Питања читалаца

■ Да ли Исусово обећање о вечном животу, дато у Јовану 11:25, 26, важи само за помазанике или те речи обухватају и ’велико мноштво’ које жељно очекује да живи на рајској Земљи?

Извесно време у прошлости је Кула стражара тврдила да је примена овог ставка ограничена само на хришћане који добијају вечни живот. До тог гледишта се очигледно дошло из тог разлога што је Исус тамо говорио особама којима је касније дата та нада. Али пажљиво испитивање тих библијских ставака показује да Исус није поставио то ограничење. Као што се потврђује у чланцима за студирање овог броја Куле стражаре, ставцима из Јована 11:25, 26 морамо да придамо шире значење, што укључује и особе чија је нада вечни живот на рајској Земљи. Зашто дајемо овакву изјаву?

Запази шта Марта каже о умрлом Лазару у Јовану 11:24: „Знам да ће устати о васкрсенију, у последњи дан.“ На које је васкрсење мислила? На васкрсење које су очекивали у вери Аврам и други Јевреји који су сачували чистоћу — на земаљско васкрсење! Како су, онда, следеће Исусове речи привукле Марту? Саопштиле су јој ситуацију с обзиром на земаљско васкрсење.

Исус је затим означио себе као онога који васкрсава мртве. Али није рекао да говори само за неке од мртвих који су у њега веровали. Он је ’васкрсење и живот’ за све оне који добијају вечни живот, било у небу или на Земљи. Све што каже Исус у 25. и 26. ставку може да се примени на обе групе, али на различите начине. Помазани хришћани ’долазе у живот’ тиме што бивају васкрснути за бесмртни небески живот. Мртви који ће живети вечно на Земљи, биће васкрснути и тада ће постепено бити доведени до савршенства (упореди са Откривењем 20:4).

Сасвим је тачно, као што пише у 26. ставку, да помазаници ’неће никада уопште умрети’ након што буду васкрснули. Тада ће ’видети Бога онаквог какав је’, тако да више неће морати да ’ходе по вери’ (1. Јованова 3:2; 2. Коринћанима 5:7). Дакле, када Исус каже, „сваки који живи и верује у мене“, упознаје нас са новим фактором који је нарочито значајан за оне данас који се надају да постигну вечни живот на Земљи. Праведност је већ прописана ’великом мноштву’, јер су чланови те класе ’опрали своје хаљине и убелили их у крви Јагњетовој’. Већ живе у телу са надом да преживе велику невољу и њихови животи се сматрају праведнима, као и живот од Аврама у старо доба. Они морају, заједно са васкрснулима, да даље упражњују веру током Христове хиљадугодишње владавине да би постигли вечни живот у људском савршенству (Откривење 7:9, 10, 14, 15; 21:3, 4).

То није, у ствари, потпуно ново гледиште. С времена на време током година била је предложена у публикацијама Удружења Куле стражаре шира примена речи из Јована 11:24—26. На пример, у Кули стражари од 1. јуна 1959, на страни 337 (енг. издање) писало је за Јеховине сведоке, сакупљене из свих народа: „Они који очекују да живе на овој Земљи исто се надају да преживе крај овог света и даље живе у новом свету, без да икада умру.“ Као подршка тој изјави наведени су ставци из Јеврејима 11:1, 6 и Јована 11:26. Слично је писало и у Кули стражари од 1. августа 1976, да за васкрснуло човечанство заједно са ’великим мноштвом’ преживелих у Армагедону важе те исте Исусове речи: „И сваки, који живи и верује у мене, неће уопште никада умрети; верујеш ли то?“

Верујеш ли ти то?