Девето поглавље

Велики учитељ нам јасније показује Створитеља

НАРОД у Палестини у првоме веку „беше у ишчекивању“. Кога? „Христа“, то јест „Месије“, ког су Божји пророци вековима унапред прорекли. Ови људи су били сигурни да је Библија написана под Божјим вођством, и да садржи одблеске будућности. Једно такво пророчанство, у књизи Данила, указивало је на долазак Месије почетком века у којем су они живели (Лука 3:15; Данило 9:24-26).

Међутим, требало је да буду опрезни, јер ће се појавити и самозване месије (Матеј 24:5). Јеврејски историчар Јосиф помиње неке: Тевду, који је своје следбенике одвео до Јордана говорећи да ће се његове воде раздвојити; човека из Египта који је људе одвео на Маслинску гору, тврдећи да ће се на његову заповест зидови Јерусалима срушити; и варалицу из времена управитеља Феста који је обећавао слободу од невоља. (Упоредите с Делима апостолским 5:36; 21:38.)

Насупрот таквим заведеним следбеницима, група људи која је касније названа „хришћанима“ препознала је да је Исус из Назарета велики учитељ и прави Месија (Дела апостолска 11:26; Марко 10:47). Исус није био неки месија преварант; он је имао ваљане доказе о себи, и за то постоји обимна потврда у четири историјске књиге зване Јеванђеља.a Рецимо, Јевреји су знали да ће Месија бити рођен у Витлејему, да ће потећи из Давидове лозе, и да ће извршавати чудесна дела. На Исусу се све то обистинило, о чему чак сведоче његови противници. Да, Исус је удовољио условима за библијског Месију (Матеј 2:3-6; 22:41-45; Јован 7:31, 42).

Масе људи које су среле Исуса посматрале су његова изванредна дела, чуле његове јединствене речи мудрости, и виделе његову способност предвиђања, и на тај начин су се увериле да он јесте Месија. Током службе коју је вршио (29-33. н. е.), докази у прилог његовом месијанству су се множили. У ствари, он се показао да је и више од Месије. Један ученик, упознат с чињеницама, закључио је „да Исус јесте Христос, син Божји“b (Јован 20:31).

Због тога што је Исус имао тако близак однос с Богом, он је могао објаснити и открити какав је наш Створитељ (Лука 10:22; Јован 1:18). Исус је рекао да је његова блискост с Оцем започела на небу, где је заједно с Богом радио на стварању свих других ствари, живих и неживих (Јован 3:13; 6:38; 8:23, 42; 13:3; Колошанима 1:15, 16).

Библија извештава да је овај Син премештен из духовног царства и да је „постао сличан људима“ (Филипљанима 2:5-8, Ча). Такво нешто није уобичајено, али да ли је могуће? Научници потврђују да се један природни елемент, на пример уран, може претворити у други; они чак израчунавају резултате када се маса претвара у енергију (E=mc⁠²). Зашто бисмо онда сумњали у то када Библија каже да је једно духовно створење претворено тако да може живети као човек?

Да бисмо то илустровали на други начин, размислите о ономе што неки лекари постижу вештачком оплодњом. Живот који почиње у „епрувети“ премешта се у жену и касније се рађа беба. У Исусовом случају, Библија нам засигурава да је „сила Највишега“ пренела његов живот у девицу Марију. Она је била из Давидове лозе, па је Исус могао бити трајни наследник Месијанског Краљевства обећаног Давиду (Лука 1:26-38; 3:23-38; Матеј 1:23).

На темељу свог блиског односа са Створитељем, и своје сличности с њим, Исус је рекао: „Ко виде мене, виде оца“ (Јован 14:9). Такође је казао: „Нико не зна ко је... Отац осим Сина, и ако хоће Син коме објавити“ (Лука 10:22). Дакле, док сазнајемо о чему је Исус поучавао и шта је радио на земљи, ми можемо јасније сагледати Створитељев карактер. Осмотримо то, користећи искуства људи и жена који су били у контакту с Исусом.

