Значај молитве и понизности

Исус је већ једном приликом говорио својим ученицима о томе колико је важно истрајно се молити (Лука 11:5-13). Сада се можда налазио у Самарији или Галилеји и поново је нагласио значај устрајне молитве. То је урадио тако што је испричао ову причу:

„У једном граду био је један судија који се није бојао Бога и који није марио за људе. А у том граду је била и једна удовица која је долазила к њему и молила га: ’Помози ми да добијем правду у спору са оним са којим се судим.‘ Неко време то није хтео, али на крају је рекао у себи: ’Не бојим се Бога нити марим за људе, али ова удовица ми толико досађује да ћу јој ипак помоћи да добије правду, тако да више не долази и да ме сасвим не измучи‘“ (Лука 18:2-5).

Исус је објаснио поуку ове приче: „Јесте ли чули шта је неправедни судија казао? Зар се онда Бог неће побринути да правду добију његови изабрани који к њему вапе дан и ноћ, иако наизглед дуго чека да им помогне?“ (Лука 18:6, 7). Шта је Исус овим рекао о свом Оцу?

Сигурно није мислио да је Јехова Бог на било који начин попут неправедног судије. У суштини, он је направио контраст између неправедног судије и Бога. Наиме, неправедни судија је преко воље, тек на крају удовољио упорној молби, док Бог спремно слуша молитве. Он је праведан и добар, и зато ће услишити молбе својих слугу када се они истрајно моле. То можемо закључити из онога што је Исус додао: „Кажем вам, побринуће се да брзо добију правду“ (Лука 18:8).

Сиромашни и понижени често не могу да добију правду, док су моћни и богати обично у повлашћеном положају. Али Бог тако не поступа. Када дође време за то, он ће се побринути да зли буду кажњени, а да његове слуге добију вечни живот.

Ко има веру као удовица из ове приче? Колико њих заиста верује да ће се Бог ’побринути да брзо добију правду‘? Исус је управо показао колико је важно бити упоран у молитви. Говорећи о вери у то колику снагу има молитва, сада је упитао: „Кад Син човечји дође, хоће ли наћи веру на земљи?“ (Лука 18:8). Могуће је да је желео да каже да таква вера неће бити уобичајена када он буде дошао.

Неки који су слушали Исуса били су самоуверени. Сматрали су да имају јаку веру и да су праведни, док су на друге гледали с висине. Исус је таквима испричао следећу причу:

„Два човека су отишла у храм да се моле. Један је био фарисеј, а други порезник. Фарисеј је стао и овако се молио у себи: ’Боже, хвала ти што нисам као остали људи: изнуђивачи, неправедници, прељубници или као овај порезник. Постим двапут недељно, дајем десетак од свега што стекнем‘“ (Лука 18:10-12).

Фарисеји су били познати по томе што су се јавно разметали својом наводном праведношћу како би задивили друге. Одличне прилике за то су им били пијачни дани понедељком и четвртком. Тада су се приказивали како посте, а тај пост према Закону није био обавезан. Такође су давали десетак чак и од најбезначајнијих биљака (Лука 11:42). Неколико месеци раније, изразили су презир према обичном народу: „Тај народ који не познаје Закон [према оцени самих фарисеја] проклет је“ (Јован 7:49).

Исус је наставио своју причу: „А порезник, стојећи подаље, није хтео ни очи да подигне према небу, него се ударао у груди, говорећи: ’Боже, буди милостив мени грешнику.‘“ Дакле, порезник је понизно признао своје грехе. Зато је Исус закључио: „Кажем вам, овај је отишао кући праведнији од онога. Јер ко се узвисује биће понижен, а ко се понизује биће узвишен“ (Лука 18:13, 14).

Тако је Исус јасно истакао колико је важно бити понизан. То је био веома користан савет за његове ученике, који су одрасли у друштву у којем су самодопадљиви фарисеји наглашавали положај и титуле. Осим тога, то је вредан савет за све Исусове следбенике.