Пантанал — једно чудесно станиште
ОД ДОПИСНИКА ПРОБУДИТЕ СЕ! ИЗ БРАЗИЛА
ТУРИСТА се наљутио када га је Жеронимо замолио да лименку од пива не баца у реку. „Је ли ово ваша река?“, упитао је. „Није“, рекао је Жеронимо, „ово је наша река. Али ако у њу будете бацали отпатке, ускоро нико од нас неће моћи на њој да пеца.“
Ово открива само један начин на који је данас угрожен Пантанал — једно огромно подручје које обухвата делове Бразила, Боливије и Парагваја. Португалска реч пантано, значи „бара“, то јест „мочвара“. Али, Пантанал није равничарски крај, тако да његове воде отичу. Полагано и мирно оне клизе, остављајући за собом плодно земљиште прекривено свакојаком травом. Желите ли да сазнате нешто више о овом пространом пределу? Онда ми се придружите док путујем с једном групом туриста на једно од најчудеснијих еколошких станишта на свету.
Алигатори и анаконде!
Напуштајући Сао Пауло, крећемо аутобусом на запад према Корумби, што је пут од око 1 200 километара. Како улазимо у област Пантанала, огромне птице прелећу нам изнад главе, као да нам изражавају добродошлицу. Ту је јабиру (туиуиу), птица с распоном крила од 2,6 метара. Скоро да јој треба писта да би узлетела! „Снажан замах крила ствара хуктав звук због трења с ваздухом “, пише Аролдо Пало, мл., који је две године провео у Пантаналу. „За време обреда удварања и парења“, додаје он, „два-три мужјака лете заједно ... изводећи спектакуларна обрушавања која се могу видети из далека.“
Наступила је сушна сезона и ниво воде је опао. Зато су рибе лак плен за птице. Гледајте! Јабиру и једна чапља хватају рибе међу алигаторима! Алигатори се часте озлоглашеним пиранама. Као што можда и знате, пирана има ужасно оштре зубе и привлаче је жртве које крваре. Иако никако не бисмо желели да будемо у близини једне такве, алигатори изгледа нису свесни никакве опасности — а и изузети су од ње.
Након што смо трајектом прешли реку, возимо се на један ранч. Наш возач се изненада зауставља и показује на велику змију која прелази преко прашњавог друма. „То је анаконда“, каже он. „Брзо је усликајте. Не могу се често видети тако изблиза!“ Само поглед на њу и срце ми је брже закуцало, будући да је анаконда — која је дуга и до 9 метара — једна од највећих змија. Схватио сам да је она такође и брза, с обзиром на то како је шмугнула у шибље. Није ми било криво. Заиста, да анаконда није побегла, сигуран сам да би дрхтање мојих руку ионако потресло снимак!
Живот једног пантанеира
Пантанал је дом за огромна стада стоке. Пантанеиро је тај који се брине о њима. Он је у ствари нешто као каубој и фармер, потомак индијанских, афричких и шпанских насељеника. Пантанеиро кроти коње и напаса стоку од једног до другог краја ранча. Видимо неколико стада, а у сваком има око хиљаду грла стоке. Свако стадо воде шесторица људи. Напред је кувар, затим чобан с трубом од воловског рога. Иза има још каубоја. Један је власник стада, а други сакупљају заостале и залутале животиње.
Жеронимо, поменут у уводу, такође је пантанеиро. Он радије весла дуж реке Абобрал, иако је то заморније него да иде моторним чамцем, јер брујање мотора може да поплаши птице. Тон његовог гласа који је пун поштовања одражава љубав и заинтересованост за његов дом, Пантанал. „Погледајте! Тамо на обали се сунча један алигатор“, каже Жеронимо. Мало подаље показује на скровиште једног другог пара. „То је њихов дом“, каже он. „Увек их ту виђам.“ Жеронимо повремено пуни своју чашу водом из реке да би утолио жеђ. „Вода није загађена?“, питамо га. „За сада није“, одговора он. „Можете и ви да пробате ако желите.“ Нисмо баш сигурни.
Пантанеиро има оптимистичан поглед на живот. Он нема много прохтева, а посао му је рекреација. У праскозорје одлази од куће, а враћа се ноћу, зарађује минималну надницу (месечно око 100 америчких долара) плус смештај и храна — и може да једе меса до миле воље. „На мојој фарми“, каже један фармер, „пантанеиро једе шта год жели и колико год жели. Он није роб. Уколико није задовољан, може да каже: ’Газда, дај ми моје паре. Одлазим.‘“
Зоолошки врт без кавеза
Приватни смештај на фарми где смо одсели такође је и дом за многе птице и животиње, као што су макаои, папагаји, мале дугорепе папиге, јабируи, јагуари, капибаре и јелени. Један потомак гуанског племена Индијанаца, чија породица већ 100 година живи у Пантаналу, рекао нам је: „Овде хранимо птице. Многе од њих су шумари запленили од особа осумњичених да су ловокрадице.“ Његова супруга каже да су испрва имали само 18 малих дугорепих папагаја, али их сада имају стотинак. „Наш циљ је да их вратимо њиховом пребивалишту,“ каже она.