Самарјанка

„Да није то Христос?“ питала се једна Самарјанка након што је неколико тренутака разговарала с Исусом (Јован 4:29). Чак је терала друге, из оближњег градића Сихара, да се виде са Исусом. Шта ју је покренуло да прихвати Исуса као Месију?

Ова жена се срела са Исусом док се он одмарао од целојутарњег пешачења прашњавим друмовима по брдима Самарије. Иако уморан, Исус је заподенуо разговор с њом. Приметивши њен снажан интерес за духовне ствари, Исус јој је казао дубоке истине усредсредивши се на потребу да треба „обожавати Оца духом и истином“. Касније, открио јој је да он заиста јесте Христ, а то до тада никада није у јавности рекао (Јован 4:3-26).

За Самарјанку је сусрет са Исусом био веома значајан. Њене раније религиозне активности окретале су се око обожавања на гори Гаризим и темељиле су се на само првих пет књига Библије. Јевреји су избегавали Самарјане, од којих су многи потекли из мешања десетоплеменског Израела с другим народима. Како је Исус само био другачији! Он је спремно поучио ову Самарјанку, иако је био послат „само к изгубљеним овцама дома Израиљева“ (Матеј 15:24). Исус је ту одражавао Јеховину спремност да прихвати искрене људе из свих народа (1. Краљевима 8:41-43). Да, и Исус и Јехова су изнад оног ускогрудог религиозног непријатељства које прожима свет данашњице. Кад то знамо, то нас привлачи Створитељу и његовом Сину.

Има још једна поука коју можемо извући из Исусове спремности да поучи ову жену. Она је тада живела с човеком који није био њен муж (Јован 4:16-19). Ипак, Исус није дозволио да га то спречи да разговара с њом. Разумљиво је да је она ценила што се према њој опходио с достојанством. А њено искуство није било усамљен пример. Кад су извесне јеврејске вође (фарисеји) критиковали Исуса што једе заједно с покајничким грешницима, он је рекао: „Не требају здрави лекара, него болесни. Идите, и научите се што то значи: ’милосрђу се радујем, а не жртвама.‘ Јер сам ја дошао да зовем грешнике на покајање, а не праведнике“ (Матеј 9:10-13). Исус је помагао људима који стењу под теретом својих греха — својих повреда Божјих закона то јест мерила. Како је охрабрујуће знати да ће Бог и његов Син помоћи онима који имају проблеме као последицу свог ранијег понашања! (Матеј 11:28-30).c

Немојмо превидети ни то да је Исус, том приликом у Самарији, љубазно и са ставом помагања разговарао с једном женом. Зашто је то значајно? У то време јеврејски мушкарци су били поучавани да на улици треба да избегавају разговор са женама, чак и са својим сопственим. Јеврејски рабини су сматрали да жене нису способне да усвоје дубље духовне поуке, и да су „плитког ума“. Неки су говорили: „Боље је спалити речи закона него их казати женама.“ Исусови ученици су одрасли у таквој средини; зато кад су се вратили „зачудише [се] што он говораше са женом“ (Јован 4:27). Овај извештај — као један од многих — показује да је Исус био обличје свог Оца, који је створио мушкарца и жену, и доделио част како мушкарцу тако и жени (Постање 2:18).

Касније, Самарјанка је наговорила своје суграђане да саслушају Исуса. Многи су испитали чињенице и постали верници, рекавши: „Познасмо да је овај заиста Спаситељ света“ (Јован 4:39-42). Пошто смо ми део „света“ човечанства, Исус је исто важан и за нашу будућност.

Гледиште једног рибара

Осмотримо сада Исуса очима двојице његових блиских пријатеља — Петра, а затим и Јована. Ови обични рибари били су међу његовим првим следбеницима (Матеј 4:13-22; Јован 1:35-42). Фарисеји су их сматрали ’нешколованима и простима‘, делом народа земље (амхаарец), које су презирали јер нису били школовани као рабини (Дела апостолска 4:13; Јован 7:49). Многи такви људи, ’који се труде и који су оптерећени‘ под јармом религиозних традиционалиста, жудели су за духовним просветљењем. Професор Чарлс Гиниберт са Сорбоне коментарисао је да су „њихова срца цела припадала Јахви [Јехови]“. Исус није таквим незнатним људима окренуо леђа зарад богатих или утицајних. Уместо тога, он им је кроз своја учења и поступке открио Оца (Матеј 11:25-28).

