Гледиште Библије

Одобрава ли Бог ратове?

ОПИСУЈУЋИ себе као ратника, древни израелски краљ Давид је рекао: „[Бог] руке моје учи ратовању, мишице моје натежу лук бакарни“ (Псалам 18:34).

Апостол Павле је о хришћанима написао: „Иако живимо у телу, не водимо рат по телу. Јер оружје нашег ратовања није телесно“ (2. Коринћанима 10:3, 4).

Да ли су ови библијски стихови у супротности? Постоје ли оправдани разлози због којих је Бог дозвољавао древним Израелцима да иду у рат, док је хришћанима забранио да то чине? Да ли се Божје гледиште о рату променило? Добићемо јасне одговоре када осмотримо три битне разлике између Израела и праве хришћанске скупштине.

Три значајне разлике

1. Древни Израел је био народ који је живео на територији чије је границе одредио Бог. Пошто су их околни народи често нападали, Бог је наредио Израелцима да бране своју земљу и чак им помагао да победе непријатеље (Судије 11:32, 33). С друге стране, хришћанска скупштина нема границе и њени припадници живе у свим земљама. Према томе, ако би Христови следбеници из једне земље учествовали у рату против друге земље, борили би се против својих суверника — своје духовне браће и сестара — чиме би погазили Божју заповест да их воле и чак дају живот за њих (Матеј 5:44; Јован 15:12, 13).

2. Древни Израел је имао краља чији се престо налазио у Јерусалиму. С друге стране, над правим хришћанима влада Исус Христ, који је сада моћно духовно створење с престолом на небесима (Данило 7:13, 14). Исус је рекао: „Моје краљевство није део овог света. Кад би моје краљевство било део овог света, моје слуге би се бориле да не будем предат Јудејцима. Али моје краљевство није одавде“ (Јован 18:36). У складу с тим, ниједно краљевство нити држава на свету не може тврдити да припада Христу. Зашто је то важно за Христове „слуге“, то јест следбенике? Одговор је повезан са следећом разликом.

3. Као што је био обичај у древно доба, Израел је другим народима често слао своје изасланике, који су имали сличну улогу као данашњи амбасадори (2. Краљевима 18:13-15; Лука 19:12-14). Христ чини исто, али уз две велике разлике. Прво, он шаље све своје следбенике као изасланике. То потврђују његове речи: „Као што је Отац мене послао, тако и ја шаљем вас“ (Јован 20:21). Као мирољубиви изасланици, они не учествују у ратовима. Друго, Исусови следбеници преносе своју поруку свима који желе да је чују. Исус је рекао: „Ова добра вест о краљевству проповедаће се по целом свету за сведочанство свим народима“ (Матеј 24:14). Такође је рекао: „Зато идите и стварајте ученике од људи из свих народа... учећи их да се држе свега што сам вам заповедио“ (Матеј 28:19, 20).

Нажалост, Христове слуге не наилазе увек на добродошлицу. Зато је апостол Павле писао хришћанском проповеднику Тимотеју: „Као добар војник Христа Исуса и ти буди спреман да трпиш зло“ (2. Тимотеју 2:3). Наравно, као ’Христов војник‘, Тимотеј није користио дословно већ духовно оружје у које спада и Божја писана Реч, која се назива ’мачем духа‘ (Ефешанима 6:11-17).

Зашто је хришћанска скупштина заменила Израел?

Израелски народ је око 1 500 година био у посебном односу с Богом на темељу једног савеза или уговора (Излазак 19:5). Тај савез, чији је посредник био Мојсије, обухватао је Десет заповести и друге законе који су подстицали народ да исправно служи Богу и држи се високих моралних мерила (Излазак 19:3, 7, 9; 20:1-17). Нажалост, Израелци нису остали верни Богу и чак су убијали његове пророке (2. Летописа 36:15, 16; Лука 11:47, 48).

Јехова им је на крају послао свог Сина, Исуса Христа, који је био рођен као Јудејац. Међутим, уместо да га радосно дочекају као Месију, сународници су га одбацили. Због тога је Бог раскинуо вековни савез са Израелцима (Јудејцима), и тада је срушен симболични зид који их је раздвајао од осталих народаa (Ефешанима 2:13-18; Колошанима 2:14). Отприлике у исто време, Бог је основао хришћанску скупштину и поставио Исуса за њеног Поглавара. Надаље, тој скупштини су се током првог века придружили људи из многих народа. „Из сваког народа [Бог] прихвата оног ко га се боји и чини што је праведно“, рекао је апостол Петар који је пореклом био Јудејац (Дела апостолска 10:35).

Јеховини сведоци поступају по узору на прве хришћане. Зато су познати по служби проповедања и по неутралности у политици и ратним сукобима (Матеј 26:52; Дела апостолска 5:42). Они желе да остану потпуно усредсређени на објављивање добре вести о Божјем Краљевству, јединој влади која ће избрисати зло и остварити трајан мир на земљи. Имајући у мислима ту драгоцену наду, апостол Павле је написао: „Као Христови заступници молимо: ’Помирите се с Богом‘“ (2. Коринћанима 5:20). Те речи данас имају још већи значај јер се ближимо крају ’последњих дана‘ садашњег злог света (2. Тимотеју 3:1-5).

[Фуснота]

ДА ЛИ СТЕ СЕ ПИТАЛИ?

● Коју изванредну особину хришћани треба да показују у међусобном опхођењу? (Јован 13:34, 35)

● Шта је главно „оружје“ правих хришћана? (Ефешанима 6:17)

● Коју важну поруку објављују Христови заступници? (Матеј 24:14; 2. Коринћанима 5:20)

[Слика на 23. страни]

Јеховини сведоци су међународно братство и не учествују у ратовима