Поучавање на путу за Јудеју

Исус је неко време проповедао на подручју „преко Јордана“, званом Переја (Јован 10:40). Сада је путовао на југ, према Јерусалиму.

С њим су били и његови ученици, као и „велико мноштво“, међу којима су били и порезници и грешници (Лука 14:25; 15:1). Ту су били и фарисеји и писмозналци, који су критиковали Исуса због његових речи и дела. Имали су о много чему да размишљају након што су чули његова поређења о изгубљеној овци, изгубљеном сину и богаташу и Лазару (Лука 15:2; 16:14).

Исус се сада обратио својим ученицима, вероватно имајући још увек у мислима критике и ругање својих противника. Поменуо је нешто о чему је раније проповедао у Галилеји.

Рекао је: „Није могуће да не дођу узроци за спотицање! Али тешко ономе преко кога долазе [...] Пазите на себе! Ако твој брат почини грех, укори га. Ако се покаје, опрости му. Ако ти и седам пута на дан сагреши и седам пута се врати к теби и каже: ’Кајем се‘, опрости му“ (Лука 17:1-4). Ове последње речи су можда подсетиле Петра на његово питање о томе да ли треба опростити до седам пута (Матеј 18:21).

Да ли ће ученици моћи да поступају у складу са овим Исусовим речима? Да би то успели, затражили су од Исуса: „Дај нам више вере“, а он их је уверио: „Кад бисте имали веру велику само као зрно горушице, рекли бисте овом дуду: ’Ишчупај се с кореном и пресади се у море!‘ и послушао би вас“ (Лука 17:5, 6). Дакле, чак и с мало вере, могу се постићи велике ствари.

Затим је испричао нешто што је истакло важност понизног и уравнотеженог става према себи. Рекао је апостолима: „Ко ће од вас свом робу који оре или чува стадо рећи кад се он врати с поља: ’Дођи одмах и смести се за сто‘? Зар му уместо тога неће рећи: ’Припреми ми нешто за вечеру, па стави кецељу и служи ме док једем и пијем, а после ћеш ти јести и пити‘? Зар ће бити захвалан робу зато што је извршио своје дужности? Тако и ви, кад извршите све своје дужности, реците: ’Ми смо бескорисни робови. Урадили смо оно што смо били дужни да урадимо‘“ (Лука 17:7-10).

Све Божје слуге треба да разумеју да служба Богу мора бити најважнија у њиховом животу. Надаље, треба да имају на уму да је част обожавати Бога, и то као део његовог домаћинства.

Убрзо је стигао гласник од Лазаревих сестара, Марије и Марте. Они су живели у Витанији у Јудеји. Тај гласник је рекао: „Господе, твој вољени пријатељ је болестан“ (Јован 11:1-3).

Иако је чуо да је његов пријатељ веома болестан, Исус није био скрхан тугом. Напротив, он је рекао: „Ова болест није за смрт, него је за Божју славу, да би се њом прославио Син Божји.“ Тек након два дана, рекао је својим ученицима: „Пођимо опет у Јудеју.“ Они су се побунили: „Учитељу, Јудејци су недавно хтели да те каменују. Зар опет идеш тамо?“ (Јован 11:4, 7, 8).

Исус им је одговорио: „Зар дневна светлост не траје дванаест сати? Ако неко хода по дану, не спотиче се, јер види светлост овог света. Али ако неко хода по ноћи, спотиче се, јер нема светлости у њему“ (Јован 11:9, 10). Очигледно је мислио да време које је Бог одредио за његову службу још није дошло крају. Пре него што се то деси, мора у потпуности да искористи кратко време које му је преостало.

Затим је додао: „Наш пријатељ Лазар је заспао, али идем да га пробудим.“ Ученици су изгледа мислили да се Лазар једноставно одмара и да ће се опоравити, па су рекли: „Господе, ако спава, оздравиће.“ Тада им је Исус отворено рекао: „Лазар је умро [...] Али пођимо к њему“ (Јован 11:11-15).

На то је Тома, будући да је знао да Исус може бити убијен у Јудеји, и желећи да му пружи подршку, подстакао остале ученике: „Пођимо и ми, да умремо с њим“ (Јован 11:16).