Једанаесто поглавље

Трајно додајте свом животу више смисла

ГДЕ год да живимо, ми чујемо о научним открићима. Биолози, океанографи и други непрестано додају нове ствари ризници човековог спознања о нашој планети и животу на њој. Трагајући у другом правцу, астрономи и физичари сваким даном сазнавају више о нашем Сунчевом систему, звездама и чак удаљеним галаксијама. На шта то указује?

Многи људи који дубоко размишљају слажу се с древним краљем Давидом: „Небеса славу Божју објављују, дела руку његових небески простор гласи“ (Псалам 19:2). Истина, неки можда имају другачије мишљење, или кажу да не могу бити сигурни. Али након што сте осмотрили доказе изнете у овој књизи, не увиђате ли пуно разлога да верујете да Створитељ постоји и да он стоји иза настанка нашег свемира и нашег живота?

Апостол Павле је приметио: „Људи не могу рећи да не знају о Богу. Од почетка света, они су могли видети какав је Бог кроз оно што је Он створио. Ово показује Његову моћ која је вечна. То показује да Он јесте Бог“ (Римљанима 1:20, Holy Bible—New Life Version). Материјал о стварању који смо обрадили у претходним поглављима олакшао нам је да ’видимо какав је Бог‘, и да ценимо „његова невидљива својства“ (New World Translation). Ипак, увидети да материјално стварство говори о Створитељу не треба само по себи да буде крај. Зашто не?

Многи научници су се посветили проучавању свемира, али се још увек осећају празнима, не налазећи никакав трајни смисао. На пример, физичар Стивен Вејнберг је написао: „Што свемир изгледа сложенији, то смисла има све мање.“ О гледишту астронома Алана Дреслера часопис Science је рекао: „Кад истраживачи кажу да космологија открива ’промисао‘ или ’рукопис‘ Бога, они јој приписују оно што је у крајњој линији мање значајан аспект свемира — његову физичку структуру.“ Дреслер је указао да је сами смисао људског постојања значајнији. Он је приметио: „Људи су напустили старо веровање да је човечанство у центру [материјалног] свемира, али се морају вратити уверењу да смо ми у средишту смисла.“

Јасно је да свако од нас треба да буде јако заинтересован за то шта наше постојање значи. Само признати да Створитељ, то јест Главни Конструктор постоји и да зависимо од њега неће нашем животу дати смисао. Поготово јер живот изгледа тако кратак. Многи се осећају попут краља Магбета из једног од комада Вилијама Шекспира:

„Живот је само пролазна сенка, лош глумац

Што се на позорници шепури и секира

А онда га више нема. Живот је прича

Коју лудак прича, бучно и с жестином,

А не значи ништа“ (Магбет, V чин, V сцена)

Људи широм планете могу се поистоветити са овим речима; али када се лично суоче с неком озбиљном кризом, можда ипак зову Бога у помоћ. Елијуј, мудри човек из давнашњег времена, приметио је: „Вапију од великога насиља којима се чини, и вичу на руку силнијех... А ниједан не говори: гдје је Бог, створитељ мој... Који чини те смо разумнији од звијерја земаљскога, и мудрији од птица небеских“ (Јов 35:9-11, ДК).

Елијујеве речи наглашавају да ми, људи, нисмо право средиште смисла. То средиште је наш Величанствени Створитељ, и логично, било који прави смисао нашег постојања укључује њега и зависи од њега. Да бисмо пронашли тај смисао и дубоко задовољство које он доноси, потребно је да упознамо Створитеља и свој живот доведемо у склад с његовом вољом.

Окренути се ка Створитељу

Мојсије је учинио управо то. Он је реално признао: „Дана година наших има до седамдесет година, а у јачега до осамдесет година, и сав је понос њихов мука и невоља.“ Овакво поимање није Мојсија учинило суморним или песимистичним; оно му је помогло да разуме колико је вредно окренути се ка Створитељу. Мојсије се молио: „Научи нас тако бројити дане наше да бисмо срце мудро стекли. С јутра нас насити доброте своје, и радоваћемо се и веселићемо се у све дане своје. Нек буде милост Господа, Бога нашега, с нама“ (Псалам 90:10, 12, 14, 17).

’С јутра сити.‘ ’Радовање у све дане своје.‘ ’Божја милост с нама.‘ Зар овакве изјаве не откривају да је тај човек пронашао смисао живота — смисао који људима, генерално гледано, обично измиче?

Велики корак у том правцу можемо учинити тиме што разумемо које је наше место пред Створитељем. На неки начин, растуће спознање о свемиру нам може помоћи. Давид је питао: „Кад небеса твоја гледам, дело прста твојих, и месец и звезде што си поставио, шта је човек да га се опоменеш, син човечји да се о њему бринеш?“ (Псалам 8:4, 5).

Треба да се отиснемо и даље од признања да је Јехова створио Сунце, Месец и звезде, и да је учинио да живота на Земљи, с читавом њеном инфраструктуром, има у обиљу (Немија 9:6; Псалам 24:2; Исаија 40:26; Јеремија 10:10, 12). Како смо раније видели, Јеховино јединствено име указује на то да је он Бог намере и он је једини који своју вољу може у потпуности спровести.

Исаија је написао: „Овако говори Господ, створитељ неба, једини Бог, који је саздо и утврдио земљу, начинио да не буде пуста, начинио да се у њој настава.“ Исаија је затим цитирао Јеховине речи: „Ја сам Господ [„Јехова“, NW] и другога нема“ (Исаија 45:18). А Павле је касније о сухришћанима рекао: „Ми [смо] његово дело, саздани у Исусу Христу за добра дела.“ Главно од тих ’добрих дела‘ јесте објављивање ’свестране мудрости Божје, по његовој вечној намисли‘ (Ефесцима 2:10; 3:8-11). Са Створитељем можемо а онда је и логично да треба да имамо добар однос, гледајући да сазнамо његове намере и сарађујемо (Псалам 95:3-6).

