Стварност која превазилази моја очекивања

ИСПРИЧАО ВИЛЕМ ВАН СЕЈЛ

Године 1942. наша земља је била усред Другог светског рата. Нас петоро младића крило се од нациста у Хронингену, у Холандији. Седећи у једној малој соби почели смо да претресамо наше шансе за преживљавање.

БИЛО је јасно да су нам шансе да преживимо мале. Како се показало, тројица из наше групе умрла су насилном смрћу. У ствари, једино сам ја доживео старост. То је само један пример како је стварност превазишла моја очекивања.

У време споменутог догађаја имао сам само 19 година и мало сам знао о Библији или религији. У ствари, отац је био против било какве религије. Мајку је потрага за религијом довела до тога да прихвати спиритизам. Што се мене тиче, ја нисам имао никакву наду. Мислио сам да Бог не би имао разлога да ме се сећа када бих погинуо у бомбардовању или на неки други начин. Чак нисам ни покушао да сазнам нешто о њему.

Потрага је награђена

Кратко након тог разговора с четворицом младића, нацисти су ме заробили и одвели у радни логор у Немачкој, у близини Емериха. Наш рад се састојао од чишћења рушевина и поправљања штете проузроковане бомбардовањем савезничких снага. Крајем 1943. сам побегао и мада је рат још увек беснео, успео сам да се вратим у Холандију.

Некако сам добио једну малу брошурицу пуну питања и библијских цитата. Користила се за проучавање књиге Спасење, коју су објавили Јеховини сведоци. Док сам читао питања и тражио цитате, постао сам крајње заинтересован за испуњење библијских пророчанстава.

Разговарао сам са својом вереницом Хреј о ономе што сам прочитао, али њу је то испрва слабо занимало. С друге стране, мајка је била очарана брошурицом. „Ово је истина коју тражим целог живота!“ узвикнула је. Разговарао сам и с друговима и неки од њих су желели да сазнају више. У ствари, један је постао Сведок, и с њим сам редовно био у контакту путем писама и посета, све до његове смрти 1996. године.

У међувремену је Хреј почела да проучава Библију тако да смо се обоје крстили у фебруару 1945. Рат се завршио неколико месеци касније. Након што смо се венчали, желели смо да будемо пионири, како се зову пуновремене слуге Јеховиних сведока. Али суочили смо се с препрекама — с болешћу и финансијама. Осим тога, појавиле су се неке могућности да зарадимо доста новца. Да ли да прво радимо како бисмо се до неке мере финансијски осигурали, па да онда започнемо с пионирењем или да одмах стартујемо?

Наша служба у Холандији

Одлучили смо да одмах кренемо с пионирским делом, што смо и учинили 1. септембра 1945. Тог истог дана, враћајући се кући касно увече ушао сам у један ресторан да попијем неко пиће. Дао сам конобару новчаницу за коју сам мислио да је један гулден и рекао му: „Задржи кусур.“ Када сам се вратио кући открио сам да сам му дао новчаницу од 100 гулдена! Тако нам је за почетак пионирске службе остао тачно један гулден!

Када сам 1946. почео да држим јавне библијске говоре имао сам само један кожни сако. Пријатељ који је био отприлике као ја служио је као председавајући. Он би најавио мој говор и одмах дошао позади и дао ми свој сако. Онда бих ја држао говор. На крају говора поступак би ишао обрнутим редоследом!

У марту 1949. Хреј и ја смо примили позив да учествујемо у покрајинском делу, да посећујемо скупштине Јеховиних сведока да би их духовно јачали. Фриц Хартстанг, који је био верни слуга пре и током рата, обучавао ме је за покрајинско дело. Он ми је дао добар савет: „Вим, следи упутства која примаш од Јеховине организације чак и ако ти се испрва чини да нису најбоља. Никада нећеш зажалити.“ Био је у праву.

