Осмо поглавље

Створитељ се открива — за нашу корист!

УСРЕД громова и севања муња, око три милиона људи стајало је пред високом планином на Синајском полуострву. Синајску гору покрили су облаци, а тло је подрхтавало. У таквим знаменитим околностима, Мојсије је увео древни Израел у правоваљани однос са Створитељем неба и земље (Излазак, 19. поглавље; Исаија 45:18).

Ипак, зашто би се Створитељ свемира открио на један тако посебан начин једном народу, и то релативно малом? Мојсије пружа следећи увид: „[Зато] што вас Господ љуби и што је хтео одржати заклетву којом се заклео оцима вашим“ (Поновљени закони 7:6-8, курзив наш).

Оваква изјава показује да Библија садржи далеко више информација него што су то чињенице о пореклу свемира и живота на Земљи. Она пуно тога има да каже о Створитељевом поступању с људима — прошлом, садашњем и будућем. Библија је најизучаванија књига на свету, с највећим тиражем, тако да свако ко држи до образовања треба да се упозна с њеним садржајем. Стекнимо општи преглед онога што можемо наћи у Библији, усредсређујући се најпре на онај део који се често назива Стари завет. Док то чинимо такође ћемо стећи вредан увид у личност Створитеља свемира и Аутора Библије.

У 6. поглављу, „Древни извештај о стварању — може ли му се веровати?“, видели смо да библијски извештај о стварању садржи иначе недоступне чињенице о нашим најранијим прецима — о нашим коренима. Прва књига Библије садржи још доста тога. Шта на пример?

Грчке и друге митологије говоре о времену кад су богови и полубогови саобраћали с људима. Такође, антрополози извештавају да широм планете постоје легенде о једном давнашњем потопу који је збрисао највећи део човечанства. С правом можете одбацити такве митове. Ипак, јесте ли знали да нам и сама прва књига Библије, Постање, открива позадинске историјске чињенице које су касније имале свој ехо у таквим митовима и легендама? (Постање, 6. и 7. поглавље)a.

У књизи Постања, такође ћете читати о људима и женама — веродостојним особама с којима се можемо поистоветити — који су знали да Створитељ постоји и који су у свом животу узимали у обзир његову вољу. Дугујемо себи да упознамо такве људе као што су Аврам, Исак и Јаков, који су били међу оним „оцима“ које је Мојсије поменуо. Створитељ је упознао Аврама и назвао га ’својим пријатељем‘ (Исаија 41:8, ДК; Постање 18:18, 19). Зашто? Јехова је Аврама посматрао и уверио се да је он човек вере (Јеврејима 11:8-10, 17-19; Јаков 2:23). Аврамово искуство показује да је Богу могуће приступити. Његова моћ и способности изазивају страхопоштовање, а ипак он није само нека безлична сила или узрок. Он је стварна особа с којом ми као људи можемо неговати однос пун поштовања — на нашу трајну корист.

Јехова је Авраму обећао: „Благословиће се у сјемену твојем сви народи на земљи“ (1. Мојсијева 22:18, ДК). Ово надограђује, то јест проширује обећање дато у Адамово време у вези с долазећим ’семеном‘ (1. Мојсијева 3:15, ДК). Да, то што је Јехова рекао Авраму учврстило је наду да ће се неко — то Семе — појавити у право време и омогућити благослов за све народе. Установићете да је то централна тема која се провлачи кроз Библију, што подвлачи чињеницу да ова књига није само једна збирка разних људских записа. То што знате тему Библије помоћи ће вам да схватите да је Бог употребио један древни народ — с циљем да благослови све народе (Псалам 147:19, 20).

То што је Јехова имао овај циљ док је Израел био његов народ показује да он „нема личних обзира“ (Дела апостолска 10:34; Галатима 3:14). Надаље, чак и док се Бог бавио првенствено Аврамовим потомцима, људи из других народа били су срдачно позвани да дођу и такође служе Јехови (1. Краљевима 8:41-43). И, како ћемо касније видети, Божја непристраност је таква да смо данас сви ми — без обзира на наше национално или етничко порекло — у стању да га спознамо и да му угодимо.

Пуно можемо научити из историје народа којем је Створитељ вековима посвећивао нарочиту пажњу. Поделимо је на три дела. Док разматрамо ове делове, запазите како је Јехова поступао у складу са значењем свог имена, „Он проузрокује да постане“, и како је његова личност дошла до изражаја у његовом поступању са стварним људима.