Петар је из прве руке искусио Исусов брижни став. Убрзо након што се придружио Исусу у служби, његова ташта је добила грозницу. Дошавши у Петрову кућу, Исус ју је узео за руку, и грознице је нестало! Можда нам није познат тачан процес овог лечења, баш као што данашњи лекари не могу у потпуности објаснити како се нека излечења дешавају, али грозница је пустила ову жену. Оно што је важније разумети од метода исцељења јесте то да је лечењем болесних и невољних, Исус пружио доказ да му је било жао тих људи. Он је истински желео да помогне људима, а то исто жели и његов Отац (Марко 1:29-31, 40-43; 6:34). Из свог искуства са Исусом, Петар је могао увидети да Створитељ сваку особу сматра достојном старања (1. Петрова 5:7).

У једној каснијој прилици, Исус се налазио у Предворју за жене у Јерусалимском храму. Ту је посматрао како људи стављају прилоге у кутију. Богати људи су убацили пуно новчића. Обраћајући пуну пажњу, Исус је видео једну сиромашну удовицу како убацује два новчића веома мале вредности. Петру, Јовану и другима, Исус је рекао: „У истину вам кажем, ова сиромашна удовица метну више од свију који метнуше у касицу; јер они метнуше од сувишка свога, а она од сиротиње своје метну све што је имала“ (Марко 12:41-44).

Несумњиво увиђате да је Исус тражио оно што је добро у људима и да је ценио напоре сваког појединца. Шта мислите како је то деловало на Петра и друге апостоле? Схвативши из Исусовог примера какав је Јехова, Петар је касније цитирао један псалам: „Очи Господње [су] над праведницима, и уши његове пазе на молитве њихове“ (1. Петрова 3:12; Псалам 34:16, 17). Не привлаче ли вас Створитељ и његов Син који желе да нађу добро у вама и вољни су да чују ваше молбе?

Након отприлике две године дружења са Исусом, Петар је био сигуран да је Исус Месија. Једном је Исус питао ученике: „Шта кажу људи, ко сам ја?“ Добио је различите одговоре. Затим их је упитао: „А за кога ме ви држите?“ Петар је с поуздањем узвратио: „Ти си Христос.“ Можда ће вам изгледати чудно оно што је Исус урадио као следеће. Он им „запрети... да никоме не говоре“ о томе (Марко 8:27-30; 9:30, Ча; Матеј 12:16). Зашто је то рекао? Исус је био ту лично присутан те стога није желео да људи изводе закључке темељене само на рекла-казала. И то је логично, зар не? (Јован 10:24-26). Битна ствар је да и наш Створитељ исто тако жели да о њему сазнамо путем личног испитивања ваљаних доказа. Он очекује да се наша уверења заснивају на чињеницама (Дела апостолска 17:27).

Као што можете и претпоставити, Исуса неки његови земљаци нису прихватили, упркос мноштву доказа да има Створитељеву подршку. Многима, и сувише заокупираним својим положајем, или политичким циљевима, овај искрени и понизни Месија није био по вољи. Док се његова служба ближила свом крају, Исус је рекао: „Јерусалиме, Јерусалиме, који убијаш пророке и засипаш камењем оне који су послани к теби, колико пута хтедох да скупим чеда твоја, као што кокош скупља пилиће своје под крила, а ви не хтесте! Ето вам се пуста оставља кућа ваша!“ (Матеј 23:37, 38). Та измењена ситуација овог народа обележила је један значајан корак у остварењу Божје намере да благослови све народе.

Убрзо након тога, Петар и још три апостола слушали су Исуса како пружа једно детаљно пророчанство о ’свршетку света‘.d Оно што је Исус прорекао имало је своје прво испуњење за време напада Римљана и опустошења Јерусалима од 66. до 70. н. е. Историја сведочи да се оно што је Исус прорекао и догодило. Петар је сведочио о многим, баш оним истим стварима које је Исус прорекао, и то се може видети у књигама 1. и 2. Петрова, двема књигама које је Петар написао (1. Петрова 1:13; 4:7; 5:7, 8; 2. Петрова 3:1-3, 11, 12).