Холандију је 1951. године посетио Натан Х. Нор, тадашњи председник Watch Tower Bible and Tract Societyja. У то време, Хреј и ја смо се пријавили за мисионарско обучавање у Сједињеним Државама. Убрзо након тога, примили смо позив да присуствујемо 21. разреду Библијске школе Гилеад Watchtowera. Када смо почели да пиониримо 1945. у Холандији је било око 2 000 Сведока, али до 1953. било их је преко 7 000 — стварност која је далеко надмашила наша очекивања!

Служба у нашој новој домовини

Додељени смо у Холандску Нову Гвинеју, која је сада провинција Индонезије, али пошто нам нису одобрили улазак, наша додела је промењена за Суринам, тропску земљу у Јужној Америци. Стигли смо у децембру 1955. Суринам је тада имао свега стотинак Сведока који су били крајње сусретљиви. Ускоро смо се осећали као код куће.

Истина, морали смо да се прилагодимо мноштву другачијих околности, а понекад је то било тешко. На пример, Хреј се бојала свега што има ноге и крила. Када би у Холандији у нашој спаваћој соби нашла малог паука, не би ишла на спавање све док га се ја не бих решио. Али Суринам је имао десет пута веће пауке од којих су неки још и отровни! Сем њих, у нашем мисионарском дому било је и бубашваба, пацова, мрава, комараца и скакаваца. Чак су нас и змије посећивале. Хреј се тако навикла на ова створења да је напор да их се реши сада постао део рутине у њеном животу.

Након више од 43 године, земљу познајемо боље него многи који су овде рођени. Уживамо у њеним рекама, кишним шумама и приобалним мочварама. Добро смо се упознали и с богатим животињским светом — бодљикавим прасићима, лењивцима, јагуарима, да, чак и с многим врстама змија, често дивних боја. Али посебно ценимо велику разноликост овдашњих људи. Преци неких од њих дошли су из Африке, као и из Индије, Индонезије, Кине и других земаља. А неки су Индијанци, потомци првобитних становника.

У нашој хришћанској служби упознали смо људе свих ових порекла док смо их посећивали код њихових кућа. Такође у нашим Дворанама Краљевства уживамо у тој дивној разноликости хришћанске браће и сестара. Доживели смо и напредак: од једне оронуле Дворане Краљевства из 1953. године до више од 30 привлачних Дворана Краљевства, затим једне лепе конгресне дворане и врло лепог објекта подружнице који је посвећен у фебруару 1995.

Лекције које сам научио

Дубоко у унутрашњости Суринама, постоји неколико скупштина такозваних буш црнаца, потомака афричких робова који су се извукли с плантажа и побегли узводно уз реке што су даље могли. Увек изнова сам био запањен њиховим подвизима — на пример, како користе реку за путовање и како су кишну шуму учинили својим домом. Они обарају дрвеће, граде чамце и управљају њима преко водопада и брзака. Хране се од лова и риболова, кувају без модерних олакшица и обављају још многе друге ствари које би за нас биле прилично тешке.

Током година упознали смо и друге народе који живе овде у Суринаму, њихове обичаје, њихов начин размишљања и њихов начин живљења. Сећам се посете једном индијанском селу 1950-их година. Усред ноћи сам стигао у један напуштен логор у кишној шуми одакле је требало да мој водич Индијанац и ја путујемо чамцем. Он је запалио ватру, скувао храну и везао висеће кревете. Било му је сасвим нормално да све то уради за мене, пошто је знао да ја то не умем.

Када сам усред ноћи испао из висеће лежаљке он се није смејао. Уместо тога очистио ми је одећу и поново везао кревет. Док смо путовали речицом, било је тако мрачно да чак нисам могао да видим ни руке испред себе, али мој водич је упркос многим завојима и препрекама успевао да управља чамцем. Када сам га упитао како му то полази за руком, рекао је: „Гледаш у погрешном правцу. Гледај горе и обрати пажњу на контраст између врхова дрвећа и неба. То ће ти показати где је завој на реци. Гледај доле и пази на таласе. Они ће ти рећи да ли испред има стена или других препрека. И слушај. Звуци такође говоре о ономе што је испред.“

Путовање у дрвеним чуновима, прелажење преко брзака и заобилажење водопада може бити опасно и заморно. Али на крају пута били смо освежени кад смо се срели с нашом хришћанском браћом и сестрама који су нас срдачно и гостољубиво дочекали. За госте увек има хране, можда нека чинија супе. Мисионарски живот је често био напоран и тежак, али никада разочаравајућ.