Први део — народ којим влада Створитељ

Аврамови потомци су постали робови у Египту. На крају, Бог је подигао Мојсија који их је извео у слободу 1513. пре н. е. Кад је Израел постао нација, Бог је био његов владар. Али 1117. пре н. е., народ је тражио људског краља.

Какви развоји догађаја су довели Израел да буде заједно с Мојсијем код горе Синај? Библијска књига Постања објашњава позадину. Раније, када је Јаков (који се звао и Израел), живео на североистоку Египта, завладала је глад широм тада познатог света. Забринутост за његову породицу нагнала је Јакова да храну потражи у Египту, где су постојале обилне залихе жита. Открио је да је старатељ за храну у ствари његов син Јосиф, за кога је мислио да је пре више година погинуо. Јаков и његова породица преселили су се у Египат и били су позвани да тамо остану (Постање 45:25–46:5; 47:5-12). Међутим, након Јосифове смрти, нови фараон је присилио Јаковљеве потомке на принудни рад и ’загорчаваше им живот тешким радовима глине и опека‘ (Излазак 1:8-14). Овај живи извештај и још доста детаља можете прочитати у другој књизи Библије, названој Излазак.

Израелци су трпели то малтретирање деценијама, и „вика од невоље њихове допре до Бога“. Обратити се Јехови био је мудар начин поступања. Он је био заинтересован за Аврамове потомке и био је решен да испуни Своју намеру да обезбеди будући благослов за све народе. Јехова је ’чуо уздисање њихово и видео их‘, што нам показује да Створитељ има саосећања према људима који су потлачени и који пате (Излазак 2:23-25). Изабрао је Мојсија да изведе Израелце из ропства. Али кад су Мојсије и његов брат, Арон, дошли да моле египатског фараона да допусти овом поробљеном народу да оде, он је пркосно узвратио: „Ко је Господ [„Јехова“, NW], да слушам глас његов и пустим Израиља да иде?“ (Излазак 5:2).

Можете ли замислити Створитеља свемира да устукне пред таквим изазовом, чак и ако је потекао од владара највеће постојеће војне силе? Бог је фараона и Египћане ударио низом невоља. Коначно, након десете невоље, фараон се сложио да ослободи Израелце (Излазак 12:29-32). Тако су Аврамови потомци упознали Јехову као стварну особу — особу која прибавља слободу у своје право време. Да, као што његово име показује, Јехова је на драматичан начин постао испунитељ својих обећања (Излазак 6:3). Али, требало је да и фараон и Израелци науче још нешто у вези с тим именом.

То се догодило јер се фараон убрзо предомислио. Своју војску он је повео у гневну потеру за отишлим робовима, сустигавши их у близини Црвеног мора. Израелци су били ухваћени у клопку између мора и египатске војске. Тада се Јехова умешао отворивши пут кроз Црвено море. Требало је да фараон то препозна као испољавање Божје несавладиве моћи. Уместо тога, он је своје снаге стрмоглаво повео за Израелцима — и удавио се заједно са својом војском када је Бог дозволио да се море врати у свој првобитни положај. Извештај из Изласка не наводи тачно како је Бог извео ове подвиге. С правом их можемо назвати чудима, јер су ти поступци и њихова правовременост били изван људске контроле. Без сумње, таква дела нису претешка за Онога ко је створио свемир и све његове законе (Излазак 14:1-31).

Овај догађај је показао Израелцима — а требало би и нама да расветли — да је Јехова Спаситељ који поступа у складу са својим именом. Међутим, из овог извештаја треба да разаберемо још неке ствари везане за Божје путеве. На пример, он је извршио правду што се тиче једног тлачилачког народа, док је према свом народу, из кога ће доћи Семе, показао љубазну доброту. С обзиром на ово задње, оно што читамо у Изласку далеко је од пуке древне историје; ту се говори о Божјој намери да благослов учини доступним свима.

