Шта се десило са дисциплином?

Протеклих неколико деценија, у многим земљама је дошло до великих промена у породичном животу. Некада су родитељи били „главни“, а деца су их слушала. Али сада се ситуација преокренула. Погледајте следеће измишљене ситуације које то добро осликавају.

• Док је у продавници са мајком, четворогодишњи дечак пружа руку ка играчки коју жели. Мајка покушава да га одврати: „Па, већ имаш пуно играчака, јел’ да?“ Међутим, она прекасно схвата да није требало да то каже у облику питања. „Али ја је хоћу“, дечак почиње да вришти. У страху да ће дечак и овог пута хистерисати — чиме се често служи да би добио оно што жели — мајка попушта.

• Петогодишња девојчица прекида свог оца усред разговора. „Досадно ми је“, каже она. „Хоћу кући!“ Њен отац стаје у пола реченице, чучне и благим гласом је моли: „Још само неколико минута, срце, може?“

• Дванаестогодишњи Џејмс је поново опоменут да је викао на наставницу. Џејмсов отац је љут, али не на сина него на наставницу. „Стварно те је узела на зуб“, каже он свом сину. „Отићи ћу сутра код директора да се жалим!“

Иако су ове ситуације измишљене, и те како су реалне. Оне откривају прави проблем који постоји у породицама где родитељи толеришу дечји безобразлук, попуштају њиховим захтевима и спасавају их од последица лошег понашања. „Све се чешће може видети како родитељи свој ауторитет препуштају деци“, каже се у књизи The Narcissism Epidemic. „Не тако давно, деца су знала ко се слуша у кући, а то нису била она.“

Наравно, многи родитељи се труде да у децу усаде праве вредности, не само својим добрим примером већ и тако што их одлучно и с љубављу укоравају када је то потребно. Међутим, родитељи који разумеју вредност таквог васпитања схватају да се супротстављају популарном тренду.

Како је дошло до тога? Шта се десило с дисциплином?

Слабљење родитељског ауторитета

Неки сматрају да је родитељски ауторитет почео да слаби 1960-их, када су стручњаци подстицали родитеље да буду попустљивији према деци. Говорили су: ’Будите пријатељ, а не ауторитет‘, ’Похвала је боља од дисциплине‘ и ’Немојте исправљати оно што је лоше, већ похваљујте оно у чему су добра.‘ Изгледа да ти стручњаци нису заговарали равнотежу између похваљивања и исправљања, већ су наводили на закључак да би дисциплиновање деце могло да повреди њихова крхка осећања и наведе их да због тога замерају родитељима када одрасту.

Убрзо су стручњаци почели да стављају посебан нагласак на самопоштовање код деце. Било је то као да је одједном откривена тајна успешног родитељства, а она је гласила: Потрудите се да ваша деца имају добро мишљење о себи. Наравно, важно је изградити самопоштовање код деце. Али претерано истицање дететове личне вредности водило је до крајности, јер су стручњаци говорили родитељима: ’Немојте користити негативне речи, као што су не и лоше.‘ ’Говорите деци да су посебна и да могу да буду шта год она пожеле.‘ Било је то као да је много важније да се дете осећа добро од тога да оно буде добро.

На крају, многи кажу да је претерано истицање дететове личне вредности довело само до тога да се оно осећа као мали краљ, као да се цео свет врти око њега. Због тога су многи млади „неприпремљени за неминовне критике и повремене неуспехе, који су саставни део живота“, каже се у књизи Generation Me. У тој књизи се цитира један отац који је рекао: „На послу ником није стало до твог самопоштовања [...] Ако шефу донесеш лош извештај, он ти неће рећи: ’О, свиђа ми се боја папира коју си изабрао.‘“ Ако код деце у први план стављамо њихов осећај личне вредности, чинимо им медвеђу услугу.

Променљиви ставови

Последњих неколико деценија, на родитеље често утичу ставови који се стално мењају. „Став о дисциплини се мења“, пише Роналд Мориш. „Он одражава промене у нашем друштву.“a Лако се може десити да родитеље, као што каже Библија, „тамо-амо носи сваки ветар учења“ (Ефешанима 4:14).

Јасно је да тренутни тренд попустљивог одгоја деце има лоше последице. Не само што слаби родитељски ауторитет већ и деца остају без вођства које им је неопходно да би у животу доносила добре одлуке и имала здраву меру самопоуздања.

Да ли постоји неки бољи приступ?