Шта нам је помогло да истрајемо

Нисмо били благословљени неким изузетним здрављем. Нити смо добијали охрабрење од чланова породице, пошто је моја мајка наш једини рођак који је постао Сведок. Ипак, наши драги пријатељи никада нису пропустили да нам изађу у сусрет својом помоћи и охрабрењем, подржавајући нас да наставимо службу на нашој додели. Мајка је била посебно охрабрујућа.

Након што смо на нашој додели провели око шест година, мајка се озбиљно разболела. Пријатељи су желели да се вратимо и видимо је последњи пут, али мама је написала: „Молим вас, останите на вашој додели. Сећајте ме се онакве каква сам била пре болести. Надам се да ћу вас видети у ускрсењу.“ Она је била жена с јаком вером.

Тек 1966. могли смо да се вратимо у Холандију на одмор. Радовали смо се што смо видели старе пријатеље, али осећали смо да је сада Суринам наша домовина. Одавде видимо мудрост савета организације да се мисионари не враћају у своју земљу на одмор све док не одслуже најмање три године на својој додели.

Друга ствар која нам је помогла да уживамо у нашој додели јесте то што смо задржали смисао за хумор — што смо могли да се смејемо стварима око нас, чак и нама самима. Јехова је хумором даровао чак и нека створења у природи. Кад гледате лудорије шимпанзи и видри, а нарочито младунчади многих животиња, то вам навлачи осмех на лице. Такође, важно је гледати на позитивну страну ствари и не сматрати себе превише важним — нешто што смо научили за све ове године.

Посебно нам је наш награђујући рад у служби помогао да устрајемо на нашој додели. Хреј је започела библијски студиј с девет мушкараца у једном старачком дому, у Парамарибоу. Сви су имали преко 80 година. Сваки је био или балатаблидар (засецатељ гуминог дрвета) или копач злата. Сваки је заволео оно што је научио, био крштен и учествовао верно у проповедању све до своје смрти.

Један стари проповедник по имену Риверс, из нове цркве Сведенборг, прислушкивао је на једном студију и правио саркастичне примедбе. Али сваке недеље он би прилазио све ближе и његова ругања су бивала све ређа. Коначно је сео с другима и учествовао. Имао је 92 године и једва да је видео и чуо, али могао је да цитира стихове као да их чита. С временом је почео да учествује с нама у служби и проповедао би свакоме ко би слушао. Пре него што је умро, послао је поруку да дођемо код њега. Када смо стигли већ је био умро, али под јастуком смо нашли његов извештај службе за тај месец.

Након више од 25 година пуновременог проповедања, 1970. додељено ми је да надгледам канцеларију подружнице у Суринаму. Било ми је тешко да седим за столом и завидео сам Хреј која је и даље сваког дана ишла у службу. Сада и Хреј ради у подружници, и док старимо обоје обављамо смисаон посао.

Заиста, када упоредим мање од 160 000 активних објавитеља Краљевства у свету 1945. с приближно 6 000 000 данас, видим да је стварност далеко превазишла моја очекивања. И у Суринаму је број оних који учествују у служби порастао више од 19 пута од времена када смо стигли 1955. — од неких стотину тада на данашњих више од 1 900!

Сигуран сам да ћемо видети далеко замашније развоје у испуњењу Јеховине намере у будућности ако једноставно останемо ревни за нашег Бога. И то је оно што намеравамо да чинимо.

[Слика на 12. страни]

Када смо стигли у Суринам 1955.

[Слика на 14. страни]

Коришћење чуна у служби

[Слика на 14. страни]

С мојом женом