Ка Обећаној земљи

Након напуштања Египта, Мојсије и народ отишли су кроз пустињу до горе Синај. Оно што се тамо десило одредило је Божје поступање с овим народом у наредним вековима. Он му је дао законе. Наравно, еонима пре тога Створитељ је већ формулисао законе који управљају материјом у свемиру, и ти закони и данас важе. Али код горе Синај он је употребио Мојсија да би пружио националне законе. О ономе што је Бог учинио, и кодекс Закона који је дао можемо читати у књизи Изласка и у наредне три књиге које се зову — Левитска, Бројеви и Поновљени закони. Изучаваоци верују да је Мојсије такође написао књигу названу Јов. Нешто од важног садржаја из ове књиге осмотрићемо у 10. поглављу.

И дан-данас, милиони људи широм света знају за Десет заповести, главно морално упутство читавог кодекса Закона, и покушавају да их се држе. Овај кодекс, међутим, садржи многа друга упутства која задивљују људе својом изузетношћу. Разумљиво је да су се многе смернице усредсређивале на тадашњи живот Израелаца, рецимо правила о хигијени, одстрањивању измета и у вези с болестима. Иако су дати најпре једном древном народу, ови закони одражавају спознање о научним чињеницама које су људски стручњаци открили тек у прошлом веку, или ту негде (Левитска 13:46, 52; 15:4-13; Бројеви 19:11-20; Поновљени закони 23:12, 13). Добро је да се запитамо: ’Како је могуће да закони древног Израела одражавају спознање и мудрост која далеко надилази оно што су други народи тог времена знали?‘ Разуман одговор је да су ти закони потекли од Створитеља.

Закони су такође омогућавали да се сачувају породичне лозе и прописивали су верске дужности Израелаца које је требало следити док се не појави Семе. Тиме што би се сложили да чине све што би Бог тражио, они би постали одговорни да живе по том Закону (Поновљени закони 27:26; 30:17-20). Истина, они нису тај Закон могли савршено држати. Па ипак сама та чињеница је служила доброј сврси. Један правни стручњак касније је објаснио да је Закон „донет ради преступа, докле не дође потомство [„сјеме“, ДК] за које беше учињено обећање“ (Галатима 3:19, 24). Тако их је кодекс Закона учинио издвојеним народом, и подсећао их је на њихову потребу за Семеном, то јест Месијом, и припремао их је да га дочекају.

Израелци, окупљени код горе Синај, сложили су се да ће се повиновати Божјем кодексу Закона. Тако су ушли у, како то Библија назива, савез, или споразум. Савез је успостављен између те нације и Бога. Упркос томе што су добровољно ушли у овај савез, показали су се као тврдоврат народ. На пример, направили су златно теле, као своју представу Бога. Био је то грех, јер је обожавање идола директно кршило Десет заповести (Излазак 20:4-6). Осим тога, они су се жалили на залихе, бунили се против од Бога именованог вође (Мојсија), и препустили се неморалним односима са странкињама које су обожавале идоле. Али, зашто то треба да интересује нас, који живимо тако далеко од Мојсијевих дана?

Опет, ово није само древна историја. Библијски извештаји о Израеловим незахвалним делима и Божјој реакцији показују да Бог истински брине. Библија каже да су Израелци искушавали Јехову „све наново“, ’вређали‘ га и ’дражили‘ (Псалам 78:40, 41, ДК). Стога, можемо бити сигурни да Створитељ има осећања и да узима у обзир оно што људи чине.

Гледано из нашег угла, човек би помислио да ће преступање Израела резултовати Божјим раскидањем савеза и можда изабирањем другог народа ради испуњења свог обећања. Па ипак, он то није учинио. Уместо тога, он је казнио дрске преступнике, али и показао милосрђе према непослушном народу као целини. Да, Бог је и даље био лојалан својем обећању које је дао свом верном пријатељу Авраму.

Убрзо, Израел се приближио Ханану, који Библија назива Обећана земља. У њему су живели снажни народи огрезли у морално срамним поступцима. Створитељ је дозволио да прође 400 година, не мешајући се у њихове ствари, али сада је праведно изабрао да ову земљу преда старом Израелу (Постање 15:16; видите такође „Љубоморан Бог — у ком смислу?“ на странама 132-3). У оквиру припрема, Мојсије је у ту земљу послао 12 ухода. Њих 10 испољило је недостатак вере у Јеховину моћ спасавања. Извештај који су донели подстакао је народ да мрмља против Бога и да кује заверу да се врати у Египат. Због тога је Бог осудио народ да лута по пустињи 40 година (Бројеви 14:1-4, 26-34).

