Поплаве у Мозамбику — како су хришћани бринули о жртвама

ОД ДОПИСНИКА ПРОБУДИТЕ СЕ! ИЗ МОЗАМБИКА

ПОЧЕТКОМ прошле године ТВ-гледаоци су били пренеражени призорима из Мозамбика где је људима који су се придржавали за гране дрвећа претила набујала вода. Једна жена се породила на дрвету и могло се видети како је хеликоптер подиже на безбедно место заједно с њеном бебом. Хиљаде људи је данима било у невољи — неки у друштву змија — све док се вода није повукла или их хеликоптери нису спасли.

Ова трагедија је започела провалом облака у Мапуту, главном граду Мозамбика. За неколико сати била су поплављена цела предграђа. На неким местима је вода нарасла до кровова кућа. Путеви су се претворили у бесне реке. Настале су огромне јаруге, а куће и кола, као и скоро све друго, однела је вода. Али најгоре је тек требало да дође.

Киша је и даље падала плавећи цели јужни део земље. Падала је такође и у суседној Јужној Африци, Зимбабвеу и Боцвани. Пошто из ових земаља реке Инкомати, Лимпопо и Замбези на путу ка океану теку кроз Мозамбик, када су се оне излиле опустошена су огромна подручја Мозамбика. Начин на који су хришћани бринули једни о другима током ове катастрофе јесте прича која јача веру.

Процена првобитне штете

Дана 9. фебруара прошле године, два представника канцеларије подружнице Јеховиних сведока из Мапута кренула су да посете север. Око девет ујутро, они су прошли град Шинавани где је ниво реке Инколуане био веома висок. Одлучили су да наставе до Ксаи-Ксаија, главног града провинције Газа. Међутим, приметили су да близу града Чокве, где се догађају најгоре поплаве током олуја, ништа није указивало на проблеме. Зато су одлучили да се врате у Мапуто.

Међутим, како су се у повратку приближавали Шинаванију, били су заустављени код једног полицијског пункта. „Надошла је вода из Јужне Африке и пресекла овај државни пут“, упозорио је полицајац. „Не могу да прођу ни аутобуси ни камиони.“ Исти део пута који су ујутро прешли сада је био скроз под водом! Пошто је ниво река даље на северу такође растао, то подручје је било изоловано од осталог дела земље.

Ова два брата одлучила су да проведу ноћ у оближњој Макији. Током ноћи се ситуација погоршала. Цео град Шинавани био је поплављен, и људи су тамо све изгубили. За Сведоке на том подручју организована је помоћ да могу доћи до Дворане Краљевства у Макији, где је био подигнут један импровизовани избеглички логор. Сведоци су одмах отишли до стоваришта и купили основне ствари као што су пиринач, пасуљ, брашно и уље.

Сва брига је сада била усредсређена на сухришћане у Чоквеу и оближњим градовима. Надгледници у скупштинама у Чоквеу састали су се и организовали масовну евакуацију. Одмах се разгласила порука: „Напустите одмах све и идите у Макију!“ Међутим, ускоро се сазнало да многи из Шинаванија нису стигли. Зато су били послати неки Сведоци да виде шта је с њима. Такође се сазнало да се један хришћански старешина удавио у својој кући. Припремљена је сахрана за њега, а остали Сведоци, од којих су неки били на крововима, пронађени су и помогнуто им је да дођу до Макије.

Након овога, представници подружнице отишли су у Билену, мали град на обали где су изнајмили један авион до Мапута. Докле год им је поглед сезао, све је било поплављено. Извештено је да је само у провинцији Газа угрожено 600 000 људи.

Ситуација се погоршава

Током следећих неколико дана кише су се појачале, а централне провинције Мозамбика биле су такође опустошене. Затим се формирао силан тропски циклон, зван Елајн. Дана 20. фебруара свалила се огромна киша на подручја Ињамбане, Софала и Маника. Последице су биле даљње поплаве, смрт и уништење.

Затим, док се приближавао крај фебруара, град Чокве и цело околно подручје било је поплављено на до тада невиђен начин. Око поноћи у суботу 26. фебруара, воде су наишле попут велике лавине, односећи са собом све што им је било на путу. „Пробудила нас је комшијина вика кроз прозор“, прича Луис Шитланго, 32-годишњи Сведок.

Шитланго је објаснио: „Чим смо искочили из кревета чули смо гласно хукање воде. Док смо бежали наишли смо на много змија. У шест сати ујутро доспели смо на једну узвишицу, али касније тог јутра када су воде надошле са свих страна, морали смо да се попнемо на дрвеће. Било нас је 20 у групи.“

„Прво су се мушкарци попели на дрво. Затим су им жене додале децу и завезали смо их за гране. Затим су следиле жене с бебама. Повремено смо силазили с дрвећа и опипавали тло под водом у потрази за кикирикијем, јер смо знали да се гаји у том подручју.

„Након три дана донета је одлука да сви отпешачимо до Чоквеа. Вода нам је досезала до груди и борили смо се с јаким струјама. Дуж пута наишли смо на много људи који су били на дрвећу и крововима. Наредног дана вода се довољно повукла да би камиони могли да дођу до града и повезу људе до Макије.“

Избеглички логор Сведока

Четвртог марта је канцеларија подружнице Јеховиних сведока изнајмила авион и довезла представнике у угрожено подручје. Велики део становништва побегао је у Макију, која је претворена у огроман избеглички логор. Грип, неисхрањеност, маларија и друге невоље мучили су многе жртве поплаве.

