Гледиште Библије

Да ли хришћанско јединство изискује једноликост?

У ДАНАШЊИМ религијама по свему судећи влада нејединство. Чак и унутар исте цркве, људи имају многа противречна гледишта у вези с доктринама и понашањем. Један писац је о томе овако рекао: „Тешко је пронаћи чак двоје људи који верују у истог Бога. Изгледа да данас сваки човек има своју теологију.“

У оштрој супротности с тиме, апостол Павле је подстицао коринтске хришћане из првог века да ’сложно говоре‘ и да ’буду одговарајуће уједињени истим мислима и истим правцем размишљања‘ (1. Коринћанима 1:10). Неки данас критикују овај Павлов савет. ’Људи се разликују‘, кажу они, ’тако да се не може инсистирати на томе да сви хришћани мисле или поступају на исти начин.‘ Али, да ли је Павле заиста препоручивао да људи треба да буду попут неких робота? Да ли Библија оставља места за личну слободу?

Јединство, а не једноликост

У једном другом писму, Павле је подстицао хришћане да служе Богу „уз снагу свог разума“ (Римљанима 12:1). Сигурно је, дакле, да он није покушавао да наведе чланове коринтске скупштине да буду аутомати који не размишљају. Међутим, зашто им је рекао да ’буду одговарајуће уједињени истим мислима и истим правцем размишљања‘? Павле је пружио тај савет зато што је у коринтској скупштини постојао један озбиљан проблем. Развиле су се различите струје, тако да су неки гледали на Апола као на свог вођу, док су други давали предност Павлу или Петру, или су признавали само Христа. Такво нејединство уопште није била мала ствар, јер је угрожавало мир у скупштини.

Павле је желео да Коринћани ’одражавају јединство духа у сједињујућој вези мира‘, управо као што је касније саветовао и хришћане у Ефесу (Ефешанима 4:3). Он је охрабривао браћу да уједињено следе Исуса Христа, а не да буду подељени у групе, то јест секте. На тај начин су могли да се радују хармонији (Јован 17:22). Према томе, Павлов савет је служио за исправљање њиховог начина размишљања и за унапређивање јединства, а не једноликости (2. Коринћанима 13:9, 11).

Јединство је важно и када је реч о доктринама. Исусови следбеници схватају да постоји само „једна вера“, као што постоји само „један Бог и Отац“ (Ефешанима 4:1-6). Стога хришћани увек преиспитују да ли је оно у шта верују у складу са истином коју је Бог открио у својој Речи о себи и о својим намерама. Они су уједињени у веровањима о томе ко је Бог и шта он захтева. Такође живе према чистим моралним мерилима која су изложена у Божјој Речи (1. Коринћанима 6:9-11). На тај начин, хришћани остају уједињени и што се тиче доктрина, и што се тиче морала.

Став према разликама

Ипак, то не значи да се сваком хришћанину одређује како да размишља и шта да ради у свакој ситуацији у свом животу. Већина ствари је питање личног избора. Ево једног примера: Многи коринтски хришћани у првом веку уздржавали су се од узимања меса које је потицало из неког идолског храма. Неки су били чврсто уверени да би узимање таквог меса представљало чин кривог обожавања, док су други сматрали да уопште није важно одакле је оно. Говорећи о овом осетљивом питању, Павле није дао неко правило о томе шта хришћани треба да раде. Уместо тога, он је признао да људи могу донети различите одлуке у вези с тимa (1. Коринћанима 8:4-13).

Данас неки хришћани могу донети одлуке које се разликују од одлука других хришћана када је реч о запослењу, здрављу, забави или неком другом подручју у које је укључено питање личног избора. Оваква разноликост би некога могла да узнемирава. Такве особе би се могле питати да ли ће разлике у гледиштима довести до свађа или подела у скупштини. Међутим, не мора обавезно да буде тако. Да то прикажемо: Композитори имају само ограничен број нота с којима могу радити, а ипак имају практично бескрајне могућности да створе прелепе мелодије. Слично томе и хришћани доносе изборе који су у границама Божјих начела. Међутим, постоји велика слобода избора када се доносе неке личне одлуке.

Како је могуће сачувати хришћанско јединство док се и даље показује поштовање према слободи личног избора? Пресудну улогу има љубав. Љубав према Богу нас покреће да се радо подложимо његовим заповестима (1. Јованова 5:3). Љубав према ближњем нас покреће да поштујемо право других на доношење савесних одлука у питањима личне природе (Римљанима 14:3, 4; Галатима 5:13). Павле је пружио одличан пример у томе када се подложио ауторитету водећег тела из првог века поводом једног доктринарног питања (Матеј 24:45-47; Дела апостолска 15:1, 2). У исто време, он је свакога охрабривао да поштује савест сухришћана̂ у стварима које су препуштене личној одлуци (1. Коринћанима 10:25-33).

Јасно је да никога не треба осуђивати зато што је савесно донео неку одлуку која се не сукоби с библијским начелима (Јаков 4:12). С друге стране, лојални хришћани неће инсистирати на својим правима до те мере да оптерете савест других или наруше јединство у скупштини. Нити ће се позивати на личну слободу избора да би радили нешто што Божја Реч јасно забрањује (Римљанима 15:1; 2. Петрова 2:1, 19). Љубав према Богу треба да нас покрене да прилагодимо своју савест Божјем начину размишљања. То ће нам помоћи да останемо у јединству са суверницима (Јеврејима 5:14).

[Фусноте]