Шта је ова пресуда постигла? Пре него што је умро, Мојсије је посаветовао синове Израелове да имају на уму те године током којих их је Јехова понизио. Мојсије им је рекао: „Признај у срцу своме да те Господ, Бог твој, кара, као што човек кара сина свога“ (Поновљени закони 8:1-5). Упркос томе што су се увредљиво опходили према њему, Јехова им је давао оно што им је потребно за живот, показујући им тиме да зависе од њега. На пример, преживели су јер их је он обезбеђивао маном, јестивом супстанцијом која је имала укус медених колача. Очито је требало да пуно тога науче из свог искуства у пустињи. Требало је да то пружи доказ о томе како је важно бити послушан свом милосрдном Богу и ослањати се на њега (Излазак 16:13-16, 31; 34:6, 7).

Након Мојсијеве смрти, Бог је опуномоћио Исуса Навина да води Израел. Овај одважан и лојалан човек довео је народ у Ханан и храбро се упустио у освајање земље. У кратком року, Исус Навин је поразио 31 краља и заузео већи део Обећане земље. Извештај о тој узбудљивој историји можете пронаћи у књизи названој Исус Навин.

Владавина без људског краља

Све време током боравка у пустињи и првих година у Обећаној земљи, народ је имао Мојсија а затим Исуса Навина као вође. Израелцима није био потребан људски краљ, јер је њихов Суверен био Јехова. Он је одредио да наименоване старешине саслушавају правне случајеве на градским вратима. Они су одржавали ред и људима духовно помагали (Поновљени закони 16:18; 21:18-20). Књига звана Рута баца очаравајући блесак на то како су такве старешине на темељу прописа из Поновљених закона 25:7-9, решавали један правни случај.

Током година, народ је често на себе навлачио Божје неодобравање својом понављаном непослушношћу и окретањем хананским боговима. Ипак, кад су били у шкрипцу и кад су се обратили Јехови за помоћ, он их се опоменуо. Подизао је судије које би преузеле вођство у ослобађању Израела, избављајући га од тлачитељских суседних народа. Књига под називом Судије живо описује подвиге 12 смеоних судија (Судије 2:11-19; Немија 9:27).

Извештај каже: „У тим данима није било краља у Израелу. Свако је имао обичај да ради оно што је разумео да је исправно“ (Судије 21:25, NW). Народ је имао постављена мерила у Закону, те је уз помоћ старешина и поуке свештеника имао основа да ’чини оно што је разумео да је исправно‘ и буде сигуран у то. Надаље, кодекс Закона је обезбедио један шатор од састанка, то јест преносиви храм, где су се приносиле жртве. Ту је био центар правог обожавања и то је користило уједињавању народа током тог раздобља.

Други део — просперитет под краљевима

Док је Самуило био судија у Израелу, народ је тражио људског краља. Прва три краља — Саул, Давид и Соломон — владали су сваки по 40 година, од 1117. до 997. пре н. е. Израел је достигао врхунац свог богатства и славе, и Створитељ је предузео битне кораке вршећи припреме за краљевање Семена које је требало доћи.

Као судија и пророк, Самуило се добро старао за духовну добробит Израела, али његови синови су били другачији. На крају је народ од Самуила захтевао: „Постави нам зато краља да нам суди, као што га сви народи имају.“ Јехова је Самуилу објаснио последице њиховог захтева: „Послушај глас народа... јер не одбацују они тебе, него мене одбацују, да не краљујем над њима.“ Јехова је унапред сагледао тужне последице оваквог развоја догађаја (1. Самуилова 8:1-9). Ипак, у складу с њиховим захтевом, он је за краља над Израелом именовао једног скромног човека, Саула. Упркос његовом обећавајућем почетку, након што је постао краљ, Саул је показао самовољна нагињања и преступао је Божје заповести. Божји пророк је објавио да ће краљевање бити дато човеку који је по Јеховином срцу. То треба да нам подвуче чињеницу колико Створитељ високо вреднује послушност од срца (1. Самуилова 15:22, 23).

