Гледиште Библије
Шта карактерише доброг грађанина?
НАКОН Другог светског рата, многи људи у Европи и Јапану који су себе сматрали добрим грађанима покорним закону, нашли су се пред судом и били осуђени за ратне злочине. Међу њима су се нашли виши војни службеници, научници и други стручњаци. У жељи да оправдају своје поступке, неки од ових злочинаца објаснили су да су они једноставно слушали наређења, што се очекује од сваког доброг грађанина. Међутим, њихово самодефинисање доброг грађанства довело их је до тога да почине ужасна злодела против хуманости.
С друге стране, има оних који се не обазиру на ауторитет државе. Неки се отворено противе државној власти, док су други склони да крше закон све док је опасност да буду ухваћени мала. Наравно, мало њих ће негирати да власт треба слушати, јер би без ње наступила анархија и хаос. Међутим, питање је колико далеко треба ићи у испуњавању грађанске дужности и у послушности закону? Осмотри нека основна начела која су хришћанима из првог века помогла да имају уравнотежено гледиште о својим одговорностима према држави.
Хришћанска подложност властима
Хришћани из првог века спремно су се подлагали законима и прописима оних који су били ’више власти‘ — то јест, управне власти тих дана (Римљанима 13:1). Хришћани су сматрали исправним „да буду подложни и послушни владавинама и властима као владарима“ (Титу 3:1). Иако су признавали Христа за свог небеског Краља, они су такође били и поданици који су слушали закон људских владара, и нису представљали претњу за безбедност државе. У ствари, били су подстакнути да у свако доба ’исказују част краљу‘ (1. Петрова 2:17). Апостол Павле је чак охрабрио хришћане: „Пре свега, дакле, подстичем да се усрдна мољења, молитве, молбе и захваљивања упућују за све врсте људи, за краљеве и све који су на високом положају; да бисмо и даље водили миран и тих живот у потпуној оданости Богу и озбиљности“ (1. Тимотеју 2:1, 2).
Хришћани првог века савесно су плаћали сваки порез који би се од њих тражио, иако би то понекад било тешко бреме. Они су следили надахнуту заповест коју је, што се тиче ове ствари, дао апостол Павле: „Дајте свима што им припада: ономе ко тражи порез, порез“ (Римљанима 13:7). Што се тиче Исусових ученика, римска власт и њени службеници владали су с Божјим допуштењем и у извесном смислу служили су као „Божје јавне слуге“ јер су обезбеђивали извесну меру мира и стабилности у друштву (Римљанима 13:6).
„Спремни на свако добро дело“
Хришћани првог века били су подстакнути да прихвате грађанске дужности које би држава наметнула. Сам Исус Христ саветовао је своје ученике да каткада буду спремни да учине чак више од захтеваног минимума који би грађанске власти тражиле. „Ако те неко ко има власт присили на службу једну миљу, иди с њим две“ (Матеј 5:41). Поступајући по овом савету, хришћани су показали да нису желели да уживају погодности цивилизованог друштва, а да ништа не дају за узврат. Они су увек били „спремни на свако добро дело“ (Титу 3:1; 1. Петрова 2:13-16).
Они су искрено волели своје ближње и тражили начине да им помогну (Матеј 22:39). Због те љубави и придржавања високих моралних мерила, хришћани првог века су позитивно утицали на друштво. Њихове комшије су имале довољно разлога да буду задовољне што у комшилуку имају хришћане (Римљанима 13:8-10). Хришћани нису своју љубав показивали само тиме што су се уздржавали од зла. Били су охрабрени да буду друштвени и активни за интересе других, да ’чине добро [не само суверницима већ] свима‘, као што је то и сам Исус Христ чинио (Галатима 6:10).
„Бога као владара слушати пре него људе“
Међутим, постојале су границе у њиховој послушности световним властима. Они не би учинили ништа што би повредило њихову савест или нарушило њихов однос с Богом. На пример, када су религиозне власти у Јерусалиму наредиле апостолима да престану да проповедају о Исусу они су одбили да се томе повинују. „Бога као владара морамо слушати пре него људе“, изјаснили су се они (Дела апостолска 5:27-29). Хришћани су без колебања одбили да буду укључени у идолопоклоничко обожавање цара (1. Коринћанима 10:14; 1. Јованова 5:21; Откривење 19:10). С каквим резултатом? „Уследиле су осуде“, каже историчар Џ. М. Робертс, „не зато што је неко хришћанин, већ зато што није хтео да учини оно што је закон налагао“ (Shorter History of the World).
Зашто у овом случају ’нису хтели да ураде оно што је закон налагао‘? Они су признавали да ’више власти‘ имају моћ јер им то Бог допушта, и да на тај начин служе као „Божји слуга“ у утврђивању закона и прописа (Римљанима 13:1, 4). Али хришћани су још увек гледали на Божји закон као на супериорнији. Они су памтили да је Исус Христ поставио следеће уравнотежено начело за оне који би били његови следбеници: „Вратите, дакле, цезару цезарево, а Богу Божје“ (Матеј 22:21). Њихова обавеза према Богу морала је имати предност над цезаровим захтевима.
Да је то било исправно показује и оно што је настало када су многи који су се издавали за хришћане пропустили да следе ова добра начела. На пример, отпадничке вође хришћанства постали су „попустљиви људи [коришћени] као инструменти грађанских власти, нарочито у постављању и очувању војних снага“, каже војни историчар Џон Киган. Њихови следбеници завршили су заузимањем супротних страна у ратовима у којима је проливена крв милиона недужних жртава. Киган каже: „Када је људска крв узаврела, Божји закон се потпуно игнорисао.“
Међутим, хришћани првог века пружили су истакнути пример у постизању исправне равнотеже. Они су били добри грађани. Они су добро извршавали своје грађанске дужности и одговорности. Али, они су се чврсто држали јасних библијских начела и следили су своју библијски школовану савест у свим аспектима живота (Исаија 2:4; Матеј 26:52; Римљанима 13:5; 1. Петрова 3:16).
[Слика на 26. страни]
„Вратите, дакле, цезару цезарево“