Током своје службе, Исус је стрпљиво показивао љубазност према Јеврејима који су били око њега. Али он се није устезао да осуди злоћу. То је помогло Петру, а треба и нама, да имамо боље разумевање о нашем Створитељу. Кад је видео и друге ствари које испуњавају Исусово пророчанство, Петар је написао да хришћани треба да ’чврсто држе у мислима присутност Јеховиног дана‘ (NW). Такође је написао: „Не доцни Господ с обећањем, као што неки мисле да доцни; него вас трпи, јер неће да ко погине, него сви да дођу на покајање.“ Петар је затим пружио речи охрабрења о ’новом небу и новој земљи у којој ће правда наставати‘ (2. Петрова 3:3-13). Ценимо ли и ми, као Петар, Божје особине пресликане у Исусу, и показујемо ли поверење у његова обећања о будућности?

Зашто је Исус умро?

Задње вечери са апостолима, Исус је имао посебан оброк с њима. На таквом оброку, домаћин Јеврејин би својим гостима који су у сандалама пешачили прашњавим путевима показао гостољубивост тиме што би им опрао ноге. Међутим, нико се није понудио да то уради за Исуса. Зато је он понизно устао, узео пешкир и лавор, и почео апостолима прати ноге. Када је ред дошао на Петра, он се стидео да од Исуса прихвати овакво служење. Рекао је: „Никад ти нећеш мени ноге прати.“ „Ако те не оперем“, узвратио је Исус, „немаш удела са мном.“ Знао је да ће ускоро умрети, па је додао: „Кад дакле ја вама опрах ноге, Господ и Учитељ, и ви сте дужни један другоме ноге прати. Јер вам ја дадох пример, да и ви тако чините као што ја вама учиних“ (Јован 13:5-17).

Деценијама касније, Петар је подстицао хришћане да опонашају Исуса, не у ритуалу прања ногу, већ у понизном служењу другима, и не ’као да владају‘ над њима. Петар је такође разумео да је Исусов пример доказао да се ’Бог супротставља охолима, а понизнима даје благодат‘. Каква поука о Створитељу! (1. Петрова 5:1-5, Ча; Псалам 18:35, NW). Ипак, Петар је научио још нешто.

Након тог последњег оброка, Јуда Искариотски, апостол који је постао лопов, довео је руљу наоружаних људи да ухапсе Исуса. Док су они то чинили, Петар је реаговао. Извукао је мач и ранио једног човека из руље. Исус је исправио Петра: „Врати мач свој на место његово, јер сви који се за мач маше, од мача ће погинути.“ Затим је, пред Петровим очима, дотакао човека, исцеливши га (Матеј 26:47-52; Лука 22:49-51). Очигледно, Исус је живео у складу са својим учењем да ’љуби непријатеље своје‘, опонашајући свог Оца који „чини да сунце његово гране и злима и добрима, и пушта кишу и на праведнике и на неправеднике“ (Матеј 5:44, 45).

Током те стресне ноћи, јеврејски врховни суд је на брзину саслушао Исуса. Лажно је био оптужен за хулу, одведен римском управитељу, а затим неправедно предат да се погуби. Јевреји и Римљани су му се ругали. Био је брутално злостављан и на крају разапет. Велики део тог малтретирања испуњавао је пророчанства која су била записана вековима раније. Чак су и војници који су посматрали Исуса на мученичком стубу признали: „Ово је заиста био Син Божји!“ (Матеј 26:57–27:54; Јован 18:12–19:37).