Давид, који је требао да постане наредни краљ Израела, био је најмлађи син у једној породици племена Јуде. Што се тиче овог изненађујућег избора, Бог је Самуилу рекао: „Човек гледа оно што очи виде, а Господ гледа на срце“ (1. Самуилова 16:7). Зар не охрабрује то што Створитељ гледа на оно што смо изнутра, а не на нашу спољашњост? Саул је, ипак, имао сопствене идеје. Од времена када је Јехова изабрао Давида за будућег краља, Саул је био опседнут — гоњен идејом да уклони Давида. Јехова није дозволио да се то деси, и на крају Саул и његови синови погинули су у бици против једног ратничког народа, Филистеја.

Давид је као краљ владао из града Хеврона. Затим је освојио Јерусалим и тамо преселио своју престоницу. Такође је потпуно проширио границе Израела до граница које је Бог обећао Аврамовим потомцима. О овом раздобљу (и историји каснијих краљева) можете читати у шест историјских књига Библије.b Оне откривају да Давидов живот није био без проблема. На пример, попустивши људској жељи, починио је прељубу с лепом Витсавејом, а затим је, да би заташкао свој грех, починио и друга лоша дела. Као Бог правде, Јехова није могао једноставно игнорисати Давидове преступе. Али због Давидовог врло искреног покајања, Бог није захтевао да се казна коју је прописивао Закон круто примени; али ипак, Давид је као последицу својих греха имао многе породичне проблеме.

Пролазећи кроз све ове кризе, Давид је упознао Бога као особу — особу са осећањима. Написао је: „Господ је близу свих који га призивају... вапај њихов чује и помаже им“ (Псалам 145:18-20, курзив наш). Давидова искреност и оданост јасно се виде у прелепим песмама које је испевао, и које представљају отприлике половину књиге зване Псалми. Милиони људи извлаче утеху и охрабрење из ове поезије. Размотрите Давидову блискост с Богом, која се огледа у Псалму 139:1-4: „Окушао си ме и знаш ме, Господе. Знаш кад седим и када устајем, ти знаш мисли моје из далека... Још не дође реч на језик мој, а ти је, Господе, већ сву знаш.“

Давид је поготову био свестан Божје моћи спасавања (Псалам 20:7; 28:9; 34:8, 10; 37:39). Сваки пут кад ју је искусио, његово поверење у Јехову је расло. Доказ о томе можете видети у Псалму 30:6; 62:9 и 103:9. Или прочитајте Псалам 51, који је Давид испевао након што је био укорен због греха с Витсавејом. Како окрепљује када знамо да се без компликација можемо обратити Створитељу, с уверењем да он није арогантан, већ да је понизно спреман да саслуша! (Псалам 18:36; 69:34; 86:1-8). Давид није само кроз искуство развио такво цењење. „Размишљам о теби“, написао је. „Пребрајам сва дела твоја, размишљам о делима руку твојих“ (Псалам 63:7; 143:5).

Јехова је с Давидом склопио један нарочити савез за вечно краљевство. Давид вероватно није разумео пуни значај тог савеза али из детаља који су били касније забележени у Библији, ми увиђамо да је Бог указивао на то да ће обећано Семе доћи из Давидове лозе (2. Самуилова 7:16).

Мудри краљ Соломон и смисао живота

Давидов син Соломон био је надалеко познат по својој мудрости и ми можемо имати користи од ње ако прочитамо те врло практичне књиге под насловом Пословице и Проповедник.c (1. Краљевима 10:23-25). Ова последња књига нарочито је од помоћи људима који трагају за смислом живота, управо као што је то и мудри краљ Соломон чинио. Као први израелски краљ рођен у краљевској породици, Соломон је имао велике могућности пред собом. Он се латио величанствених грађевинских подухвата, имао импресивно обиље разноврсне хране на свом столу, и уживао у музици и друштву изузетних пријатеља. Ипак, написао је: „Ја стадох размишљати о свим делима руку својих и о труду који уложих да их изведем, и гле, све је то таштина“ (Проповедник 2:3-9, 11). На шта је циљао?

Соломон је написао: „Слушајмо крај говора: Бога се бој и заповести његове држи, јер је то човеку све. Јер ће свако дело Бог на суд изнети, и сваку тајну, била добра или зла“ (Проповедник 12:15, 16). У складу с тим, Соломон се прихватио седмогодишњег пројекта градње једног величанственог храма, у ком би људи могли обожавати Бога (1. Краљевима, 6. поглавље).

