Прелепи мољац

ЈЕДНЕ пријатне вечери, мољац је улетео у луксузан ресторан. Кад је долепршао до стола једне госпође која је вечерала, она га је избезумљено отерала, као да ју је напао заражени комарац! Мољац је наставио до другог стола, коначно слетевши на ревер једног мушкарца. Овај човек и његова жена су реаговали потпуно другачије — дивили су се мољцу, при помисли на лепоту и безазленост овог крхког створења.

„Мољци су прилично безопасна створења“, објашњава Џон Химелман, један од оснивача Удружења љубитеља лептира Конектиката. „Они немају чиме да угризу, а неки одрасли мољци, као што је добро познати Actias luna, уопште не једу. Они не преносе беснило нити било коју другу болест, не убадају... У ствари, већина људи не схвата да су лептири заправо мољци који лете по дану.“

Сви се диве лептирима, али само неколицина застане да се диви лепоти и разноликости мољаца. ’Лепоти?‘ могли бисте сумњичаво рећи. Неки мисле да је мољац само ружни рођак прелепог лептира, али и један и други су сврстани у исту научну категорију — лепидоптера, што значи „љуспаста крила“. Запањујућа је велика разноликост која је приметна међу овим дивним створењима. The Encyclopedia of Insects каже да постоји између 150 000 и 200 000 познатих врста лепидоптера. Али само 10 посто њих чине лептири — остало су мољци!

Као и многи други и ја једва да сам размишљала о мољцима осим када сам одлагала зимску одећу и у њу стављала нафталин, не бих ли изашла на крај са сукненим мољцем. Нисам знала да као одрасли, мољци уопште не једу тканину — једу је само док су као гусенице у стадијуму ларве.a

Шта је променило моје гледиште о мољцима? Пре неког времена мој муж и ја смо посетили наше пријатеље, Боба и Ронду. Боб зна доста о мољцима. Показао ми је малу кутију у којој је било нешто за шта сам у први мах помислила да је прелепи лептир. Објаснио ми је да је то Hyalophora cecropia, то јест велики шарени амерички пауновац, један од највећих мољаца у Северној Америци. Може достићи распон крила од 15 центиметара и животни циклус од једне године. Колико сам била запањена кад сам сазнала да његов живот као одраслог створења траје само 7 до 14 дана! Пажљив поглед на љупког пауновца отворио ми је један потпуно нови видик према мољцима.

Боб је показао неке сићушне тачке на дну своје кутије. „Те тачкице су јаја“, објаснио је Боб, „и надам се да ћу их одгајити док не одрасту.“ Одгајити мољца? Та идеја ме је заинтригирала. Међутим, испоставило се да остварење овог плана и није баш тако лако. Боб је две недеље безуспешно покушавао да добије ларве из јаја. Затим је решио да их попрска водом. У року од недељу дана после прскања, у једном дану се од 29 јаја излегло 26. Боб је затим крхке ларве, од којих је свака отприлике величине комарца, ставио у глатку, мало дубљу посуду да не би отпузале.

Излегле ларве су за свој први оброк појеле љуске сопствених јаја. Након тога Боб је морао да им обезбеђује храну што се показало као прави изазов. Пошто је мало истраживао, покушао је да их храни лишћем јавора. Ларве су пузале по лишћу али га нису јеле. Међутим, када им је Боб понудио лишће трешње и брезе, појеле су га за час посла.

Када су мајушне ларве порасле у гусенице, Боб их је преместио у тераријум који одозго има мрежу. Тераријум је обезбеђивао одговарајућу количину влаге и за гусенице и за лишће. Такође је и чувао гусенице, јер чим су пропузале, јавила им се жеља за лутањем.

Испоставило се да је обезбеђивање хране за 26 гладних гусеница већи посао него што се очекивало. Сваки пут кад би Боб тераријум напунио лишћем, гусенице би за два дана све појеле. Тада је упослио своју сестру и два млада пријатеља, дечака и девојчицу, да учествују у неговању и гајењу напредног потомства.