У овом зоолошком врту без кавеза, фотографисали смо како макаои једу заједно са свињама и живином. Туристи из целога света задивљени су разноликошћу птичјег и животињског света и пејзажима Пантанала. А од залазака сунца застаје дах! Једног дана је једна млада туристкиња из Јапана била очарана јатима птица које су се о заласку сунца враћале у своја гнезда. Затим ју је упозорење од радника с фарме — „Госпођице, будите опрезни. Овде има и јагуара!“ — брзо потерало у њену собу. Међутим, до сутрадан је већ превазишла свој страх и кексом хранила макаое. Чак смо и усликали како јој један макао кљуном узима кекс из уста. Њен страх је ишчезао!
Једном у цик зоре, пре изласка сунца, изашли смо да гледамо звезде. Изгледало је као да их можемо дохватити и дотаћи. Неописив призор! Овде у Пантаналу готово да смо могли „ослушкивати“ тишину. Призори и звуци су нас навели да се захвалимо Створитељу ових рајских сцена. Једна рекламна налепница је гласила: „Ако вас неко икада упита да ли рај постоји, можете му рећи: ’Неизоставно, Пантанал је један његов део.‘“
Еколошко станиште нарушено
Штампа је у задњих 20 година много простора посветила разматрању претње која се надвија над Пантаналом. У својој књизи Пантанал, Аролдо Поло мл. пише о различитим начинима на које се екосистем Пантанала загађује. Укратко, у њих спада следеће:
◼ Замуљивање река. „Недавних година је река Такуари постала толико замуљена да је немогуће пловити у близини њеног ушћа, те су тако одсечени... они који живе на њеним обалама. Исти процес се јавља и код других река које протичу пантаналском низијом.“
◼ Сушни циклус. „Страхујем да ако бисмо... имали сушни циклус од 15 или 20 година, као што је то некада било, последице по флору и фауну у овој области биле би катастрофалне.“
◼ Хербициди и жива. „Пољопривредна механизација изван Пантанала користи хербициде који продиру у подземне воде и загађују реке које протичу у близини. Други начин је да површински токови носе те хербициде заједно са земљиштем и тако доводе до замуљености река. У пантаналском Поконеу, једна друга претња је ископавање злата, што воду загађује живом.“
◼ Лов. „Иако је законом забрањен, неконтролисано је распрострањен готово свуда у Пантаналу. Изузев нешто мало просвећених фармера који штите своја природна богатства и других који их штите ради економских интереса у туризму, животињски свет и цео предео предани су на милост и немилост опортунистичким интересима.“
Повратак у џунглу од бетона
Какву смо супротност запазили по повратку у Сао Пауло! Уместо жутих и пурпурних украсних тиквица, и црвене жалфије, наишли смо на џунглу облакодера. Уместо бистрих, прозирних река препуних риба, овде су реке претворене у отпадне воде. Уместо милозвучног поја птица, чује се заглушујућа тутњава хиљада камиона и кола уз трубљење сирена. Наместо јасно плавог неба — знаци који кажу „Стање ваздуха: лоше“. Уместо мира између човека и животиње — страх од грабљиваца у облику људи.
У Пантаналу смо били две недеље, што је прекратко да бисмо упознали различита подручја с егзотичним именима, као што су Поконе, Неколандја, Абобрал, Набилеке и Пајагвас — свако са својим особеностима. Али, било је то једно незаборавно искуство. Флора и фауна су одмор за очи, симфонија за уши и лек за срце.
[Мапе на 15. страни]
(За комплетан текст, види публикацију)
Парагвај
Боливија
Бразил
ПАНТАНАЛ
[Извор]
Mountain High Maps® Copyright © 1997 Digital Wisdom, Inc
[Слика на 16. страни]
Жути ластин реп
[Слика на странама 16, 17]
Јагуар
[Слика на 17. страни]
Велике беле чапље
[Извор]
Georges El Sayegh
[Слика на 17. страни]
Анаконда и алигатор
[Извор]
Georges El Sayegh
[Слика на 18. страни]
Макао
[Извор]
Georges El Sayegh
[Слика на 18. страни]
Ове пиране дуге петнаестак центиметара имају изузетно оштре зубе
[Извор]
© Kjell B. Sandved/Visuals Unlimited
[Извор слике на 15. страни]
Georges El Sayegh