Годинама је Соломонову владавину обележавао мир и изобиље (1. Краљевима 4:20-25). Ипак, показало се да његово срце није било тако цело према Јехови као што је било Давидово. Соломон је узео много страних жена и дозволио им је да његово срце окрену ка њиховим боговима. Јехова је на крају рекао: „Ја [ћу] отргнути од тебе краљевство... Једно ћу племе дати сину твоме, ради Давида, слуге свога, и ради Јерусалима“ (1. Краљевима 11:4, 11-13).

Трећи део — раздељено Краљевство

Након Соломонове смрти, 997. пре н. е., десет северних племена се отцепило. Она су оформила краљевство Израела, које су Асирци освојили 740. пре н. е. Краљеви у Јерусалиму владали су над два племена. Ово краљевство, Јуда, опстало је до времена кад су Вавилонци 607. пре н. е. освојили Јерусалим и одвели његове становнике у заробљеништво. Јуда је стајала пуста 70 година.

Када је Соломон умро, на власт је дошао његов син Ровоам и почео тлачити народ. То је водило до побуне, и десет племена се отцепило и постало краљевство Израела (1. Краљевима 12:1-4, 16-20). Током година, ово северно краљевство се није држало истинитог Бога. Људи су се често клањали идолима у облику златног телета или су падали у друге облике кривог обожавања. Неки краљеви су били побијени и њихове династије су срушили узурпатори. Јехова је показао велику трпељивост, и слао је увек изнова пророке да упозори народ на трагедију која ће их задесити ако наставе са својим отпадништвом. Књиге Осија и Амос написали су пророци чије су се поруке усредсређивале на ово северно краљевство. Коначно, 740. пре н. е., Асирци су донели несрећу коју су Божји пророци прорекли.

На југу, 19 краљева Давидовог дома у низу владало је над Јудом све до 607. пре н. е. Краљеви Аса, Јосафат, Језекија и Јосија владали су као и њихов праотац Давид, и стекли су Јеховину наклоност (1. Краљевима 15:9-11; 2. Краљевима 18:1-7; 22:1, 2; 2. Летописа 17:1-6). Када су ови краљеви владали, Јехова је благосиљао народ. Дело The Englishman’s Critical and Expository Bible Cyclopædia запажа: „Узвишени конзервативни елемент Јуде био је њен божански одобрен храм, свештенство, писани закон и признавање једног истинског Бога Јехове за свог правог теократског краља... Ово приањање уз закон... дало је један низ краљева који је садржао многе мудре и добре монархе... Зато је Ј[уда] надживела своју многобројнију северну сестру.“ Ове добре краљеве далеко су бројчано надјачали краљеви који нису ишли Давидовим стопама. Ипак, Јехова је тако извео ствари да ’Давид његов слуга може и надаље пред собом стално имати светиљку у Јерусалиму, граду који је Бог изабрао да би ту ставио своје име‘ (1. Краљевима 11:36, NW).

Пут у уништење

Манасија је био један од краљева Јуде који се окренуо од правог обожавања. „Он проведе сина свога кроз огањ, и посматраше облаке и змије да од њих добије знамења, и утврди људе који зазиваху духове и који прорицаху будућност. Он учини све више и више и оно што је зло пред очима Господа, да би га надражио“ (2. Краљевима 21:6, 16). Краљ Манасија је заводио свој народ да ’чини горе него народи које Господ истреби‘. Након што је више пута упозоравао Манасију и народ, Створитељ је објавио: „Обрисаћу Јерусалим као што се обрише тањир“ (2. Летописа 33:9, 10; 2. Краљевима 21:10-13).

Као увод, Јехова је дозволио Асирцима да заробе Манасију и да га као заробљеника одведу свезана бакреним веригама (2. Летописа 33:11). У изгнанству, Манасија је дошао памети и „понизи се дубоко пред Богом отаца својих“. Како је Јехова реаговао? „Господ услиши молитву његову, и поврати га у Јерусалим на краљевство његово. Тад Манасија позна да је Господ Бог.“ Краљ Манасија и његов унук, краљ Јосија, обојица су спровели потребне реформе. Ипак, народ се није трајно обратио од раширене моралне и религиозне деградације (2. Летописа 33:1-20; 34:1–35:25; 2. Краљевима, 22. поглавље).

