„Пишите Антону!“

● Дубоко у унутрашњости Ставропољског краја у Русији налази се село Шчелкан. Тамо је живео Антон, млади Јеховин сведок који је у детињству оболео од Дишенове мишићне дистрофије, неизлечиве болести услед које се мишићи брзо троше и смрт обично наступа пре 20. године. Са девет година Антон више није могао да устане нити да хода.

Јевгениј и његова супруга Дијана су га упознали када су посетили једну скупштину Јеховиних сведока. „Антон је у физичком погледу био веома слабашан“, објаснила је Дијана, „али његова вера у Бога је била изузетно јака. Пошто му је старији брат умро од исте болести са 19 година, знао је да нема још много времена. Па ипак, био је ведар и позитиван.“

Дијана и њен супруг су предложили Антону да шаље писма онима који живе у забаченим селима и тако више времена посвети служби проповедања. Он је током 2005. године послао око 500 писама људима у оближњим селима. Међутим, на његово разочарање, није добио ни један једини одговор. Иако га је то обесхрабрило, наставио је да пише и искрено се молио Богу да му помогне да упркос својим околностима делотворно проповеда добру вест.

Једном приликом је у новинама наишао на писмо болесне жене којој је била потребна утеха. Написао јој је писмо, а један део из њега је објављен у истим новинама: „Иако патим од неизлечиве болести, читање Библије ми помаже да гледам на будућност с поуздањем“, рекао је он. „Волим да добијам писма и увек им се обрадујем.“

Његове речи су веома дирнуле ту жену и подстакле је да поменутим новинама пошаље још једно писмо. Оно је објављено под насловом „Пишите Антону!“ Жена је рекла да су јој много значиле Антонове охрабрујуће мисли о читању Библије и упутила је позив: „Помозимо Антону! Пишите му. Том младићу су потребне лепе речи!“ Приложена је и његова адреса.

У малу сеоску пошту почела су да пристижу писма за Антона — и по 30 дневно! Стизала су из свих делова Русије, балтичких земаља, Немачке, па чак и Француске. Примио је на стотине писама од читалаца тих новина. „Антон је био пресрећан!“, сећа се Дијана. „Добио је прилику да стотинама људи пише о својим библијским веровањима.“

Антон се више од годину дана дописивао са онима који су му слали писма и говорио им о библијским учењима. Пошто су му с временом руке биле све слабије, диктирао је другима оно што је желео да напише. Умро је у септембру 2008. када је имао 20 година. Иако је био изузетно крхког здравља, вера у Бога и љубав према служби проповедања помогле су му да остави трага у животу стотина људи.