С НАСЛОВНЕ СТРАНЕ

Можемо ли веровати медијима?

МНОГИ сумњају у оно што прочитају у новинама или чују на вестима. На пример, Галупова анкета спроведена у Сједињеним Државама 2012. истраживала је колико поверења људи имају у то да су вести у новинама, на ТВ-у и радију тачне, објективне и потпуне. Њих 60 посто је одговорило „не много“ или „нимало“. Да ли је такво неповерење оправдано?

Многи новинари и новинске куће обавезали су се да ће преносити тачне и корисне информације. Па ипак, постоји разлог за забринутост. Осмотримо неколико фактора.

МЕДИЈСКИ МАГНАТИ. Средства јавног информисања су под контролом малог броја моћних корпорација, од којих зависи шта ће се извештавати, на који начин и с коликим публицитетом. Пошто већина тих корпорација постоји због профита, економски интереси утичу на то шта ће изаћи у јавност. Вести које могу угрозити профит власницима медијских кућа вероватно неће бити објављене.
ПОЛИТИКА. Оно што сазнајемо преко медија у великој мери се тиче политичара и политичких збивања. Политичари имају циљ да убеде јавност да подржи њихове идеје и представнике. Пошто медији извештавају о политичким збивањима, новинари зависе од информација које добијају из политичких кругова, а то понекад утиче на садржај вести.
СПОНЗОРИ. У већини земаља, опстанак медијских кућа зависи од прихода који најчешће остварују рекламирањем спонзора. На пример, часописи у Сједињеним Државама од 50 до 60 процената свог прихода добијају од реклама, новине 80 процената, а комерцијални радио и телевизија 100 процената. Разумљиво је што спонзори не желе да финансирају програме који њихове производе и начин пословања приказују у негативном светлу. Ако им се не свиђа оно што се објављује, они се могу рекламирати негде другде. Имајући то на уму, уредници могу одлучити да се не објаве приче које ће бацити негативно светло на спонзоре.
НЕПОШТЕЊЕ. Нису сви репортери поштени. Неки су склони томе да измишљају приче. На пример, пре неколико година, један репортер из Јапана је желео да извести како рониоци уништавају корале у Окинави. Међутим, пошто није пронашао уништене корале, неке је сам оштетио, а затим их фотографисао. Фотографије се могу изменити да би се преварила јавност. Програми за обраду фотографија данас су толико узнапредовали да је неке манипулације готово немогуће открити.
ИЗВРТАЊЕ. Чак и ако су чињенице непобитне, начин на који се оне представљају зависи од самог новинара. Које чињенице ће бити укључене у причу, а које ће бити изостављене? Примера ради, један фудбалски тим је можда изгубио утакмицу с два гола разлике. То је чињеница. Међутим, зашто је тим изгубио јесте прича коју новинар може испричати на многе начине.
ИЗОСТАВЉАЊЕ. У жељи да направе занимљиву причу, новинари често изостављају детаље који би створили неке проблеме или отворили нова питања. Због тога се неким чињеницама придаје превелика важност, а другима премала. Пошто телевизијски спикери и репортери понекад морају пренети пуно информација за свега минут-два, дешава се да изоставе важне детаље.
КОНКУРЕНЦИЈА. У протеклих неколико деценија, број телевизијских станица се повећава, због чега се људи много краће задржавају на једној станици. Стога, да би сачувале своје гледаоце, телевизијске куће морају да нуде нешто посебно или забавно. Говорећи о томе, књига Media Bias каже: „[Телевизијске] вести су се претвориле у брзо смењивање слика, и то слика које су шокантне или интригантне, а појединачне вести се скраћују како би се задржала [све краћа] пажња гледалаца.“
ГРЕШКЕ. Пошто су и новинари само људи, и њима се деси да погреше. Погрешно написана реч, погрешно стављена запета, граматичка грешка — све то може изменити смисао реченице. Чињенице можда нису пажљиво проверене. Новинару који жури да испоштује рокове лако се поткраду грешке у бројкама, па се може десити да напише 10 000 уместо 100 000.
ПОГРЕШНЕ ПРЕТПОСТАВКЕ. Тачно извештавање није тако једноставно као што неки мисле. Оно што данас изгледа као чињеница сутра може бити оповргнуто. На пример, некада се сматрало да је Земља центар нашег Сунчевог система. Сада знамо да Земља кружи око Сунца.

Потребна је равнотежа

Премда није мудро веровати у све што сазнамо у вестима, то не значи да не треба ничему да верујемо. Не треба прихватати све здраво за готово, али треба бити отвореног ума.

У Библији пише: „Зар ухо не испитује речи као што непце проба храну?“ (Јов 12:11). Ево неких питања која нам могу помоћи да проверимо оно што чујемо или прочитамо.

КО ПЛАСИРА ВЕСТИ? Да ли вест долази од поуздане, меродавне особе или организације? Да ли је тај програм или штампани материјал познат по озбиљности или по сензационализму? Како се финансира?
КО СТОЈИ ИЗА ВЕСТИ? Да ли има показатеља да је вест добро истражена? Да ли се заснива само на једном извору? Да ли су извори поуздани, поштени и објективни? Да ли су уравнотежени или презентују само један угао гледања?
КОЈА ЈЕ СВРХА? Да ли ова вест првенствено треба да информише или да забави? Да ли је циљ да се нешто прода или подупре?
КАКАВ ЈЕ ТОН? Ако нека вест одише бесом, мржњом или критицизмом, то показује да је реч о нападу на некога или нешто, а не о логичним аргументима.
ДА ЛИ ЈЕ ДОСЛЕДНО? Да ли су информације у складу са другим чланцима или вестима? Ако постоје контрадикторности, будите на опрезу!
ДА ЛИ СУ ИНФОРМАЦИЈЕ НАЈСВЕЖИЈЕ? Да ли су подаци довољно свежи да би били прихватљиви? Нешто што се сматрало тачним пре 20 година можда је данас застарело. С друге стране, ако је реч о ударној вести, можда не садржи све потребне информације.

Дакле, можемо ли веровати медијима? Добар савет крије се у речима мудрог краља Соломона: „Лаковеран верује свакој речи, а паметан пази на кораке своје“ (Пословице 14:15).