Одевање и дотеривање били су мој камен спотицања
ИСПРИЧАЛА АЈЛИН БРАМБО
ВАСПИТАВАНА сам у складу с веровањима религије Стара немачка баптистичка браћа, која је слична религији Амиша и менонита. Црква Браће основана је 1708. године у Немачкој као део покрета духовног буђења названог пијетизам. Дело The Encyclopedia of Religion наводи да је за пијетизам било карактеристично „уверење да је човечанству неопходно Христово јеванђеље“. Захваљујући том уверењу, овај покрет је организовао успешне мисионарске акције у многим земљама.
Године 1719, једна мала група коју је предводио Александар Мак доселила се у подручје данашње Пенсилваније у Сједињеним Државама. После тога су основане нове групе у којима је касније дошло до подела. Свака од њих се држала свог тумачења онога што је Александар Мак научавао. Наша мала црква је имала око 50 чланова. У њој се наглашавало читање Библије и стриктно придржавање званичних одлука чланова цркве.
Најмање три генерације моје породице припадале су овој вери и живеле у складу с њом. Придружила сам се цркви и крстила сам се када сам имала 13 година. Васпитавана сам да верујем да је погрешно поседовати или користити аутомобил, трактор, телефон, чак и радио или било који други електрични уређај. Жене су носиле једноставну одећу, нисмо скраћивале косу и увек смо покривале главу. Мушкарци су носили браде. По нашем мишљењу, не бити део света значило је не носити модерну одећу, не користити шминку или накит, јер смо све то сматрали показатељима грешног поноса.
Били смо поучени да дубоко поштујемо Библију, коју смо сматрали својом духовном храном. Свако јутро пре доручка окупљали смо се у дневној соби и слушали тату како чита једно поглавље из Библије и објашњава оно што је прочитао. Затим бисмо сви клекли док се тата молио. Након тога би мама поновила Господову молитву. Увек сам се радовала нашем јутарњем обожавању, јер је цела породица била заједно, усредсређена на духовне ствари.
Живели смо у близини града Делфи у Индијани, на фарми на којој смо узгајали разно поврће. Превозили смо га у град чезама које је вукао коњ, и продавали на улици или нудили од врата до врата. Сматрали смо да је тај тежак рад део наше службе Богу. Зато нам је то свакодневно била главна активност, изузев недељом, када није требало да се бавимо напорним радом. Међутим, понекад је наша породица била толико заокупљена послом на фарми да је био изазов задржати духовне ствари на првом месту.
Брак и породица
Године 1963, када сам имала 17 година, удала сам се за Џејмса, који је такође био члан Цркве Старе браће, као и претходне три генерације његове породице. Обоје смо имали снажну жељу да служимо Богу и били смо уверени да припадамо правој религији.
До 1975. имали смо шесторо деце, а наше седмо и последње дете родило се 1983. године. Ребека, наше друго дете, била је једина девојчица. Радили смо много, трошили мало и живели скромно. Трудили смо се да у нашу децу усадимо иста библијска начела којима су нас поучили родитељи и други чланови цркве.
У Цркви Старе браће посебна пажња се обраћа на изглед. Пошто нико не може да чита срце, веровали смо да човек својим начином одевања открива какав је изнутра. Стога, ако би нека жена превише дотеривала косу, то се сматрало знаком поноса. Уколико би дезен на нашој једноставној одећи био превише упадљив, то је био још један знак поноса. Понекад се чинило да су овакве ствари значајније од самог Писма.
Први контакт с библијском истином
Крајем 1960-их, млађи брат мог супруга, Џеси, такође одгајан као члан наше цркве, био је осуђен на затворску казну због одбијања да прихвати војну службу. Док је био тамо, упознао је Јеховине сведоке, који такође верују да учествовање у рату представља кршење библијских начела (Исаија 2:4; Матеј 26:52). Џеси је водио многе библијске разговоре са Сведоцима и из прве руке је видео какве су они особе. Након темељног проучавања, крстио се као Јеховин сведок — на наше запрепашћење.
