Уживам у пастирској служби

Испричао Алимбек Бекманов

Када сам имао три године, почео сам да помажем око чувања оваца и то сам веома заволео. Са 17 година сам већ био искусан пастир. Касније сам сазнао да постоји још једна врста пастира, чија је улога да брине о духовним потребама људи. Испричаћу вам зашто ми је та служба донела још већу радост.

РОЂЕН сам 1972. у Киргизији. Моја многочлана породица живела је у селу Чирпикти на обали прелепог језера Исик Куљ. Подручје у близини тог језера привлачи бројне туристе који долазе у Киргизију, некадашњу републику Совјетског Савеза. Сада са супругом Гуљмиром живим у Бишкеку, главном граду Киргизије, који је око 200 километара удаљен од мог родног села.

Пастир и овце

Док сам био дете, у пролеће смо водили овце на пашњаке високо у планинама. Да бисмо стигли до њих, морали смо да се успињемо више од три километра и за то нам је било потребно неколико дана. Неки пастири су бирали краће путеве и брже су стизали до пашњака. Али ти путеви су вијугали поред клисура и провалија и овце које би само мало одлутале понекад би се повредиле или чак страдале.

Често су на тим путевима вребали вукови који су застрашивали или нападали овце, настојећи да их одвоје од стада и затим поједу. Да би то избегао, мој стриц је бирао пут који је био лакши и безбеднији иако смо због тога морали да путујемо дуже један или више дана. Понекад сам желео да идемо мало брже, али би ме стриц заустављао. Рекао би: „Алимбек, мисли на овце, а не на себе.“

На предивним планинским пашњацима правили смо привремене торове како би овце биле безбедне током ноћи. Неки пастири су волели дуже да спавају и изводили би овце на пашу увелико након изласка сунца. Када би њихова стада стигла на пашњак, већ је било и сувише топло.

Овце би се убрзо збиле једна уз другу, повиле главе и тешко дисале. Пошто нису могле да пасу до ситости, слабиле су и мршавиле. За разлику од тих пастира, мој стриц је устајао пре зоре, око четири ујутро. Изводио је овце на добру пашу пре сванућа. Тако су имале довољно времена да пасу на свежем јутарњем ваздуху. Наш народ обично каже: „Гледај овце и знаћеш какав је пастир.“

Док су се овце одмарале након паше, могли смо да их прегледамо и лечимо уколико је потребно. Једна од најозбиљнијих претњи по њихово здравље биле су муве које су полагале јајашца у пупак оваца, услед чега би се на том месту појавила упала и оток. Уколико се тај проблем не примети на време, бол постаје толико јак да се може десити да овца одлута и угине. Ми смо наше овце прегледали скоро сваког дана да бисмо могли да их лечимо. Иако је то изискивало време и труд, били смо задовољни што су овце напредне и здраве.

Свако вече по повратку с паше бројали смо овце. Оне су улазиле у тор кроз уска врата, понекад три или четири одједном. Имали смо више стотина оваца, али смо се толико извештили да смо могли избројати 800 оваца за 15 до 20 минута. За то нам је било потребно доста вежбе, али смо успели!

Уколико бисмо приметили да нека овца недостаје, стриц би узео пушку и пастирски штап и ишао да је тражи — излазио је и по киши и мраку чак и када је недостајало само једно јагње. Гласно би дозивао овцу, а његов глас је плашио дивље животиње. Замислите колико се она осећала сигурно када би га чула.

Свакој овци смо дали име, у складу с њеним изгледом и нарави. Чинило се да је у сваком стаду била понека тврдоглава овца. Из неког разлога једноставно није хтела да слуша пастира. Понекад су и друге овце следиле непослушну. Зато је пастир морао да казни тврдоглаву овцу. Примера ради, оставио би је саму у тору. С временом су се неке поправиле и почеле да слушају пастира. Она која је и даље била тврдоглава завршила би на нашем столу за вечеру.

Пастир у још једном погледу

Године 1989, почео сам да се бавим борилачким вештинама и то ми је одлично ишло. Идуће године сам позван у совјетску војску. Док сам служио војни рок у Русији, моји другови с тренинга су основали банду и окренули се криминалу. Када сам се вратио у Киргизију, рекли су ми да ћу, ако им се придружим, имати све што пожелим. Али, у то време сам упознао и неке Јеховине сведоке.

Сведоци су ми пружили одговоре на питања која су ме мучила од детињства. На пример, зашто људи умиру? Од њих сам сазнао да је смрт последица греха првог човека Адама (Римљанима 5:12). Из Библије сам такође научио да је истинити Бог Јехова послао свог Сина Исуса да нас откупи од греха и да ћемо, уколико исказујемо веру у Јехову и његовог Сина, бити ослобођени нашег наслеђеног греха. Захваљујући томе, можемо се надати животу у рају на земљи, у складу с Божјом првобитном намером за људе (Псалам 37:11, 29; 83:18; Јован 3:16, 36; 17:1-5; Откривење 21:3, 4).

Одговори које су ми Сведоци дали на темељу Светог писма били су толико јасни и разумљиви да сам одушевљено говорио: „Баш тако и треба да буде!“ Више нисам желео да се дружим са старим друштвом. Они су много пута покушавали да ме убеде да им се вратим. Али одолео сам њиховим примамљивим понудама јер сам искрено желео да усвајам библијска учења и да их примењујем. Напредовао сам у томе и с временом постао духовни пастир.

У то време је једна жена, која је у нашем крају била позната по лечењу вером, често долазила код моје мајке. Једном приликом сам се вратио кући и затекао је како призива духове. Рекла ми је да имам посебан дар и да треба да одем у џамију и узмем један запис. Уверавала ме је да ће ми тај запис помоћи. Скоро ме је убедила да ћу, ако то учиним, примити исцелитељску моћ.

