На путу робова

УИДА, град који се налази у Бенину, био је од 17. до 19. века главни западноафрички центар трговине робљем. Кроз њега је прошло више од милион робова који су преко океана послати у друге земље. Често се дешавало да Африканци дају своје сународнике у замену за алкохол, тканине, наруквице, ножеве, мачеве и нарочито пушке, за којима је владала велика потражња због међуплеменских сукоба.

Процењује се да је између 16. и 19. века 12 милиона Африканаца бродовима отпремљено преко Атлантског океана како би у земљама Новог света радили као робови на плантажама и у рудницима. Око 85 посто робова „завршило је у Бразилу и карипским колонијама Велике Британије, Француске, Шпаније и Холандије“, каже се у књизи American Slavery—1619-1877. Према проценама, око шест посто њих је доспело у колоније које су касније постале део Сједињених Држава.a

На почетку свог путовања, многи робови су у оковима, претучени и жигосани, пешачили четири километра дугим путем од некадашњег утврђења које је касније претворено у Историјски музеј Уида до такозваних Врата без повратка, на обали мора. Та врата означавају крај Пута робова. Међутим, то је више симболичан него дослован крај јер нису сви робови одвођени са истог места. Због чега се трговина робљем толико проширила?b

Дуга и ружна прошлост

Још у далекој прошлости, афрички владари су продавали ратне заробљенике арапским трговцима. Касније су се у трговину робљем укључиле европске силе, посебно након оснивања колонија у Северној и Јужној Америци. У то време су често вођени међуплеменски ратови у којима су многи били заробљени и продати у робље. Ратови су постали богат извор зараде, како за победнике тако и за грамзиве трговце робљем. Осим тога, до робова се долазило путем отмице или преко афричких трговаца који су их доводили из унутрашњости. Скоро свако је могао бити продат, чак и припадници вишег сталежа који би изгубили краљеву наклоност.

Један познати трговац робљем био је Бразилац Франсиско Фелиш де Соза. Он је 1788. постао заповедник утврђења у Уиди, која је била центар трговине робљем у Бенинском заливу. У то време је Уида била део дахомејског краљевства. Међутим, дахомејски краљ Адандозан дошао је у сукоб са Де Созом. Због тога је Де Соза, вероватно док је био у затвору, сковао заверу с краљевим братом и њих двојица су 1818. свргнули краља с престола. Тиме је започела уносна сарадња између новог краља Гезоа (Гезе) и Де Созе, који је добио овлашћење да управља трговином робљем.

Гезо је желео да прошири границе свог краљевства и било му је потребно оружје из Европе. Зато је поставио Де Созу за гувернера Уиде како би посредовао у трговини са Европљанима. Де Соза је имао потпуну контролу над трговином робљем у том делу Африке и брзо је нагомилао велико богатство. Пијаца робова у близини његове куће постала је стециште страних и домаћих трговаца.

Пут натопљен сузама

Данашњи посетилац креће на Пут робова од обновљеног португалског утврђења у Уиди. Изграђено је 1721. и сада служи као музеј. Затвореници који ће постати робови били су заточени у његовом огромном средишњем дворишту. Пре доласка, већина их је више ноћи пешачила, везани ланцима једни за друге. Зашто су их трговци терали да путују ноћу? У мраку нису знали куда иду, што би бегунцима отежало проналазак пута до куће.

Када би стигла група робова, одржавала се аукција након које су трговци жигосали своје нове робове. Они које је очекивала пловидба у друге земље, били су одведени до обале где су укрцавани на чамце и пребацивани до укотвљених бродова спремних за пут.

Следећа станица на историјском Путу робова је место где се налазило Дрво заборава. Прича се да су око њега мушкарци морали да обиђу девет пута, а жене седам. Зашто? Наводно да би им се избрисало сећање на завичај и угушила свака помисао на побуну. На месту где је некада било Дрво заборава данас стоји споменик.