Џеси је причао мом супругу Џејмсу о стварима које је научио и побринуо се да он редовно добија часописе Кула стражара и Пробудите се!. Ови часописи су код њега изазвали још веће интересовање за Библију. Џејмс је одувек имао жељу да служи Богу, али је често осећао да је далеко од Њега и зато га је веома интересовало све што би му могло помоћи да се приближи Богу.
Црквене старешине су нас подстицале да читамо религиозне часописе које објављују Амиши, менонити и друге религије које имају исте корене као и Црква Старе браће, иако смо ми сматрали да су они део света. Осим тога, мој отац је имао снажне предрасуде према Сведоцима. Сматрао је да ми никада не бисмо смели да читамо Кулу стражару и Пробудите се!. Зато сам била ужаснута када сам видела да их Џејмс чита. Плашила сам се да би могао прихватити лажна учења.
Међутим, Џејмс је већ дуго доводио у питање нека веровања Старе браће која по његовом мишљењу нису била у складу с Библијом — нарочито учење да је грех радити било који тежак посао недељом. Црква Старе браће је, на пример, научавала да се недељом смеју појити животиње, али да се не сме чупати коров. Старешине му нису могле пружити библијску основу за то правило. Постепено сам и ја почела да сумњам у таква учења.
Будући да смо дуго веровали да припадамо правој религији и да смо били свесни с чим бисмо се могли суочити ако је напустимо, знали смо да ће нам бити веома тешко да прекинемо везе са Старом браћом. Међутим, савест нам више није дозвољавала да останемо у религији која се не придржава Библије у потпуности. Стога смо 1983. године написали једно писмо у ком смо навели разлоге нашег иступања и замолили да се оно прочита пред скупштином. Били смо искључени из цркве.
Потрага за правом религијом
Након тога, почели смо да тражимо праву религију. Тражили смо доследност, очекујући да се њени припадници заиста придржавају онога чему поучавају друге. Најпре смо одбацили све религиозне организације које су учествовале у рату. Још увек су нас привлачиле „једноставне“ цркве, јер смо сматрали да су једноставан начин живота и скромно одевање показатељи да та религија није део света. Од 1983. до 1985. године издвојили смо време да бисмо путовали широм земље и испитали различите „једноставне“ религије — меноните, квекере и друге.
Током тог периода, на нашу фарму близу Камдена у Индијани долазили су Јеховини сведоци. Ми бисмо их слушали, захтевајући да користе само King James превод Библије. Поштовала сам став Сведока̂ према рату. Али, било ми је тешко да прихватим оно што су говорили, јер сам сматрала да они не могу бити права религија ако не виде потребу да буду одвојени од света тако што ће носити једноставну одећу. Сматрала сам да понос подстиче људе да се облаче другачије од нас. Веровала сам да материјалне ствари чине човека поносним.
Џејмс је почео да иде у Дворану Краљевства Јеховиних сведока, и водио је неке од наших синова са собом. Била сам веома узнемирена због тога. Супруг ме је подстицао да идем с њим, али ја сам оклевала. Једног дана ми је рекао: „Иако се не слажеш са свим њиховим учењима, барем дођи и лично се увери како они поступају једни с другима.“ Њега је управо то импресионирало.
Коначно сам одлучила да пођем с њим али да будем веома опрезна. Ушла сам у Дворану Краљевства у својој једноставној одећи и са шеширом. Нека од наше деце су дошла босонога и такође у једноставној одећи. Упркос томе, Сведоци су нам пришли и опходили се према нама с пуно љубави. Помислила сам: ’Иако смо другачији, они су нас ипак прихватили.‘
Дирнула ме је њихова љубазност, али и даље сам била одлучна да останем само посматрач. Док су они певали, ја нисам устајала нити сам певала. Након састанка, постављала сам море питања о стварима за које сам мислила да су код њих погрешне или о томе шта значи неки библијски стих. Иако сам била помало нетактична, свака особа коју сам нешто питала показала је искрено занимање за мене. На мене је оставило утисак и то што сам могла да поставим исто питање различитим особама и да добијем сагласне одговоре. Понекад би ми записали одговор, што је било веома корисно, јер сам касније могла сама да истражујем.
