Ибн Батута — највећи путник свог времена

ДАВНЕ 1325. године, један младић је кренуо из мароканског града Тангера на прво од многих путовања која су га одвела до најудаљенијих делова тадашњег света. Стигао је до Кине, Индије, Индонезије, Малија, Персије, Русије, Сирије, Танзаније, Турске и свих арапских земаља. Био је то Абу Абдалах ибн Батута који је прешао око 120 700 километара — што је био незамислив подухват пре појаве парне железнице.

Ибн Батута је познат као „путник ислама“ и највећи путник свог времена. Његови мемоари, који су састављени након што се вратио кући после скоро 30 година путовања, приближавају нам многа обележја живота и културе 14. века, посебно у исламском свету.

Ходочашће у Меку

Ибн Батута је кренуо из Тангера с намером да посети света места и да у Меки обави прописане обреде, који су део хаџилука. Од сваког одраслог муслимана се очекује да испуни ту дужност уколико му допуштају здравље и материјално стање. Мека се налази око 4 800 километара источно од Тангера. Попут већине ходочасника, Ибн Батута се због безбедности придружио једном каравану како би лакше стигао до одредишта.

Пошто му је отац био кадија, то јест судија, Ибн Батута је био школован да крене његовим стопама и добио је најбоље образовање у Тангеру. Када су то сазнали, сапутници су га позвали да им суди у споровима током путовања.

Александрија, Каиро и Горњи Нил

Караван се кретао дуж северноафричке обале до Египта. Тамо је Ибн Батута видео познати Александријски светионик — једно од древних светских чуда — који је тада био прилично оштећен. Каиро је описао као „безграничан низ грађевина, без премца по лепоти и сјају, место сусретања дошљака и оних што одлазе, где су и слаби и јаки застајали да предахну, са усталасаним мноштвом људи у непрестаном покрету“. Дивио се бродовима, вртовима, базарима, верским здањима и обичајима тог великог града. Као што је и касније чинио, у Египту је затражио и добио покровитељство свештеника, учених људи и других утицајних особа.

Из Каира се запутио Нилом према југу Египта и дуж целог пута боравио код гостољубивих побожних људи, у манастирима, као и у коначиштима и верским школама које су оснивали добротвори, што је било уобичајено у муслиманским градовима. Желео је да пређе пустињу и стигне до Црвеног мора, заплови ка западној Арабији, посети Медину, у којој се налази Мухамедова џамија, а потом и Меку. Међутим, рат је прекинуо његово путовање па се вратио у Каиро.

Дуг обилазни пут

Чврсто решен да стигне до Медине и Меке, Ибн Батута је пошао на север ка Гази, затим до Хеброна и места где су по предању сахрањени Аврахам, Исак и Јаков. На путу до Јерусалима и његове Куполе на стени зауставио се у Витлејему, где је посматрао хришћане који су различитим обредима одавали част Исусовом месту рођења.

Затим се запутио на север до Дамаска, где је неко време проучавао са уваженим исламским изучаваоцима од којих је добио писмене препоруке као учитељ. Тамошња џамија Омајада је по његовим речима највеличанственија на свету. На базарима се продавао накит, тканине, прибор за писање, књиге и стаклени предмети. Ту су се налазила и седишта јавних бележника уз која је увек било „пет-шест сведока и човек кога су кадије овластиле да обавља церемоније венчања“. И Ибн Батута се оженио у Дамаску. Међутим, његова невеста је тек једна од бројних жена и конкубина које се у његовој причи само кратко појављују.

У Дамаску се придружио другим ходочасницима који су путовали у Меку. За време путовања су се улогорили код једног извора где су се од неуштављене бивоље коже правила велика спремишта за воду. Тамо су напојили камиле и напунили своје мехове пре него што су кренули преко пустиње. Коначно су стигли у Меку. То је било прво од његових седам ходочашћа. Већина ходочасника се вратила кући након обављања обреда. Али не и Ибн Батута. Кренуо је за Багдад „из чисте жеље за пустоловинама“, каже биограф Рос Дан.

