе, мада су неки пси поклон особа које су их одгајиле. За тренирање пса потребно је 12 месеци. Трошкове обично покрива неки спонзор, било да је нека компанија или група људи који су удружили своје мање новчане прилоге. Дороти ми је рекла да је један фитнес-клуб с љубазношћу био њен спонзор за Твинки.

Када се изабере, сваки овакав пас у старости од седам недеља до три године, дресира се да реагује на одређене звукове. Међутим, на почетку се додељује једној особи задуженој за социјализацију пса, добровољцу код кога пас остаје од два до осам месеци у зависности од старости и искуства тог пса. Социјализација може да укључује неке основне ствари везане за провалу у кућу, али је главно да се пас навикне на јавна места и саобраћај и да има веома различите доживљаје с људима свих узраста, укључујући и децу и бебе. Циљ је научити пса прихватљивом понашању под било каквим околностима у којима се може наћи.

Поред тога, сазнала сам да и друге организације користе псе да би помагале онима са посебним потребама. Поред тога што су научени да извршавају оно што им се каже, пси су изложени специфичним призорима и мирисима. Један ретривер, који је пазио на једну жену везану за инвалидска колица, научен је да донесе телефон и писма и да лизне поштанске маркице! Један други пас одазива се на 120 наредби, чак и да дохвати конзерве и мања паковања нечега с рафова у продавници. Један инвалид користи ласерски светлосни индикатор да би указао на ствари које је изабрао, а онда му их његов пас донесе.

Срећан ортаклук

„Да ли сви схватају колико Твинки вреди?“, упитала сам је. „Један власник радње ми није дозволио да уђем са псом“, рекла је Дороти. „Мислим да је то због неке хране коју је имао у излогу, мада је његов став заиста изузетак јер није разумео зашто ми је Твинки потребна.“

„Сада разумем колико у кући значи овакав пас за глуве, али имам још једно питање. Од какве је користи Твинки када је Дороти радосни део оволиког мноштва сухришћана?“ „Добро читам са усана, а слушни апарат ми помаже да водим разговоре“, објаснила је Дороти. „Кад људи виде жуту Твинкину јакницу, одмах схвате да сам глува. Тада ми они говоре директно, и то често колико год могу разговетније. Онда не морам да објашњавам свој недостатак и то ми много олакшава живот.“

Конгресни састанак је требало поново да почне, а Твинки је било потребно прошетати пре него што се смести за поподневни део. Пре него што сам отишла, сагнула сам се да је помазим. Твинки је отворила своје бистре очи, погледала у Дороти и махнула репом. Тако послушан и користан мали пријатељ — и њихово другарство је било комплетно!

[Слика на 20. страни]

Твинкина помоћ на конгресима је непроцењива