У лето 1985. наша породица је ишла на конгрес Јеховиних сведока у Мемфис у Тенесију — само да бисмо посматрали. Џејмс је још увек носио браду, и били смо одевени у нашу карактеристичну одећу. У паузама скоро да није било тренутка кад неко није дошао да нас поздрави. Привлачила нас је њихова љубав, пажња и то што су нас прихватили. Такође смо били импресионирани јединством, јер где год да смо присуствовали састанку, учења су била иста.
Подстакнут личним занимањем Сведока̂, Џејмс је прихватио библијски студиј. Пажљиво је испитивао све, јер је желео да буде сигуран да је оно што учи тачно (Дела апостолска 17:11; 1. Солуњанима 5:21). Постепено се уверио да је пронашао истину. Међутим, у мени се водила права борба. Желела сам да чиним оно што је исправно, али нисам хтела да постанем „модерна“ и да ме други сматрају „светском“ особом. Када сам први пут пристала да присуствујем библијском студију, држала сам превод Библије King James Version на једном, а савременији Превод Нови свет на другом колену. Проверавала сам сваки стих из оба превода како бих била сигурна да нећу бити заведена.
Како сам се уверила
Док смо проучавали са Сведоцима, сазнали смо да је наш небески Отац један Бог, а не три Бога у једном, да свако од нас јесте душа и да не поседујемо бесмртну душу (Постање 2:7; Поновљени закони 6:4; Језекиљ 18:4; 1. Коринћанима 8:5, 6). Такође смо сазнали да је пакао општи гроб човечанства, а не место ватрених мука (Јов 14:13; Псалам 16:10; Проповедник 9:5, 10; Дела апостолска 2:31). Упознавање истине о паклу представљало је прекретницу, будући да у Цркви Старе браће није постојало јединствено мишљење о томе шта је пакао.
Ипак, и даље сам се питала како Сведоци могу бити права религија, када су, по мом мишљењу, још увек део света. Они нису водили потпуно „једноставан“ живот што сам ја сматрала неопходним. Међутим, у исто време, схватала сам да они испуњавају Исусову заповест да проповедају добру вест о Краљевству свим људима. Била сам тако збуњена! (Матеј 24:14; 28:19, 20).
Током тог пресудног периода, љубав коју су Сведоци показивали помогла ми је да наставим истраживање. Цела скупштина је била заинтересована за нашу породицу. Док су нас чланови скупштине посећивали — понекад правдајући се да су дошли да купе од нас млеко и јаја — почели смо да их сматрамо заиста добрим људима. Премда је само један Сведок проучавао с нама, и други су долазили да нас посете. Заправо, сваки пут кад је неко из скупштине био у близини, навратио би да нас види. Та прилика да упознамо Сведоке била нам је нарочито потребна, и почели смо да ценимо њихово искрено интересовање и љубав.
Такво лично интересовање за нас нису показивали само Сведоци из најближе скупштине. Док сам се борила с тим шта је прикладно одевање и дотеривање, посетила ме је једна Сведокиња из оближње скупштине, Кеј Бригс, која је волела да се облачи једноставно и није се шминкала. Било ми је пријатно у њеном друштву и могла сам слободније да разговарам. Једног дана је дошао и Луис Флора, који је такође био одгајан у „једноставној“ религији. Приметио је да сам веома збуњена и послао ми је писмо од десет страна, покушавајући да ублажи моју узнемиреност. Његова доброта ме је дирнула до суза, и читала сам то писмо много пута.
Замолила сам једног путујућег надгледника, брата О’Дела, да ми објасни Исаију 3:18-23 и 1. Петрову 3:3, 4. „Зар ови стихови не показују да морамо носити једноставну одећу да бисмо угодили Богу?“, питала сам. Он је објаснио „Да ли је погрешно носити шешир? Да ли је исправно правити плетенице?“ У Цркви Старе браће, правили смо девојчицама плетенице, а жене су носиле капе или шешире. Сада сам схватила да смо били недоследни. Осим тога, била сам импресионирана стрпљењем и љубазношћу тог надгледника.