На овом путу се такође налази споменик у знак сећања на зомаи колибе које више не постоје. Њихов назив указује на мрак који је увек владао у тим колибама, где су робови били нагурани да би се припремили за језиве услове који их очекују на претрпаним бродовима. Дешавало се да у њима проведу више месеци пре укрцавања на брод. Они који нису преживели те страшне муке бацани су у масовне гробнице.

Посебно дирљив призор представља споменик по имену Зомачи, симбол покајања и помирења. Код њега се сваког јануара окупљају потомци робова и трговаца робљем и траже опроштај за оне који су починили ту страшну неправду.

На самом крају овог пута стоје Врата без повратка — споменик који симболизује последње тренутке робова на афричком тлу. То је велики засвођени пролаз са барељефом на ком су приказане две колоне Африканаца који везани ланцима иду ка обали, у сусрет Атлантском океану. Према неким наводима, било је робова који су у очају јели песак да би упамтили свој завичај. Други су изабрали смрт и угушили се сопственим ланцима.

Ослобођење!

Почетком 19. века, све су се гласније чули повици за укидање ропства. Последњи брод са робовима који је испловио из Уиде за Сједињене Државе стигао је у Мобил, у Алабами, у јулу 1860. Међутим, њихово ропство није дуго трајало јер је влада САД 1863. издала Прокламацију о ослобођењу. Крај ропству на западној хемисфери коначно је дошао 1888. када је укинуто у Бразилу.

Најуочљивији подсетник на трговину робљем јесте велики број Африканаца расутих по свету, што је знатно утицало на састав становништва и културу многих земаља у Северној и Јужној Америци. О томе сведочи и распрострањеност вудуа, култа прожетог магијом и врачањем, који је посебно популаран на Хаитију. „Израз вуду је настао од речи водун којом се означава бог или дух на језику народа Фон из Бенина (раније Дахомеј)“, каже се у делу Encyclopædia Britannica.

Нажалост, и даље постоје тегобни облици ропства, мада не увек у дословном смислу. На пример, милиони људи ропски раде не би ли преживели претешке економске услове. Други се муче под диктаторским политичким режимима (Проповедник 8:9). Милиони су робови лажних верских учења и сујеверја. Могу ли људске власти ослободити народе од тих облика ропства? Не могу. Једино Јехова Бог то може и сигурно ће учинити. У његовој писаној Речи, Библији, налазимо обећање да ће сви који му служе у складу с библијском истином — истином која ослобађа — ускоро добити „славну слободу Божје деце“ (Римљанима 8:21; Јован 8:32).

[Фусноте]

[Оквир/Слика на 24. страни]

„ЧОВЕК ВЛАДА НАД ЧОВЕКОМ НА НЕСРЕЋУ ЊЕГОВУ“

Многи мисле да су трговци робљем долазили до „плена“ тако што су упадали у села и отимали кога год су хтели. Иако се то можда дешавало, мало је вероватно да су милиони робова могли бити одведени „без сарадње великог броја афричких владара и трговаца робљем“, рекао је професор афричке историје др Роберт Хармс у једној радио-емисији. Заиста је тачно да „човек влада над човеком на несрећу његову“ (Проповедник 8:9).

[Извор]

© Réunion des Musées Nationaux/Art Resource, NY

[Мапе на 22. страни]

(За комплетан текст, види публикацију)

Око 12 милиона афричких робова је бродовима отпремљено преко Атлантског океана

АФРИКА

БЕНИН

Уида

Обала робова

[Слика на странама 22, 23]

Ово португалско утврђење, изграђено 1721, претворено је у Историјски музеј Уида

[Извор]

© Gary Cook/Alamy

[Слика на 23. страни]

Роб везаних руку и уста

[Слика на 23. страни]

Врата без повратка — споменик који симболизује последње тренутке робова на афричком тлу

[Извор]

© Danita Delimont/Alamy