Сутрадан сам отишао код Сведока с којима сам проучавао и испричао им све о тој посети. Они су ми из Библије показали да се Јехова противи сваком облику спиритизма јер су у то укључени зли духови (Поновљени закони 18:9-13). Неколико ноћи нисам могао да спавам због демонских напада. Након што су ми Сведоци објаснили како да се молим у складу с Јеховином вољом, кошмари су престали. Уверио сам се да сам пронашао правог Пастира, Јехову.

Сазнао сам да је Давид, који је написао бројне библијске псалме, такође у младости био пастир. Називао је Јехову ’својим Пастиром‘ и његове речи којима је описивао шта осећа према Богу дубоко су ме дирнуле (Псалам 23:1-6). Желео сам да опонашам Јеховиног сина Исуса, који се у Библији назива ’пастиром оваца‘ (Јеврејима 13:20). Крстио сам се у знак предања Јехови на једном већем скупу Сведока који је одржан у Бишкеку почетком 1993. године.

Важан састанак

Многи моји рођаци и комшије су почели да се састају да би проучавали Библију. Тим састанцима који су се одржавали поред језера Исик Куљ присуствовало је око 70 људи из нашег села. Један мој рођак који је био на челу сеоског већа веома се заинтересовао за библијска учења. Рекао је да ће организовати велики скуп на ком ћемо моћи да говоримо о својој новој религији. Али верске вође су почеле да хушкају људе из нашег краја да нас ометају у делу проповедања. Намеравали су да искористе тај скуп да би окренули сељане против нас.

Договореног дана дошло је око хиљаду људи, укључујући неке из три оближња села. Било је и неколико Сведока и један од њих је почео да говори о нашим веровањима која се темеље на Библији. Није прошло ни пет минута и једна особа је устала и гласно упућивала провокативна питања. Оптужбе и претње су почеле да стижу са свих страна и мноштво се спремало да нас нападне.

У том тренутку је један од моје старије браће, који је тада тек почео да проучава Библију, устао у нашу одбрану. Њега су се сви плашили и избегавали га због тога што је лако савладавао сваког с ким би се потукао. Храбро је стао између нападача и Сведока и ми смо отишли неповређени. Многи од оних који су били на том скупу крстили су се у наредних неколико година. Данас у нашем селу које броји око 1 000 становника има више од 50 Јеховиних сведока.

Пастирова ћерка

Неколико месеци пре једног великог конгреса Јеховиних сведока, који је у јулу 1993. одржан у Москви, упознао сам Гуљмиру, Сведокињу из једног киргиског села. И она потиче из пастирске породице. Њена мајка је почела да проучава Библију са Сведокињом по имену Аксамај 1988. године, док је дело Сведока још увек било забрањено у Совјетском Савезу. Аксамај је 1970-их била први објавитељ киргиског порекла у том крају.

Убрзо се Гуљмира придружила мајци у проучавању Библије. Њих две су се крстиле 1990. Гуљмира је од срца желела да постане пионир и пуновремено проповеда добру вест, што је учинила кратко након свог крштења.

Наредне две године сам само повремено виђао Гуљмиру јер је моје село било удаљено 160 километара од њеног. Али у марту 1995. упутио сам се у њено место да јој кажем да бих волео да се чешће виђамо. Био сам запањен када ми је рекла да ће следећег јутра отпутовати јер почиње да служи у руској подружници, удаљеној 5 633 километра!

Ја сам у то време већ пуновремено проповедао и учио сам руски јер још нисмо имали публикације на киргиском језику. Гуљмира и ја смо се три године дописивали. Договорили смо се да обоје читамо одређене делове из Светог писма и да затим размењујемо утиске о томе. У међувремену сам служио у првој киргиској скупштини, у граду Баликчи.

Служење Јехови са Гуљмиром

Гуљмира је 1998. дошла на одмор у Киргизију и тада смо се венчали. Након тога сам и ја почео да служим у руској подружници. Заиста сам био срећан што сам раније учио руски језик! Касније сам позван да се прикључим преводилачком тиму који је припремао библијску литературу на киргиском језику. Молио сам Јехову за мудрост и стрпљење. Гуљмира је сарађивала са мном и била ми је изузетна помоћ.

Наш преводилачки тим је 2004. премештен у Бишкек, где сам почео да служим у одбору који надгледа дело Јеховиних сведока у Киргизији. Тада је у земљи било седам киргиских и преко 30 руских скупштина. Сада има више од 20 киргиских скупштина и много група, које чине око 40 посто од 4 800 Сведока у Киргизији.

Гуљмира и ја смо одлучили да научимо енглески да бисмо били делотворнији у нашој служби. То нам је омогућило да 2008. отпутујемо у светску централу Јеховиних сведока у Сједињеним Државама, где сам похађао посебну школу за оне који надгледају дело проповедања у својим земљама.

Нас двоје осећамо да сада можемо још више да помогнемо људима у Киргизији да упознају Бога. Све што смо доживели уверило нас је да је Јехова прави Пастир који нас веома воли. Лично сам осетио испуњење библијског псалма, у ком стоји: „Јехова је мој Пастир. Ништа ми неће недостајати. На пашњацима зеленим одмор ми даје, води ме на спокојна места где обилне воде теку. Душу моју крепи. Због имена свога води ме стазама праведним“ (Псалам 23:1-3).

[Слика на 23. страни]

Наше овце на пашњаку

[Слика на 23. страни]

Свако вече смо бројали овце да бисмо се уверили да ниједна не фали

[Слика на 24. страни]

Гуљмира и ја данас