Показати поштовање према другима

ПИСМО нам каже да ’исказујемо част свим људима‘ и да ’не говоримо лоше ни о коме‘ (1. Петр. 2:17; Титу 3:2). Заиста, свако људско биће које сретнемо ’створено је „слично Богу“‘ (Јак. 3:9). Христ је умро за све људе (Јов. 3:16). И сви су заслужили да чују добру вест како би поступали по њој и спасли се (2. Петр. 3:9). Неки људи имају особине или ауторитет због чега заслужују посебно поштовање.

Зашто неки покушавају да нађу изговор да не би показивали поштовање на које подстиче Библија? Локална култура може диктирати ко је достојан части на основу сталежа, боје коже, пола, здравља, старости, богатства или социјалног статуса. Раширена корупција међу јавним службеницима поткопава поштовање према власти. У неким земљама људи су веома незадовољни својом судбином у животу, јер можда много раде не би ли набавили најосновније ствари за живот и окружени су људима који не показују никакво поштовање. Млади су под притиском вршњака да се придруже побуни против неомиљених наставника и других људи на положају. На многе утиче то што се на телевизији приказују деца која надмудрују своје родитеље и доминирају њима. Потребан је напор да бисмо пазили да такви телесни ставови не промене нашу обзирност према другима. Међутим, када људима одајемо дужну част, тиме стварамо атмосферу у којој постоји већа вероватноћа за размену мисли.

Приступ пун поштовања. Од особе која је ангажована у верској активности очекује се да показује поштовање примереним одевањем и понашањем. Што се тиче мерила за пристојност то се разликује од места до места. Неки сматрају да није пристојно прићи некоме ако имаш шешир на глави или ако држиш руку у џепу. На другим местима такво понашање је прихватљиво. Поштуј локалне обичаје, како не би некога увредио. То ти може помоћи да избегнеш препреке на путу ка успешном обзнањивању добре вести.

То се исто односи и на начин на који се обраћамо другима, посебно старијима. Обично се сматра непристојним да млади ословљавају старије по имену, осим ако за то не добију дозволу. У неким местима се и од одраслих очекује да се непознатим људима не обраћају по имену. Исто тако, многи језици користе друго лице множине или неки други начин да би се показало поштовање према старијој особи или некоме на положају.

Поздрав пун поштовања. У мањим местима се очекује да се поздравимо с неким кога сретнемо док идемо путем или када уђемо у неку просторију. То се може урадити једноставним поздравом, осмехом, климањем главе или чак подизањем обрва. Игнорисање друге особе сматра се знаком неучтивости.

Ипак, неки могу осетити да су игнорисани чак и ако их поздравиш. Како то? Тако што примете да их не посматраш као индивидуе. Није необично да се људи класификују на основу неке телесне карактеристике. Људи често избегавају оне који су инвалиди или имају здравствене проблеме. Ипак, Божја Реч нам показује како таквим особама можемо показати љубав и поштовање (Мат. 8:2, 3). На све нас у извесној мери утиче наше наслеђе адамског греха. Да ли би осећао да си поштован ако те други увек препознају по твојим манама? Зар не би радије волео да те препознају по твојим многим врлинама?

Поштовање такође укључује и признавање поглаварства. У неким местима је потребно да најпре разговарамо с поглаварем куће пре него што сведочимо осталим укућанима. Иако наше опуномоћење да проповедамо и поучавамо друге долази од Јехове, ми признајемо да је Бог родитеље овластио да поучавају, дисциплинују и усмеравају своју децу (Еф. 6:1-4). Према томе, када дођемо на нека врата, обично је на месту да најпре разговарамо с родитељима пре него што се с њиховом децом упустимо у дужи разговор.

С годинама долази и животно искуство које треба поштовати (Јов 32:6, 7). Признавање те чињенице помогло је једној младој пионирки са Шри Ланке која је посетила једног старијег човека. Он је у почетку негодовао на њену посету, рекавши: „Како једно дете може мене да учи Библији?“ Али она је одговорила: „Ја у ствари нисам дошла да вас учим већ да вам кажем нешто што сам сазнала и што ме je толико усрећило да то једноставно морам да испричам другима.“ Овај учтив одговор пионирке пробудио је занимање код тог човека. „Онда ми реци шта си то сазнала?“ питао је. „Сазнала сам како можемо вечно да живимо“, одговорила је она. Тај старији човек је почео да проучава Библију с Јеховиним сведоцима. Неће сви старији људи захтевати да се с њима опходимо с таквим поштовањем, али ће већина њих то ценити.

Међутим, могуће је показати и крајње необичну учтивост. На пацифичким острвима и на другим местима, Сведоци се учтиво и у складу са обичајима обраћају сеоским или племенским поглавицама и тако их људи спремније слушају, а такође могу разговарати и с поглавицама и с припадницима њихових племена. Ипак, ласкање није ни потребно ни исправно (Посл. 29:5). Слично томе, у неком језику можда постоје изрази поштовања као саставни део тог језика, али хришћанско поштовање не захтева да се ти изрази претерано користе.

Излагање пуно поштовања. Библија нас подстиче да разлог за наду коју имамо објаснимо с ’благом нарави и с дубоким поштовањем‘ (1. Петр. 3:15). Према томе, иако можемо брзо разоткрити мане у гледишту друге особе, да ли је мудро да то радимо на такав начин да је лишимо њеног достојанства? Зар не би било боље да стрпљиво слушамо, можда да питамо зашто тако гледа на ствари, и да затим узмемо у обзир њена осећања док резонујемо на темељу Писма?

Поштовање какво показујемо у личним контактима такође треба да буде очигледно и када се слушаоцима обраћамо с подијума. Говорник који поштује своје слушаоце неће их грубо критиковати нити ће показивати став који алудира на следеће: „И ви бисте то могли да урадите, само кад бисте стварно хтели.“ Такав говор може само обесхрабрити друге. Далеко је боље да своје слушаоце гледамо као групу људи који воле Јехову и желе да му служе! Опонашајући Исуса, треба да покажемо разумевање у опхођењу са онима који су можда духовно слаби, мање искусни или спорије примењују библијске савете.

Ако говорник и себе укључи у оне који треба потпуније да примењују Божју Реч, слушаоци ће осетити да их он поштује. Зато је мудро да избегавамо да стално користимо личну заменицу „ви“ када примењујемо стихове. На пример, запази разлику између питања: „Да ли радите све што можете?“ и изјаве: „Добро је да се свако од нас запита: ’Да ли радим све што могу?‘“ Оба питања имају исти смисао, али прво питање указује да говорник не ставља себе на исти ниво са својим слушаоцима. Друго питање охрабрује свакога, па и говорника, да анализира своју ситуацију и своје потицаје.

Одупири се искушењу да убацујеш духовите примедбе само да би измамио смех код слушалаца. Тиме се умањује достојанство библијске поруке. Истина, ми треба да уживамо у служби Богу. Можда чак постоје и помало смешне фасете материјала који добијемо. Ипак, када неко озбиљне ствари сведе на смешне ствари, тиме открива да нема поштовања према својим слушаоцима ни према Богу.

Нека наш приступ, наше понашање и говор увек показују да друге гледамо онако како нас Јехова поучава да их гледамо.