Вредност поучавања у раном детињству

ФЛОРЕНС је имала 40 година и очајнички је желела дете. Међутим, за време трудноће доктор ју је упозорио да би се њена беба могла родити с поремећајем услед ког ће имати смањену способност учења. Упркос томе, она није губила наду и на крају је донела на свет здраву бебу.

Кратко након што је родила сина Стивена, Флоренс је почела да користи сваку прилику како би му читала и причала. Док је растао играла се с њим, водила га на излете, вежбали су бројање и певали песме. „Знали смо се играти нечега чак и док сам га купала“, присећа се она. Све то је донело добре резултате.

Стивен је већ са 14 година дипломирао на Универзитету у Мајамију уз посебну похвалницу. Две године касније, то јест са 16 година, завршио је правни факултет и касније је, како стоји у његовој биографији, постао најмлађи адвокат у Сједињеним Државама. Његова мајка, др Флоренс Бекас, некадашњи наставник и саветник у школи, посветила је много времена истраживању тога колико је важно учење у раном детињству. Она је уверена да је на будућност њеног сина утицало то што му је у раном узрасту посвећивала пажњу и подстицала га на активност.

Наслеђе насупрот одгоју

У последње време, међу дечјим психолозима води се озбиљна полемика око тога да ли доминантну улогу у развоју детета игра наслеђе или одгој. Већина истраживача је уверена да на развој детета утичу оба ова чиниоца.

Стручњак на подручју дечјег развоја др Фрејзер Мастард објашњава: „На основу клиничких испитивања дошли смо до сазнања да искуства која дете има током најранијих година живота утичу на развој његовог мозга.“ Сузан Гринфилд, професор фармакологије, каже нешто слично томе: „На пример, сада нам је познато да је део мозга који контролише покрете прстију на левој руци развијенији код виолиниста него код других људи.“

Какву врсту поучавања пружити

Претходно поменута сазнања подстакла су многе родитеље не само да се својски потруде да упишу децу у добре предшколске установе, већ и да дају доста новца на часове музике и других грана уметности. Неки сматрају да ће дете, уколико што више тога учи, моћи све то и да ради када одрасте. Све је више специјализованих приватних програма за поучавање као и предшколских установа. Неки родитељи су спремни да ураде све што могу како би њихова деца била у предности у односу на своје вршњаке.

Да ли су такви свесрдни напори у потпуности корисни? Премда можда изгледа да такво васпитање може пружити безграничне могућности, у многим случајевима деци је ускраћено стицање изузетно важног искуства путем необавезних активности и игара. Спонтана игра, кажу педагози, подстиче креативност и развој детета као друштвеног бића, а такође и развој његових менталних и емоционалних способности.

Када родитељи, према мишљењу неких стручњака, непрестано планирају дечје активности то доводи до појаве нове врсте проблематичне деце — деце чији је сваки тренутак испланиран — због чега су под стресом, емоционално су нестабилна, имају проблема са спавањем и жале се на болове. Према речима једног психолога, када многа од те деце дођу у тинејџерске године она не знају успешно да излазе на крај с проблемима, „физички и емоционално су исцрпљена, недруштвена и бунтовна“.

Због тога су многи родитељи збуњени. Они желе да помогну својој деци да достигну пуни потенцијал. Међутим, они запажају колико је бесмислено форсирати децу док су још мала. Како бити разуман и уравнотежен? Колики потенцијал имају мала деца и како се он може развијати? Шта родитељи могу да учине како би омогућили да њихова деца буду успешна у животу? Ова питања биће осмотрена у наредним чланцима.

[Слика на 3. страни]

Искуства која дете има током најранијих година живота утичу на развој његовог мозга

[Слика на 4. страни]

Игра подстиче креативност и развија друге способности код детета