Веома је важно да гусенице једу велике количине хране, не само због раста током стадијума ларве, већ и због исхране када одрасту. Видите, одраслим пауновцима уста не функционишу и уопште не једу! Они за опстајање током свог кратког живота као одрасли у потпуности зависе од хране коју су појели кад су били у стадијуму ларве.

Добијање нових кошуљица

Док гусенице расту, оне неколико пута скидају, то јест одбацују кошуљицу. У животу гусенице постоје посебни стадијуми између два одбацивања кошуљице.

Кошуљица пауновца не расте, тако да када гусеница постане толико велика да се њена кошуљица истегли до крајњих граница, долази време да је одбаци. Боб је могао знати када ће се то догодити јер су гусенице престале да једу. Након што су исплеле свилене подлоге и прикачиле се за њих, гусенице су мировале неколико дана док нису добиле нову кошуљицу. Када је нова кошуљица била спремна, гусенице су једноставно изашле из старе остављајући је прикачену за свилену подлогу. Видевши гусенице у последњој кошуљици, запањила сам се колико су порасле. Биле су дугачке скоро 12 центиметара и дебље од мог кажипрста.

Плетење чауре

После последње кошуљице, свака гусеница је исплела једну чауру — велику количину сивкастих нити причвршћених за један штап. Пауновци праве две врсте чаура. Једна је велика, лабавија, врећаста, са заобљеним дном и зашиљеним грлићем. Друга је мања и чвршћа, дугуљаста је и са зашиљеним грлићем и дном. Обе врсте садрже једну густо умотану унутрашњу чауру. Чауре ових мољаца су углавном црвенкастобраон, браон, смеђесиве или сиве боје. У поређењу с чаурама других северноамеричких врста, чауре пауновца су огромне — дуге су до 10 центиметара, а широке 5 до 6. Ове запањујуће чауре могу да заштите своје становнике на температурама и до -34° Целзијуса.

Пошто су се гусенице сместиле у своје чауре, нама није преостало ништа друго осим да стрпљиво чекамо. Излазак из чаури одиграо се следећег пролећа, око годину дана након што је Боб добио одраслог мољца. Боб је штапове који су држали чауре ставио у пластичну пену да би стајали усправно. Ускоро су сви мољци осим једног изашли из својих чаура, чинећи да се стрпљење и напоран рад исплате.

Више разумевања за мољце

Откад сам била сведок изванредног животног циклуса пауновца, обраћам више пажње на мољце који лепршају око светала и који се одмарају на зградама. Осим тога, моје искуство ме је подстакло да сазнам више о овим фасцинантним створењима. На пример, сазнала сам да су мољци и лептири импресивни летачи; неке врсте мигрирају прилично далеко. Сићушан мољац Plutella maculipennis има распон крила од само 2,5 центиметара, али повремено лети између Европе и Британије преко узбурканог Северног мора. А вештице или љиљци лебде над цвећем попут колибрија.

Неко време након што сам посматрала животни циклус пауновца, видела сам једног како се одмара на грму испод светиљке. Знала сам да су мољци због љуспи на крилима јако осетљиви и када их хватате, никада их немојте дирати за крила. Међутим, уколико испружите руку ка мољцу, можда ће се попети на ваш прст. Када сам то пробала, љупко створење ме је наградило одмарајући се на мом средњем прсту. На крају је одлетео преко дрвећа. Док је одлетао, мислила сам на то колико личи на лептира. Следећи пут када мислите да видите лептира, погледајте још једном. То у ствари може бити прелепи, безазлени мољац. (Приложено)

[Фуснота]

[Слике на странама 16, 17]

1. Шарени велики амерички пауновац (cecropia)

2. Полифем

3. Chysiridia Ripheus

4. Атлас

[Извори]

Natural Selection© — Bill Welch

A. Kerstitch

[Слике на 18. страни]

Развојни стадијуми пауновца укључују:

1. јаје

2. гусеницу

3. одраслог мољца

[Извор]

Natural Selection© — Bill Welch