Значајно је што је Јехова послао своје ревне пророке да објаве његово гледиште о ономе што се догађало.d Јеремија је пренео Јеховине речи: ’Од кад изиђоше оци ваши из земље египатске па до данас, слах вам пророке, сваки дан за рана јутра.‘ Али народ није слушао Бога. Поступали су горе него њихови очеви! (Јеремија 7:25, 26). Он их је стално упозоравао „јер му беше жао народа свога“. Они су и даље одбијали да се одазову. Зато је дозволио да Вавилонци разоре Јерусалим и опустоше земљу, 607. пре н. е. Читавих 70 година она је била напуштена (2. Летописа 36:15, 16; Јеремија 25:4-11, курзив наш).

Овај кратки преглед Божјих поступака треба да нам помогне да препознамо Јеховино старање и праведно поступање с његовим народом. Он се није повукао, и само чекао да види шта ће његов народ учинити, као да га није брига. Он је активно покушавао да им помогне. Разумете зашто је Исаија рекао: ’Ти си Господе, отац наш. Сви смо дело руку твојих‘ (Исаија 64:8). У складу с тим, многи данас о Створитељу говоре као о „Оцу“, јер он узвраћа онако како би то један љубазни, заинтересовани људски отац учинио. Међутим, он такође зна да ми морамо бити одговорни за своје поступке и њихове последице.

Након што је народ преживео 70-годишњи период заточеништва у Вавилону, Јехова Бог је испунио своје пророчанство о обнови Јерусалима. Народ је био ослобођен и било му је допуштено да се врати у своју домовину да би ’сазидао дом Господа, који је у Јерусалиму‘ (Јездра 1:1-4; Исаија 44:24–45:7). Више библијских књигаe бави се овом обновом, поновном изградњом храма, или догађајима који су уследили касније. Једна од њих, названа Данило, нарочито је занимљива јер је прорекла тачно када ће се Семе, то јест Месија појавити, и прорекла је развоје светских догађаја у нашем времену.

Храм је на крају био изграђен, али Јерусалим је био у жалосном стању. Његови зидови и врата били су рушевине. Зато је Бог подигао људе какав је био Немија, да охрабре и организују Јевреје. Молитва коју можемо прочитати у 9. поглављу Немије, добро сажима Јеховино поступање с Израелцима. Она показује да је Јехова ’Бог који прашта, који је жалостив и милосрдан, који дуго трпи и има велику милост‘. Молитва такође показује да Јехова поступа у складу са својим савршеним мерилом правде. Чак и кад има добар разлог да покаже своју моћ да би извршио пресуду, он је спреман да правду ублажи љубављу. Урадити то на уравнотежен дивљења достојан начин захтева мудрост. Јасно је да Створитељево поступање са израелским народом треба да нас приближи њему и да нас мотивише да будемо заинтересовани да вршимо његову вољу.

На крају овог дела Библије (Старог завета), Јуда, заједно са својим храмом у Јерусалиму, била је обновљена, али још увек под паганском влашћу. Како ће се Божји савез с Давидом у погледу „семена“ које би владало „заувек“ обистинити? (Псалам 89:4‚ 5; 132:11‚ 12). Јевреји су још увек очекивали појаву ’помазаника војводе‘ који би ослободио Божји народ и основао теократско (од Бога управљано) краљевство на земљи (Данило 9:24, 25). Да ли је то била Јеховина намера? Ако није, како би онда тај обећани Месија донео ослобођење? И како се то тиче нас данас? Наредно поглавље ће осмотрити ова важна питања.

[Фусноте]

[Оквир на странама 126, 127]

Чуда — можете ли им веровати?

„Немогуће је користити електрично светло и радио и служити се модерним медицинским и хируршким открићима, а истовремено веровати у свет духова из Новог завета и у чуда.“ Ове речи немачког теолога Рудолфа Бултмана одражавају оно што многи људи данас мисле о чудима. Да ли и ви тако гледате на чуда која су забележена у Библији, на пример кад је Бог раздвојио воду Црвеног мора?

Дело The Concise Oxford Dictionary дефинише „чудо“ као „необичан догађај који се приписује нечем натприродном“. Такав необичан догађај укључује један прекид природног реда, због чега многи нису склони да верују у чуда. Међутим, оно што изгледа као нарушавање неког природног закона лако се може објаснити у светлу других релевантних закона природе.