Призор је личио на ратно поприште. Хеликоптери које су слале разне државе прекрили су небо над градом и слетали на импровизоване писте да би истоварали намирнице. Када је тим Сведока за пружање помоћи стигао у Макију, не само што су направили припреме за исхрану жртава већ су такође подигли и привремену болницу. Међутим, најпре су добили одобрење од локалних власти, које су поздравиле њихову иницијативу.

Свакога јутра у 6.30 у логору, где је било смештено скоро 700 Сведока као и других, разматрао се библијски цитат. Када би храна коју су припремале хришћанске сестре била готова, прозивани су поглавари породица. Сваки би прстима показао колико му треба тањира и добио би храну.

У кампу је сваки аспект живота био добро организован. Неки су били одређени да купују храну, а други да обрате пажњу на санитарне мере у вези с водом за пиће, чистоћом нужника и тако даље. Добра организација није прошла незапажено код владиних службеника који су коментарисали: ’Вреди бити овде. Нико не остаје без хране, и нема свађе.‘ Један представник локалне власти је рекао: ’Требало би да свако посети логор Сведока да види како ствари треба да функционишу.‘

Једнога дана одбор за пружање помоћи позвао је све хришћанске старешине и обавестио их да је канцеларија подружнице учинила припреме да поново изгради куће и Дворане Краљевства као и да пружи друге основне ствари за жртве поплаве. Наредног јутра током разматрања дневног библијског цитата дато је обавештење у вези с овим плановима. Аплауз је дуго трајао.

Иако су власти поклониле два велика шатора још увек су многи у логору спавали под отвореним небом. Стога је организован један тим, сачињен од жртава поплаве, који би изградио једну велику Дворану Краљевства на парчету земљишта које је припадало локалној скупштини. Изграђена је од трске и ребрастих поцинкованих плоча — у мозамбиканском стилу — за смештај 200 људи. Била је завршена за само два дана!

Проналажење изгубљених

У међувремену, 5. марта након што су се воде донекле повукле, формиран је тим за пружање помоћи који треба да отпутује у град Алдеија да Барагем, који се налази на једном од подручја која су прво поплављена. Град је имао скупштину од око 90 Сведока, и о њима се ништа није чуло.

На путу до тамо овај тим је прошао поред Чихакуелане, великог избегличког логора са око 100 000 људи. Са обе стране пута, који је местимично спрала вода, подручје је било поплављено докле год се оком могло видети. Један члан тима је коментарисао: „Када смо стигли у Чокве, пред очима нам се нашао призор пустоши. Многе куће на улазу у град још увек су биле до кровова поплављене. Већина кућа је била под водом. Приближавало се вече, а ми смо још увек имали 25 километара до Алдеија да Барагема.“

Током ноћи тим је коначно стигао до свог одредишта. Један од чланова тима се присећа: „Зауставили смо се и питали шта сад да урадимо.“ Затим су се појавили људи, вичући: „Браћа!“ и настао је гласан, радостан смех. Када су видели светла од два возила, локални Сведоци су одмах помислили да би то могла да буду њихова браћа, па су то и другима рекли. Посматрачи су били веома задивљени и рекли су: ’Међу овим људима заиста има љубави. Доносе храну, чак и у посету долазе!‘

Непрестано се бринути

Браћи из Алдеија да Барагема била је пружена помоћ да доспеју до логора у Макији, где им је обезбеђена храна, смештај и здравствена нега. У међувремену, ситуација у Макији је постајала све критичнија. Хране, лекова и горива није било довољно пошто се све то слало ваздушним путем. Наметнула се велика потреба да се хитно успостави копнена веза с Мапутом. То је учињено 8. марта.

Велики град Ксаи-Ксаи био је скроз поплављен. Његов центар је на неким местима био и до три метра под водом! Сведоци су формирали одбор за пружање помоћи како би се бринули за своју тамошњу браћу. Осим тога, организовани су одбори за старање о онима који живе у провинцијама Софала и Маника.

Помоћ у виду хране стигла је од Сведока из других земаља. На пример, из Јужноафричке подружнице припремљено је на тоне одеће, ћебади и других ствари. А у светској централи Јеховиних сведока, у Бруклину (Њујорк), стављена су на располагање новчана средства за помоћ онима које је погодила несрећа.

Када се вода довољно повукла и када је извршен попис свих они који су изгубили своје домове, почела је акција поновне изградње кућа и Дворана Краљевства. Успостављен је одбор за обнову који је подржаван од хиљада добровољаца који су се одмах латили посла. Отада је поновно изграђено више од 270 кућа као и најмање пет Дворана Краљевства.

Када су никле прве куће које су изградили добровољци из редова Сведока, људи су то приметили. Једна комшиница је рекла: ’Ви обожавате Бога који је жив. Наши пастори се не сете својих оваца које пате. А ви добијате ове дивне куће.‘ У таквим подручјима многи су били пријемљиви за поруку о Краљевству коју су проповедали Јеховини сведоци, и започети су многи библијски студији (Матеј 24:14; Откривење 21:3, 4).

Иако је много Сведока изгубило све своје материјалне поседе, ниједан није изгубио своју веру. Уместо тога, њихова вера у Јехову Бога и у њихово светско братство суверника била је ојачана. Захвални су свом међународном братству које се тако спремно одазвало након ове ужасне катастрофе. Они су лично осетили Јеховину нежну бригу и заштиту и увек ће се сећати библијске фразе: „Велики је Јехова“ (Псалам 48:2).

[Слика на странама 24, 25]

Муљевите воде су преплавиле град Ксаи-Ксаи

[Слика на 25. страни]

Помоћ је достављана ваздушним путем

[Слика на 26. страни]

Тим Сведока за пружање помоћи подигао је привремену болницу

[Слика на 26. страни]

Нове куће се и даље граде

[Слика на 26. страни]

Највећи избеглички логор пружао је смештај за 100 000 људи