Почетак дугих путовања

У Багдаду, тадашњем центру ислама, млади Ибн Батута је био задивљен јавним купатилима. Према његовом опису, „у сваком од тих здања било је много засебних купатила са умиваоником који је имао славине за топлу и хладну воду“. Захваљујући препорукама једног сусретљивог генерала, примио га је султан Абу Саид и поклонио му вредне дарове — коња, свечану одећу и писмо у ком је багдадском намеснику наложио да га снабде камилама и намирницама за пут.

Ибн Батута је затим запловио према источноафричким лукама Могадишу, Момбаси и Занзибару а потом ка Арабији и Персијском заливу. Касније је описивао људе, њихова занимања и обичаје које је видео на путовању — гостољубивост која се у Сомалији указивала трговцима, жвакање бетелових ораха и узгајање кокоса у Јемену, као и вађење бисера у Персијском заливу. Потом је изузетно дугим обилазним путем стигао до Индије — путујући преко Египта, Сирије и Анатолије (Турске), преко Црног мора, око северног дела Каспијског језера и затим подручјима где се данас налазе Казахстан, Узбекистан, Авганистан и Пакистан.

Из Индије у Кину

Ибн Батута је у Индији осам година служио као судија на двору делхијског султана. Пошто је знао за његову љубав према путовањима, султан га је послао као свог изасланика монголском цару Кине, Тогон-темуру. Требало је да му уручи дипломатски дар који се састојао од „сто чистокрвних коња, сто белих робова, сто младих хиндуских певачица и играчица, хиљаду и двеста разноврсних тканина, златних и сребрних свећњака и посуда, брокатних одора, капа, тоболаца за стреле, мачева, рукавица украшених бисерима и петнаест евнуха“.

У Каликуту, луци на југу Индије, Ибн Батута је видео огромне трговачке бродове, такозване џунке, који су га просто позивали да се на њима отисне на жељено путовање у Кину. Ти бродови су имали по 12 једара направљених од испреплетеног бамбусовог прућа, а посаду је чинило 1 000 људи — 600 морнара и 400 војника. Породице морнара су живеле на броду где су „у дрвеним сандуцима узгајале зелениш, поврће и ђумбир“, рекао је Ибн Батута.

На путовању до Кине доживео је бродолом и није испунио своју дипломатску мисију. Потом је почео да служи муслиманском владару Малдива и први је представио свету тамошње обичаје. На крају је стигао и до Кине. Иако му се доста тога допало, видео је одређене ствари које су вређале његова верска осећања. Оно мало што је написао о Кини пробудило је код неких сумњу да је по њој путовао онолико колико је тврдио. Можда је био само у неким лукама на југу.

Тужне вести код куће

По повратку у Дамаск 1348, Ибн Батута је сазнао да му је син ког је ту оставио 20 година раније умро пре 12 година, а отац који је живео у Тангеру пре 15 година. У то време је куга беснела на Блиском истоку. Ибн Батута је рекао да је у Каиру та пошаст сваког дана односила 21 000 живота!

Годину дана касније, овај 45-годишњи путник је стигао у Мароко и чуо да му је мајка умрла од куге само неколико месеци раније. Када је отишао од куће, имао је 21 годину. Да ли су 24 године путовања задовољиле његову жудњу за пустоловинама? Очигледно нису јер је ускоро кренуо у Шпанију. После три године је пошао на своје последње путовање које га је одвело на реку Нигер и у Томбукту (Тимбукту), град у афричкој земљи Мали.

Писање мемоара

Када је чуо за Ибн Батутина путовања, марокански султан из Феса је наложио да се о њима напише књига која ће се читати на двору. Дао му је писара Ибн Јузаја. То дело је било мало познато у арапским земљама, а на западне језике је преведено тек након што су га европски изучаваоци пронашли у 19. веку.

Ибн Јузај је написао путопис који је скраћена верзија Ибн Батутине приче о путовањима, али је очигледно дао себи слободу да измени неке делове. Па ипак, његов запис нам пружа јединствени увид у живот, трговину, обичаје, религију и политику земаља које је Ибн Батута посетио, нарочито средњовековних исламских земаља.

[Слика на 14. страни]

Исламски ходочасници на цртежу Ел Васитија, уметника из 13. века

[Извор]

Scala/White Images/Art Resource, NY

[Слика на 16. страни]

Каталонски атлас из 1375, на ком се види део подручја које је пропутовао Ибн Батута

[Извор]

Snark/Art Resource, NY