Признање да један брижни Створитељ, пун љубави, постоји треба да нас покрене на деловање. На пример, запазите повезаност између таквог признања и начина на који треба да се опходимо с другима. „Ко чини криво убогоме, срамоти створитеља његова, а поштује га ко је милостив сиромаху.“ „Није ли нас све само један Бог створио? Зашто смо, дакле, неверни један другоме“ (Приче Соломунове 14:31, ДК; Малахија 2:10). Према томе, признање да постоји Створитељ који брине треба да нас покрене да се више бринемо о другима из његовог стварства.

Да бисмо то чинили ми нисмо препуштени сами себи. Створитељ нам може помоћи. Иако Јехова сада не ствара нова земаљска створења, може се рећи да он на један други начин још увек ствара. Он активно и успешно помаже људима који траже његово вођство. Након што је згрешио, Давид је тражио: „Дај ми, Боже, чисто срце и дух прав понови у мени!“ (Псалам 51:12; 124:8). Библија снажно подстиче хришћане да ’одбаце старог човека‘ којег је обликовао свет око њих, и да се ’обуку у новог човека, који је створен по Богу‘ (Ефесцима 4:22-24). Да, Јехова може створити ново фигуративно срце код људи, помажући им да развију личност која одражава његова својства.

Ово су, наравно, само основни кораци. Потребно је да идемо дубље. Павле је извесним образованим Атињанима рекао: ’Бог који је створио свет и све што је у њему, хтео је да га људи потраже, и да се труде да га нађу, мада није далеко ни од једнога од нас‘ (Дела апостолска 17:24-27).

Смисао проистиче из спознања

Из онога што смо осмотрили, требало би да је јасно да је Створитељ пружио обиље информација кроз своје материјално стварство и кроз своју надахнуту Реч, Библију. Он нас храбри да растемо у спознању и увиду, и чак прориче време кад ће „земља бити пуна познања Господа као што је морско корито пуно воде“ (Исаија 11:9; 40:13, 14).

Воља Створитеља није да наша способност учења и побољшавања буде ограничена на животни век од 70 или 80 година. То можете видети из једне од најпознатијих Исусових изјава: „Бог толико љуби свет, да је и Сина свога јединорођенога дао, да ни један који у њега верује не пропадне, него да има живот вечни“ (Јован 3:16).

„Живот вечни.“ То није фантазија. Баш супротно, замисао о трајању без краја у складу је са оним што је Створитељ пружио нашим прародитељима, Адаму и Еви. Такође је у складу с научним чињеницама о нашој грађи и капацитету нашег мозга. И, слаже се са оним што је Исус Христ научавао. Човечанство обдарено вечним животом било је срж Исусове поруке. Своје последње вечери на земљи са апостолима, он је рекао: „Живот је вечни у томе да тебе познају, тебе, јединога истинитога Бога, и онога кога си ти послао, Исуса Христа“ (Јован 17:3).

Како је разматрано у претходном поглављу, Исусово обећање вечног живота постаће реалност баш овде, на Земљи, за милионе људи. Јасно је да овакав изглед може неизмерно додати смисао животу. Он укључује да развијемо добар однос са Створитељем. Такав однос управо сада полаже темељ за стицање трајног живота. Размислите о видицима које би такав живот отворио за вас: сазнавање ствари, истраживање, проживљавање — све то без границе коју данас намећу болест и смрт. (Упоредите са Исаијом 40:28.) Шта бисте могли или желели да урадите с таквим животом? Ви сами најбоље знате своја интересовања, таленте које чезнете да развијете, и за којим одговорима бисте трагали. То што бисте могли да тежите за тим додало би још већи смисао вашем животу!

Павле је имао ваљане разлоге да очекује време кад ће се „[створења] и сама опростити ропства распадања да би суделовала у слободи славе деце Божје“ (Римљанима 8:21). Они који постижу ту слободу имаће прави смисао живота сада и имаће га трајно, на Божју славу (Откривење 4:11).

Јеховини сведоци широм планете проучавају ову тему. Они су уверени да Створитељ постоји и да му је стало до њих и до вас. Радују се да помажу другима да пронађу тај чврсто утемељен смисао живота. Слободно истражите ову ствар с њима. Чињење тога трајно ће додати смисао вашем животу!

[Оквир на 185. страни]

У ком смислу Бог?

„Научници и други понекад користе реч ’Бог‘ у значењу нечег тако апстрактног и далеког да га је тешко разликовати од природних закона“, коментарисао је Стивен Вејнберг, добитник Нобелове награде за рад на фундаменталним силама. Додао је:

„Изгледа ми да ако желимо да реч ’Бог‘ буде од неке користи, треба да је разумемо да значи заинтересовани Бог, створитељ и законодавац који је успоставио не само законе природе и свемира већ такође и мерила за добро и зло, да подразумевамо извесну личност која је заинтересована за наше поступке, сажето речено, нешто што је прикладно за обожавање... То је Бог који је људима значио током читаве историје“ (Dreams of a Final Theory).

[Оквир на 187. страни]

Мојсије је схватао да ма колико дуго живели, прави смисао нашег живота укључује Створитеља

[Слика на 190. страни]

Проналажење трајног смисла живота отвара огромне могућности