Постепено сам се све више и више уверавала, али постојало је још нешто што ме је веома узнемиравало — жене су се шишале. Хришћанске старешине су ми објасниле да код неких жена коса расте само до одређене дужине, док код других може порасти веома дуга. Да ли коса чини једну особу бољом од друге? Они су ми такође помогли да увидим улогу савести у погледу одевања и дотеривања и дали су ми неке чланке да их прочитам код куће.
Како смо применили оно што смо научили
Тражили смо „добар плод“ и пронашли смо га. Исус је рекао: „По томе ће сви знати да сте моји ученици, ако имате љубав међу собом“ (Јован 13:35). Уверили смо се да Јеховини сведоци показују истинску љубав. Па ипак, наше двоје најстарије деце, Натан и Ребека, били су неко време збуњени због свега што се дешавало, пошто су они прихватили религију Старе браће и крстили се. На крају су и на њих утицале библијске истине које смо им преносили, као и љубав коју су Сведоци показивали.
На пример, Ребека је одувек чезнула за тим да има срдачан однос с Богом. Било јој је лакше да му се моли када је сазнала да он не одређује унапред како ће неко поступати или каква ће бити његова будућност. Сазнање да Бог није део неког мистериозног Тројства већ стварна особа, неко кога може да опонаша, такође јој је помогло да му се приближи (Ефешанима 5:1). И била је срећна што не мора да користи архаични језик превода King James када му се обраћа. Док је учила о Божјим захтевима у вези с молитвом, као и о његовој величанственој намери да човечанство живи заувек у рају на земљи, Створитељ јој је постајао све ближи (Псалам 37:29; Откривење 21:3, 4).
Предности којима се радујемо
Џејмс, ја и наше петоро старије деце — Натан, Ребека, Џорџ, Данијел и Џон — крстили смо се као Јеховини сведоци у лето 1987. године. Харли се крстио 1989, а Сајмон 1994. Цела наша породица посвећена је делу које је Исус Христ поверио својим следбеницима, наиме, објављивању добре вести о Божјем Краљевству.
Наших пет старијих синова — Натан, Џорџ, Данијел, Џон и Харли — као и наша ћерка Ребека — сви су неко време служили у америчкој подружници Јеховиних сведока. Џорџ је тамо већ 14 година, а Сајмон, који је 2001. завршио средњу школу, такође је недавно постао члан особља подружнице. Сви наши синови су или старешине или слуге помоћници у скупштинама Јеховиних сведока. Мој супруг служи као старешина у скупштини Тејер, у Мисурију, а ја се трудим да што више учествујем у служби проповедања.
Сада имамо троје унучића — Џесику, Латишу и Калеба — и срећни смо што видимо да њихови родитељи усађују љубав према Јехови у њихова нежна срца. Као породица, радосни смо што нас је Јехова привукао себи и помогао нам да препознамо истину захваљујући божанској љубави коју његов народ показује.
Саосећамо са онима који имају снажну жељу да угоде Богу, али чију је савест можда обликовала средина у којој су одрасли, а не Библија. Надамо се да ће и они моћи да пронађу радост коју ми имамо док идемо од врата до врата, али сада не носимо намирнице већ поруку о Божјем Краљевству и о дивним стварима које ће оно постићи. Када размишљам о стрпљењу и љубави коју нам је показао народ који носи Јеховино име, толико сам захвална да ми на очи навиру сузе!
[Слике на 19. страни]
Када сам имала око седам година и касније, када сам одрасла
[Слика на 20. страни]
Џејмс, Џорџ, Харли и Сајмон, у одећи карактеристичној за Стару браћу
[Слика на 21. страни]
Ова фотографија на којој носим намирнице на пијацу, објављена је у локалним новинама
[Извор]
Journal and Courier, Lafayette, Indiana
[Слика на 23. страни]
Наша породица данас