Овакви развоји догађаја мора да су навели Петра и друге да се питају: ’Зашто је Христ морао умрети?‘ Тек касније су то разумели. Али једна ствар је сигурна, ови догађаји су испунили пророчанство из 53. поглавља Исаије, које је указивало на то да ће Христ донети ослобођење не само Јеврејима већ читавом човечанству. „Он је на свом телу понео наше грехе на дрво, да се опростимо грехова и да живимо за праведност“ написао је Петар. И „његовим ранама сте исцељени“ (1. Петрова 2:21-25, Ча). Петар је схватио смисао истине коју је Исус објавио: „Син човечји није дошао да му служе, него да служи, и да да живот свој у откуп за многе“ (Матеј 20:28). Да, Исус је морао положити своје право на живот као савршени човек да би човечанство откупио од грешног стања наслеђеног од Адама. То је једно основно учење Библије — откупнина.

Шта откупнина укључује? Можда размишљате овако: рецимо да имате компјутер, али један његов фајл има грешку (или вирус) коју је неко убацио у иначе савршени програм. То илуструје ефекат онога што је Адам учинио када је намерно био непослушан Богу, то јест кад је згрешио. Наставимо с илустрацијом. Све копије овог фајла такође би имале грешку. Међутим, не мора све бити изгубљено. Са специјалним програмом можете открити и избрисати ту грешку из својих фајлова и компјутера. Слично томе, човечанство је од Адама и Еве добило један „вирус“, грех, и потребна нам је помоћ са стране да бисмо га избрисали (Римљанима 5:12). По Библији, Бог је ово чишћење омогућио кроз Христову смрт. То је припрема пуна љубави, од које и ми можемо имати користи (1. Коринћанима 15:22).

Цењење према ономе што је Исус урадио покренуло је Петра „да време које му још остаје да живи у пути не проведе више по жудњама човечјим, него по вољи Божјој“. За Петра је то подразумевало избегавање покварених навика и неморалног начина живота, а то треба да значи и за нас. Други могу покушавати да праве проблеме појединцу који настоји да врши „Божју вољу“. Ипак, он ће установити да његов живот постаје богатији, смисаонији (1. Петрова 4:1-3, 7-10, 15, 16). Тако је било с Петром, а може бити и с нама кад ’предамо душе, то јест живот свој, верном Створитељу, док чинимо добра дела‘ (1. Петрова 4:19).

Ученик који је препознао љубав

Апостол Јован је био још један ученик који се блиско дружио са Исусом и који нам, према томе, може помоћи да имамо боље разумевање о Створитељу. Јован је написао Јеванђеље и такође три посланице (1, 2, и 3. Јованова). У једном писму пружио је следећи увид: „Знамо да син Божиј дође, и дао нам је разум да познамо Бога истинога, и да будемо у истиноме сину његовом Исусу Христу. Ово је истини Бог и живот вјечни“ (1. Јованова 5:20, ДК).

Јованово стицање познања о „истиноме“ изискивало је коришћење „разума“. Шта је Јован разабрао у вези са Створитељевим особинама? „Бог је љубав“, написао је, „и ко остаје у љубави у Богу остаје.“ Зашто је Јован могао бити сигуран у то? „У томе је љубав, не као да ми љубисмо Бога, него да је он нас љубио и послао Сина свога“ као откупну жртву за нас (1. Јованова 4:10, 16, Ча). Као и Петра, и Јована је дубоко дирнула Божја љубав, изражена тиме што је послао свог Сина да умре у нашу корист.

Јован, пошто је био веома близак с њим, могао је разумети Исусове емоције. Један догађај у Витанији, близу Јерусалима, оставио је дубок утисак на Јована. Примивши поруку да је његов пријатељ Лазар тешко болестан, Исус је кренуо у Витанију. Док су он и његови апостоли стигли, Лазар је већ најмање четири дана био мртав. Јован је знао да Створитељ, Извор људског живота, помаже Исусу. Да ли ће Исус моћи да ускрсне Лазара? (Лука 7:11-17; 8:41, 42, 49-56). Исус је Лазаревој сестри Марти рекао: „Брат ће твој ускрснути“ (Јован 11:1-23).