Да то прикажемо. Часопис New Scientist је известио да су два физичара с Токијског универзитета применила изузетно јако магнетно поље на једну хоризонталну цев делимично испуњену водом. Вода је јурнула ка крајевима цеви, остављајући средишњи део сув. Овај феномен, откривен 1994, могућ је јер је вода слабо дијамагнетска, и одбија је магнет. Утврђени феномен воде која се креће с места јаког магнетног поља на место где је магнетно поље слабо назван је Мојсијев ефекат. New Scientist је приметио: „Гурати воду је лако — ако имате довољно велики магнет. Ако га имате, онда је готово све могуће.“

Наравно, човек не може апсолутно тврдити који је процес Бог употребио када је раздвојио Црвено море ради Израелаца. Али Створитељ до у детаље познаје све природне законе. Он је лако могао контролисати извесне аспекте једног закона применивши друге, које је сам зацртао. За људе, резултат можда изгледа чудесан, поготово ако не схватају у потпуности законе који су у то укључени.

Што се тиче чуда у Библији, Акира Јамада, професор Кјото универзитета у пензији, у Јапану, каже: „Иако је исправно рећи да [чудо] сада не може бити схваћено из угла науке с којом је у вези (то јест према садашњем стању ствари у науци), погрешно је закључити да се оно није десило, једноставно на темељу ауторитета напредне савремене физике или напредне савремене библиологије. За десет година, данашња савремена наука биће наука прошлости. Што наука брже напредује то је већа могућност да научници данашњице постану мета вицева, попут: ’Научници од пре десет година озбиљно су веровали у то и то‘“ (Gods in the Age of Science).

Као Створитељ, који је у могућности да координира свим природним законима, Јехова може употребити своју моћ да би извео чуда.

[Оквир на странама 132, 133]

Љубоморан Бог — у ком смислу?

„Господ [се] зове љубоморан и он је љубоморан Бог.“ Овај коментар можемо прочитати у Изласку 34:14, али шта он значи?

Хебрејска реч која је преведена са „љубоморан“ може значити „онај који захтева искључиву оданост, и не толерише никакво супарништво“. У позитивном смислу који је на корист његовим створењима, Јехова је љубоморан у погледу свог имена и обожавања (Језекиљ 39:25). Његова ревност да испуни оно што његово име представља значи да ће он спровести своју намеру с човечанством.

Осмотрите на пример, његову пресуду над народом који је живео у земљи Ханан. Један изучавалац пружа следећи шокантни опис: „Обожавање Вала, Астароте и других хананских богова састојало се од најекстравагантнијих оргија; њихови храмови били су центри порока... Хананејци су обожавали препуштањем неморалу... а затим, убијањем своје прворођене деце, као жртве за ове исте богове.“ Археолози су ископали крчаге који су садржали остатке жртвоване деце. Иако је Бог знао за преступе Хананејаца још у данима Аврама, он је према њима показивао стрпљење 400 година, допустивши им довољно времена да се промене (Постање 15:16).

Јесу ли Хананејци били свесни озбиљности својих преступа? Па, они су поседовали људску савест, коју правници признају као универзални темељ морала и правде (Римљанима 2:12-15). Упркос томе, Хананејци су устрајали у свом одвратном жртвовању деце и срамним сексуалним поступцима.

Јехова је, применивши своју уравнотежену правду, одлучио да ту земљу треба очистити. То није био геноцид. Хананејци, како појединци, као на пример Рава, тако и читаве групе, као што су били Гаваоњани, који су добровољно прихватили Божја висока морална мерила, били су поштеђени (Исус Навин 6:25; 9:3-15). Рава је постала спона у краљевској лози која је водила до Месије, а потомци Гаваоњана имали су предност да служе у Јеховином храму (Исус Навин 9:27; Јездра 8:20; Матеј 1:1, 5-16).

Према томе, кад човек тражи потпуну и јасну слику темељену на чињеницама, лакше је Јехову видети као праведног Бога достојног дивљења, љубоморног на добар начин који је на корист његовим верним створењима.

[Слика на 123. страни]

Створитељ је ослободио поробљени народ и употребио га да изврши његову намеру

[Слика на 129. страни]

На гори Синај древни израелски народ ушао је у заветни однос са Створитељем

[Слика на 130. страни]

Држање Створитељевих неупоредивих закона помогло је његовом народу да ужива у Обећаној земљи

[Слика на 136. страни]

Можете посетити подручје јужно од зидова Јерусалима, где је краљ Давид имао своју престоницу