Нацисти нису успели да ме промене

Испричала Хермина Лиска

ДЕТИЊСТВО ми је било мирно и безбрижно све до 1938, када су Адолф Хитлер и нацистичка партија изненада преузели власт у мојој домовини, Аустрији. Убрзо се од нас деце у школи захтевало да користимо поздрав „Хајл Хитлер“, певамо нацистичке песме и учланимо се у Хитлерову омладину. Ништа од тога нисам хтела да урадим ни по коју цену. Испричаћу вам због чега.

Одрасла сам са четири старија брата, на имању у селу Санкт Валбурген, у аустријској покрајини Корушка. Родитељи су ми се звали Јохан и Елизабет Обвегер. Отац је 1925. постао Бибелфоршер, то јест Истраживач Библије, што је име по ком су Јеховини сведоци тада били познати. Мајка се крстила 1937. Још као малу девојчицу поучавали су ме библијским начелима и помагали да заволим Бога и све што је он створио. На пример, објаснили су ми да је погрешно идолизовати људе. Исус Христ је рекао: „Јехову, свог Бога, обожавај и једино њему служи“ (Лука 4:8).

Мајка и отац су били изузетно гостољубиви. Наша седмочлана породица је радо примала госте, а поред нас је на имању живело и неколико најамних радника. Често смо певали, што је још увек популаран обичај у Корушкој, и водили многе занимљиве разговоре о Библији. Још увек се радо сећам недељних јутара када се цела породица окупљала за столом у дневној соби да проучава Библију.

Од слободе до страха

Имала сам непуних осам година када је Немачка анектирала Аустрију. Притисак да прихватимо нацистичку идеологију бивао је све јачи, па су убрзо сви грађани морали да поздрављају једни друге речима „Хајл Хитлер“. Ја то нисам радила јер „хајл“ на немачком значи „спасење“ и нисам желела да спасење приписујем Хитлеру. Знала сам да је Исус Христ мој Спаситељ (Дела апостолска 4:12). Због тога су ме учитељи и други ђаци стално исмевали. Када сам имала 11 година, директор школе ми је рекао: „Хермина, вратићу те у први разред. Не могу да трпим тако тврдоглаво дете међу својим ученицима!“

Пошто смо браћа и ја упорно одбијали да одајемо част Хитлеру, отац је добио судски позив. У суду су од њега тражили да потпише документ којим се одриче своје вере и обавезује да ће одгајати децу у духу нацистичке идеологије. Пошто није хтео да то потпише, њему и мајци је одузето старатељство над нама. Након тога сам била послата у завод за преваспитавање који се налазио око 40 километара од наше куће.

Чезнула сам за породицом и много сам плакала. За то време, васпитачице су ме безуспешно наговарале да се придружим Хитлеровој омладини. Када се поздрављала нацистичка застава, друге девојчице су покушавале да подигну моју десну руку, али нису успевале. Осећала сам се попут древних Божјих слугу које су одлучно рекле: „Нипошто нећемо оставити Јехову да бисмо служили другим боговима“ (Исус Навин 24:16).

Родитељима је било забрањено да ме посећују, али су ипак налазили начине да се тајно виде са мном на путу до школе и у школи. Ти кратки сусрети су ме много ојачали и помогли да останем верна Јехови. Једном приликом ми је отац дао малу Библију, коју сам пажљиво сакрила у кревету. Много сам волела да је читам, иако сам то морала да радим кришом. Једног дана ме умало нису ухватили, али сам брзо склонила Библију под ћебе.

Боравак у самостану

Пошто су се сви покушаји да ме преваспитају изјаловили, надлежни су посумњали да сам и даље под утицајем родитеља. Зато су ме у септембру 1942. послали возом у Минхен, где су ме уписали у католичку школу Аделгунден, која је била под управом самостана. Током премештаја, часне сестре су виделе моју Библију и одузеле ми је.

Без обзира на све, чврсто сам одлучила да се држим своје вере и нисам хтела да присуствујем црквеној служби. Када сам једној часној сестри рекла да су ми родитељи недељом читали Библију, она је урадила нешто што ме је изненадило. Вратила ми је Библију! Изгледа да су је моје речи дирнуле. Чак ми је дозвољавала да јој читам из ње.

Касније ми је наставница рекла: „Хермина, имаш плаву косу и плаве очи. Ти си германског, а не јеврејског порекла. Јехова је Бог Јевреја.“

„Али, Јехова је све начинио“, одговорила сам. „Он је створио све људе.“

И директор је стално вршио притисак на мене. Рекао ми је: „Један од твоје браће је приступио војсци. Било би лепо да се угледаш на њега!“ Знала сам да је мој брат постао војник, али нисам хтела да ми он буде узор.

„Ја нисам следбеник мог брата“, рекла сам. „Ја сам следбеник Исуса Христа.“ Директор је тада запретио да ће ме послати на психијатријско одељење и чак је наредио једној часној сестри да ме премести тамо. Међутим, испоставило се да је то била само претња.

У лето 1943. Минхен је бомбардован, па су деца из Аделгундена била послата на село. Током тог периода често сам се сећала мајчиних речи: „Ако икада будемо растављене и не будеш добијала ни моја писма, знај да ће Јехова и Исус увек бити с тобом. Никада те неће напустити. Зато се увек моли.“

Повратак кући

У марту 1944. враћени смо у Аделгунден, где смо скоро даноноћно били у склоништу због сталних ваздушних напада на Минхен. У међувремену, моји родитељи су редовно подносили молбе да им будем враћена. То им је на крају одобрено и послата сам кући крајем априла 1944.

Када је дошло време да се опростим од директора, он је рекао: „Хермина, пиши нам кад стигнеш кући. И остани на путу којим идеш.“ Каква промена! Касније сам сазнала да су убрзо после мог одласка девет девојчица и три часне сестре погинуле током бомбардовања. Рат је права страхота!

Али, ја сам била срећна што сам поново са својом породицом. У мају 1944, док је рат беснео, крстила сам се у кади и тако потврдила своје предање Јехови. Када је 1945. наступио мир, одлучила сам да што више времена проводим у проповедању, јер сам жарко желела да преносим људима добру вест о Божјем Краљевству, јединој нади за трајан мир и безбедност човечанства (Матеј 6:9, 10).

Пет година касније, упознала сам младог путујућег надгледника Ериха Лиску из Беча. Венчали смо се 1952. и неко време сам га пратила док је посећивао скупштине Јеховиних сведока да би ојачао њихову веру.

Постали смо родитељи 1953, када се родила наша најстарија ћерка. После ње смо добили још двоје деце. Пошто је то донело веће породичне одговорности, прекинули смо с пуновременом службом. Увидела сам да Бог никада неће изневерити оне који верно остану уз њега него ће их јачати. Никада ме није разочарао. Утеха и снага које добијам од Јехове још више ми значе откако је мој драги супруг преминуо 2002.

Док размишљам о свом животу, неизмерно сам захвална родитељима што су ми у детињству усадили у срце љубав према Богу и Светом писму, извору праве мудрости (2. Тимотеју 3:16, 17). Поврх свега, захвална сам Јехови што ми и даље даје снагу да се изборим са животним тешкоћама.

[Истакнути текст на 19. страни]

„Ја нисам следбеник мог брата... Ја сам следбеник Исуса Христа“

[Слика на 19. страни]

Моји родитељи, Елизабет и Јохан Обвегер

[Слике на 19. страни]

Наша породица на имању у Санкт Валбургену

[Извор]

Обе фотографије: Foto Hammerschlag

[Слика на 20. страни]

Ерих и ја