Једва чекам да им кажем: „Сада смо сви ту!“

Испричала Абигејл Остин

Имала сам девет година. Био је прелеп априлски дан 1995. и неколико нас из скупштине Јеховиних сведока одлучило је да дан проведе у сеоском пределу Енглеске. Кренули смо аутомобилима. Моја старија сестра Сара, наша пријатељица Дебора и ја путовали смо с нашим родитељима. Изненада је на нас налетео један аутомобил који је пребрзо возио погрешном страном пута. Ја сам једина преживела.

ПРОБУДИЛА сам се у болници две недеље касније. Лобања ми је била потпуно смрскана и доктори су уградили неколико плочица како би је учврстили. Па ипак, брзо сам се опоравила. Рођаци су ми касније рекли шта се догодило, али ја им нисам веровала. И даље сам мислила да су ме родитељи и сестра посетили док сам спавала и јако су ми недостајали. Тек кад сам се вратила кући суочила сам се са стварношћу. Била сам потпуно сломљена.

Шта ми је помогло да пребродим ту страшну трагедију?

Моје духовно наслеђе

Била сам најмлађе од петоро деце. У време удеса, Сара је имала 22, Шејн 20, Џесика 17 а Лук 15 година. Имали смо дивне, брижне родитеље. Мој отац, Стив, служио је као старешина у скупштини Јеховиних сведока Западни Јоркшир у Шиплију и сви су га волели јер је увек имао времена да саслуша друге и помогне им. Моју мајку Керол такође су сви волели јер је као ћерка бринула о старијима у скупштини. Организовала је скупове за нас младе и помагала нам да пронађемо добре пријатеље. Сви су били добродошли у наш дом. Родитељи су нас такође поучавали да будемо љубазни и обзирни према комшијама.

Сваке среде увече проучавали смо Библију као породица. Понекад смо глумили библијске драме облачећи се за своје улоге. Мама и тата су нас одмалена поучавали како да се припремамо за скупштинске састанке и како да библијску поруку преносимо људима од куће до куће. Иако су с петоро деце имали пуне руке посла, родитељи су проводили време с нама и помагали нам да постанемо духовно јаке особе.

По завршетку школе су Сара, Шејн и Џесика постали пуновремени јеванђелизатори, то јест пионири, као и наша пријатељица Дебора. Сара и ја смо биле нарочито блиске. Била ми је као друга мајка, и током школских распуста проводиле смо време заједно помажући другима да упознају Библију. Уживала сам у тим данима. Видела сам колико су сви пионири срећни и волела сам да се дружим с њима. Мој циљ је био да заједно са Саром будем пионир када завршим школу.

У време распуста и одмора наша породица и други из скупштине често су проводили време заједно. Млади и стари су се међусобно зближили и постали пријатељи. Нисам ни слутила колико ће ми ти добри пријатељи помоћи и утешити ме у периоду који ће доћи!

Након удеса

Када сам изашла из болнице, вратила сам се у нашу породичну кућу. Шејн и Џесика су имали посао са скраћеним радним временом и наставили да пуновремено проповедају, марљиво радећи како би збринули све наше потребе.

Многи Сведоци из наше скупштине такође су нам помагали. Толико тога су учинили за нас! Припремали су нам оброке, чистили, ишли у куповину и прали одећу све док нисмо стали на своје ноге. Били смо заиста захвални за то. Добили смо небројено много поклона и писама подршке од Сведока са свих страна и тако осетили дубину љубави која постоји у Јеховиној организацији.

Након отприлике годину дана, моја браћа и моја сестра закључили су да ми је потребан стабилан породични живот. Неке породице у скупштини спремно су понудиле помоћ, па су њих троје сели и размотрили шта би мама и тата сматрали да је најбоље за мене и мој духовни напредак. Једна породица се посебно истицала. Старешина по имену Били и његова супруга Дон са петогодишњом ћерком Лоис били су веома блиски пријатељи наше породице. Срдачно су ме примили у свој дом и отада се брину о мени као да сам им рођена ћерка. Иако Лоис дели своје родитеље са мном, она никада није била љубоморна и данас смо блиске као да смо стварно сестре.

Како сам пребродила трагедију

У почетку сам се питала зашто је нашу породицу задесила ова страшна трагедија, поготово зато што су моји родитељи, као и Сара и Дебора, показивали тако пуно љубави према Јехови и људима. Али онда бих се сетила библијског извештаја о Јову, који је остао веран Богу иако је изгубио децу (Јов 1:19, 22). Размишљала сам: ’Сатана је тај који је донео патњу и смрт на овај свет и он би био срећан када бисмо због ове трагедије престали да служимо Богу‘ (Постанак 3:1-6; Откривење 12:9). Такође сам размишљала о томе да нам Јехова с пуно љубави даје дивну наду у ускрсење (Јован 5:28, 29). Поново ћемо видети нашу породицу и Дебору, овог пута у рају на земљи! Штавише, моја љубав према Јехови је сада још јача.

Када сретнем људе који су такође доживели неку трагедију, жао ми је кад видим да не знају за дивно библијско обећање о ускрсењу. То ме подстиче да им причам о својој нади, јер сам сигурна да смо једино уз помоћ Јехове и његове организације успели да пребродимо овај мрачан период, знајући да постоји светло на крају тунела.

Можда је оно што смо доживели помогло другима на још један начин, јер је подстакло неке родитеље да се питају: ’Да ли смо код своје деце изградили довољно чврст духовни темељ тако да ће она сама наставити да служе Јехови ако се нама нешто деси?‘

Трудим се да живим као да су мама и тата још увек ту. Знам да би они волели да будем заокупљена помагањем другима, као што су и они били. Од када сам завршила школу служим као пионир и сада ми се и Лоис придружила у томе. Моја два брата су ожењена а сестра је удата и сви радосно служе Јехови у својим скупштинама.

Жељно ишчекујем Божји нови свет и ускрсење! Тада више неће бити патње ни смрти (Откривење 21:3, 4). То што знам да ћемо поново сви бити заједно помаже ми да истрајем. Једва чекам да загрлим маму, тату, Сару и Дебору и кажем им: „Сада смо сви ту!“

[Слика на 23. страни]

Абигејл (друга слева) с породицом која ју је усвојила