Затим је Јован видео другу Лазареву сестру, Марију, како излази Исусу у сусрет. Како је Исус реаговао? „Устресе се у духу и растужи се.“ Описујући Исусову реакцију, Јован је употребио грчку реч (на српски преведену са „устресе“) која има смисао дубоких емоција које су се отеле из срца. Јован је видео да се Исус „растужи“, то јест да је изнутра био узнемирен, дубоко ожалошћен. Исус није био равнодушан нити резервисан. „Навреше сузе Исусу“ (Јован 11:30-37). Очигледно, Исус је имао дубока и нежна осећања која су Јовану помогла да разуме Створитељева осећања. Слично, и нама треба у томе да помогну.

Јован је знао да су Исусове емоције повезане с позитивним делима јер је чуо како је Исус викнуо: „Лазаре, изиђи ван!“ И то се и десило. Лазар се вратио у живот и изишао из гробнице. Какву је то само радост причинило његовим сестрама и другим посматрачима! Многи од њих су поверовали у Исуса. Његови непријатељи нису могли оспорити да је извршио ово ускрсење, али кад су се вести о томе прошириле, они „решише да се [поред Исуса] и Лазар убије“ (Јован 11:43; 12:9-11).

Библија Исуса описује као ’одраз Створитељевог бића‘ (Јеврејима 1:3, Ча). Исусова служба дакле пружа обилан доказ о његовој личној снажној жељи и о жељи његовог Оца да неутралишу пустошења болести и смрти. И то иде и даље од тих неколико ускрсења забележених у Библији. У ствари, Јован је био присутан и чуо је Исуса када је рекао: „Долази час кад ће сви у спомен-гробовима чути [Синов] глас и изићи“ (Јован 5:28, 29, NW). Запазите да је уместо обичне речи за гроб, Јован овде употребио реч преведену са „спомен-гробови“. Зашто?

Ту је укључено и Божје памћење. Без сумње Створитељ огромног свемира се може сетити и најмањег детаља сваког нашег вољеног умрлог, укључујући и карактерне црте, како наследне тако и стечене. (Упоредите са Исаијом 40:26.) И то, да се он може сетити, није све. И он, и његов Син, желе то да учине. С обзиром на диван изглед ускрсења, верни Јов је о Богу рекао следеће: „Кад умре човјек, хоће ли оживјети? Све дане времена које ми је одређено чекаћу докле ми дође промјена. Зазваћеш, и ја ћу ти се одазвати; дјело руку својих пожељећеш“ (Јов 14:14, 15, ДК; Марко 1:40-42, курзив наш). Каквог дивног Створитеља имамо, достојног нашег обожавања!

Ускрснули Исус — кључ за смисаон живот

Вољени ученик Јован гледао је на Исуса изблиза, све до Његове смрти. Осим тога, Јован је забележио највеће ускрсење које се икада десило, догађај који полаже чврсту основу за то да имамо трајан и смисаон живот.

Исуса су погубили његови непријатељи, приковавши га за стуб као обичног криминалца. Посматрачи — укључујући и религиозне вође — ругали су му се док је сатима патио. Упркос томе што је био у агонији на стубу, Исус је видео своју мајку, и рекао јој за Јована: „Жено, ено ти сина!“ До тог времена, Марија мора да је била удовица, а њена друга деца још нису постала ученици.e Стога је Исус бригу око остареле мајке поверио свом ученику Јовану. Поново, то је одражавало размишљање Створитеља, који охрабрује на старање око удовица и сирочади (Јован 7:5; 19:12-30; Марко 15:16-39; Јаков 1:27).

Али, као мртав, како би Исус могао одиграти своју улогу као „семе“ кроз које ће се „благословити сви народи земље“? (Постање 22:18). Својом смрћу, тог априлског поподнева 33. н. е., Исус је положио свој живот као темељ за откупнину. Његовог осетљивог Оца мора да је болела та агонија кроз коју је његов недужни Син прошао. Ипак, на тај начин припремљена је откупнина потребна да човечанство ослободи од ропства греха и смрти (Јован 3:16; 1. Јованова 1:7). Позорница је била спремна за велико финале.

Због тога што Исус Христ игра централну улогу у остваривању Божјих намера, он се морао вратити у живот. То је оно што се и догодило, и Јован је био сведок тога. Рано ујутру, трећег дана након Исусове смрти и сахране, неки ученици су отишли до гроба. Био је празан. То их је смело, све док се Исус није појавио различитим особама. Марија Магдалена је известила: ’Видела сам Господа!‘ Ученици нису прихватили њено сведочанство. Касније су се ученици окупили у једној закључаној соби, и Исус се поново појавио, и чак разговарао с њима. За неколико дана, преко 500 људи и жена били су очевици тога да је Исус заиста жив. Људи тог времена који су били скептични могли су питати ове веродостојне сведоке и проверити њихово сведочанство. Хришћани су могли бити сигурни да је Исус ускрснуо и да је жив као духовно створење, као што је то Створитељ. Било је тако пуно поузданих доказа о томе да су се многи радије суочили са смрћу него да порекну да је Исус ускрснуо (Јован 20:1-29; Лука 24:46-48; 1. Коринћанима 15:3-8).f

Апостол Јован је такође трпео прогонства због сведочења о Исусовом ускрсењу (Откривење 1:9). Али док је био у кажњеничком изгнанству добио је неочекивану награду. Исус му је дао низ визија које нам још боље показују Створитеља, и откривају шта ће донети будућност. Њих ћете пронаћи у књизи под називом Откривење, у којој има пуно симболике. Исус Христ је ту осликан као победнички Краљ који ће ускоро довршити своју победу над непријатељима. У непријатеље спадају смрт (која је непријатељ свих нас) и покварено духовно створење, Сотона (Откривење 6:1, 2; 12:7-9; 19:19–20:3, 13, 14).

Пред крај своје апокалиптичне поруке, Јован је имао визију о времену када ће земља постати рај. Један глас описао је услове који ће тада владати: „Са̂м Бог биће с [људима]. Он ће отрти сваку сузу од очију њихових и смрти неће више бити, ни жалости ни вике, ни болести неће више бити, јер првих ствари нестаде“ (Откривење 21:3, 4). У остварењу Божје намере, обећање које је Бог дао Авраму биће испуњено (Постање 12:3; 18:18).

Тада ће живот бити „прави живот“, сличан оном који је лежао пред Адамом кад је био створен (1. Тимотеју 6:19). Људи више неће тумарати тражећи свог Створитеља и тражећи да разумеју свој однос с њим. Међутим, можда се питате: ’Када ће то бити? И зашто је наш Створитељ пун љубави дозволио постојање зла и патње све до нашег времена?‘ Осмотримо као следеће та питања.

[Фусноте]

[Оквир на 150. страни]

Можда бисте радо упоредили паралелне извештаје о Исусовом исцељењу Петрове таште (Матеј 8:14-17; Марко 1:29-31; Лука 4:38, 39, Ча). Лекар Лука је припојио и тај медицински детаљ да је она имала ’велику грозницу‘. Шта је Исусу омогућило да исцели њу и друге? Лука је признао да је Исус „лечио силом Господњом“ (Лука 5:17; 6:19; 9:43, Ча).

[Оквир на 152. страни]

Највећа проповед икад одржана

Хиндуистички вођа Мохандас Ганди цитиран је како је рекао да бисмо слеђењем њених учења „решили проблеме... читавог света“. Уважени антрополог Ашли Монтагју написао је да су савремена открића о психолошком значају љубави само „потврда“ ове проповеди.

Ови људи су указивали на Исусову Беседу на гори. Ганди је такође рекао да је „учење ове Беседе намењено за свакога од нас“. Професор Ханс Дитер Бец недавно је приметио: „Утицаји Беседе на гори, генерално гледано, у великој мери допиру изван граница јудаизма и хришћанства, или чак културе Запада.“ Додао је да ова беседа има „особито универзалну привлачност“.

Зашто не бисте прочитали овај релативно кратак али фасцинантан говор? Наћи ћете га у Матеју, од 5. до 7. поглавља, и у Луки 6:20-49. Ево неколико истакнутих мисли које можемо покупити из ове највеће проповеди:

Како бити срећан (Матеј 5:3-12; Лука 6:20-23).

Како очувати самопоштовање (Матеј 5:14-16, 37; 6:2-4, 16-18; Лука 6:43-45).

Како побољшати односе с другима (Матеј 5:22-26, 38-48; 7:1-5, 12; Лука 6:27-38, 41, 42).

Како смањити проблеме у браку (Матеј 5:27-32).

Како изаћи на крај с бригама (Матеј 6:25-34).

Како препознати религиозну обману (Матеј 6:5-8, 16-18; 7:15-23).

Како пронаћи смисао живота (Матеј 6:9-13, 19-24, 33; 7:7-11, 13, 14, 24-27; Лука 6:46-49).

[Оквир на 159. страни]

Човек од акције

Исус Христ није био неки пасивни пустињак. Он је био одлучан човек, човек од акције. Путовао је ’по околним селима и поучавао‘, помажући људима који су били ’клонули и сметени, као овце које немају пастира‘ (Марко 6:6; Матеј 9:36; Лука 8:1). За разлику од многих данашњих богатих религиозних вођа, Исус није гомилао богатство; он није имао „где главу наслонити“ (Матеј 8:20).

Иако је своје напоре усредсређивао на духовно исцељивање и храњење, он није игнорисао физичке потребе људи. Он је лечио болесне, инвалиде и опседнуте демонима (Марко 1:32-34). У два наврата, нахранио је хиљаде жељних слушалаца, јер се сажалио на њих (Марко 6:35-44; 8:1-8). Његов мотив за чињење чуда био је брига за људе (Марко 1:40-42).

Исус је одлучно поступао када је очистио храм од похлепних трговаца. Они који су га посматрали, присетили су се речи псалмисте: „Ревност за твој дом изеде ме“ (Јован 2:14-17). Није штедео речи када је осуђивао лицемерне религиозне вође (Матеј 23:1-39). Нити је попустио под притиском политички утицајних људи (Матеј 26:59-64; Јован 18:33-37).

Бићете одушевљени док читате о Исусовој динамичној служби. Многи који то чине први пут почињу од Марковог кратког, али живог извештаја о овом човеку од акције.

[Оквир на 164. страни]

Исус их је покренуо на поступање

У књизи под називом Дела апостолска налазимо један историјски извештај о томе како су Петар, Јован и други сведочили о Исусовом ускрсењу. Велики део ове књиге прича о догађајима који укључују једног интелигентног изучаваоца закона по имену Савле, то јест Павле, који се жестоко противио хришћанству. Ускрснули Исус се јавио и њему (Дела апостолска 9:1-16). Након што је добио необорив доказ да је Исус жив на небу, Павле је ревносно проповедао о томе Јеврејима и нејеврејима, укључујући и филозофе и владаре. Задивљујуће је прочитати шта је он рекао тим образованим, утицајним људима (Дела апостолска 17:1-3, 16-34; 26:1-29).

У раздобљу од неколико деценија, Павле је написао многе књиге такозваног Новог завета, то јест Хришћанских грчких списа. Већина Библија има садржај, или попис свих књига. Павле је написао њих 14, од књиге Римљанима, па до књиге Јеврејима. Оне су обезбеђивале дубоке истине и мудро вођство за тадашње хришћане. Оне су од још веће вредности за нас, који немамо директан приступ апостолима и другим сведоцима Исусових учења, дела и његовог ускрсења. Утврдићете да вам Павлови записи могу помоћи у вашем породичном животу, у вашем опхођењу с колегама на послу и комшијама, и у управљању вашим животом да би он имао прави смисао и да би вам доносио задовољство.

[Слика на 146. страни]

Научници врше вештачку оплодњу. Створитељ је пренео живот свог Сина како би он постао човек

[Слика на 148. страни]

Многи који су чули Исуса и видели га како се опходи према људима боље су упознали његовог Оца

[Слика на 154. страни]

Исус је апостолима опрао ноге, поставивши тако образац понизности који Створитељ високо цени

[Слика на 157. страни]

Компјутерска грешка (или вирус) може се обрисати из система; човечанству је потребан Исусов откуп да би се ослободило наслеђене несавршености

[Слика на 163. страни]

Очевици су видели да је Исус био положен у гроб (попут овога) и да је трећег дана био подигнут у живот