Мој живот за Божје царство у послератној Немачкој

Испричала Гертруда Пецингер

Према којим начелима доносимо одлуке у животу? Најбољи учитељ који је икада постојао, Исус Христ, рекао је својим ученицима да они треба, „најпре да траже Царство“. Ако буду тако поступали биће задовољене све остале њихове потребе (Матеј 6:33). Још од моје младости ја сам сазнала, да неког у духовном погледу „чини богатим“ то да сво своје бреме препусти Јехови, објављује његова дела и интересе Царства стави на прво место у свом животу (Приче Соломунове 10:22; Псалам 55:22; 71:5; 73:28). Ово начело се очигледно доказало кроз следећа искуства из једног узбудљивог поглавља мог живота.

БИЛО је то почетком 1945. године. У Европи је II светски рат већ био на крају. Ратни напори Немаца су потпуно у застоју, а став народа се чак и према власти променио. Уместо да се надају победи, наслућивао се сада пораз. Због тога је попустио притисак који су вршили прогонитељи Јеховиних сведока.

Ја сам била једна од сведокиња, које су довели из концентрационог логора Равенсбрик, да бих код породице једног националсоцијалистичког службеника радила као дечија неговатељица. Једног поподнева, неколико месеци пре завршетка рата, разговарао је са мном у својој кући СС—официр чију сам децу чувала—у четири ока. Звао се Кинер.

„Да ли сте чули, да су Руси на источном фронту успели?“ питао ме је он хладним тоном. Када сам одговорила да сам чула, питао је даље: „Шта би сте ви урадили, када би они дошли овамо?“ Гледала сам га директно у очи и одговорила: „Дакле Руси су наши непријатељи, и ви сте наши непријатељи. У чему је разлика?“ Да, у оним тешким данима помагао нам је Јехова да преко своје отворености, храбро сачувамо наш став као неутрални хришћани и као објавитељи Божјег царства (Јован 15:19).

Успешно бекство

Вести о немачком повлачењу биле су више него новости. Крајем априла почео је господин Кинер да припрема за бекство у правцу југа, своју жену и децу. На моју молбу, дозволио је да пођем са њима. Госпођа Кинер ми је дала цивилну одећу, да не би са затворском одећом постало сумњиво, да она има нешто са НС организацијом. Ушли смо у камион, који је возио ка селу у Северној Баварској—ближе америчком него руском фронту.

То је било први пут после 7,5 година да сам ја заиста напустила концентрациони логор. Ипак, рат још није био прошао и владала је велика напетост. Док смо били са камионом на путу, изненада је изнад нас помахнитала ескадрила савезничких борбених авиона. Ја сам седела са двоје деце и возачем напред у кабини. Било је сигурно да ће се авиони вратити у бришућем налету и пуцати на нас. Тихо сам преклињала: „Јехова, Ти си ме твојом заштитом заштитио да све до сада преживим. Не допусти да сада тако умрем!“.

Као што смо очекивали, авиони су направили велики лук да би нам се поново приближили. Возач је дао гас, али то, наравно, није уливало никакву наду да ћемо побећи авионима. Изненада се појавио споредан пут који је водио у шуму. Возач је одмах скренуо лево и зауставио се у шуми. Пошто је лишће било прилично густо, камион се није могао видети из ваздуха, а авиони су одлетели. Било је за време рата још више таквих опасних ситуација. Ипак, по завршетку рата, већ десет дана после овог инцидента, требало је савладати сасвим другачије ситуације.

Испунити веће обавезе

Госпођа Кинер, њена деца и ја смо са осталим избеглицама нашли смештај у малом селу Менхсдегинген код Нердлингена. Недељу дана после званичног краја рата, саопштила сам јој да бих морала да одем. То је њу, наравно, врло забринуло. У кога би она могла иначе да има поверење? Сада је већ цела земља била против нациосоцијалиста и њихових припадника. Пошто се рат завршио, морали су Јеховини сведоци да обнове дело објављивања Божјег царства. Осим тога, ја сам морала да потражим Мартина, мога мужа. Тек три месеца смо били венчани када је Мартин био одведен у концентрациони логор у Дахау. Касније, сам и ја била ухапшена и одведена у Равенсбрик. Већ две године нисам ништа чула о мом мужу, а од нашег раздвајања прошло је дугих девет година. Да ли је Мартин још жив? Ако јесте, да ли му је добро?

Незабораван дан

Једног јутра око 4:30 мој доручак се састојао од кришке црног хлеба. Кренула сам на пут без новца, без карте за животне намирнице и без пртљага, сем једног малог школског ранца у коме сам чувала део мог доручка и нешто личних ствари. Цео дан сам ишла путем у правцу Минхена, родног града мога, мужа. Ако је жив, тамо би га ја морала најпре наћи.

Пред вече сам дошла у близину неког села. Пошто је било истакнуто упозорење о полицијском часу, било је немогуће да ноћ проведем напољу, а да се не изложим опасности да будем ухапшена. Због тога сам скренула са пута и почела да се молим: „Јехова, молим те помози ми. Све године које сам ти служила, никада ми није недостајао починак“. После молитве вратила сам се на пут. Одмах на почетку места угледала сам кућу са баштенским зидом. Кроз капију сам могла да видим неку жену како ради у башти и упитала сам је: „Да ли бисте ми могли рећи, где се овде може преноћити?“ Она ме погледала и прилично опрезно одговорила да морам да одем иза куће и питам њеног мужа, пошто већ има доста људи.

Кад сам дошла у кућу, угледала сам велики постављани сто са слаткишима. За столом је седело девет људи, који су управо хтели да једу. За тренутак сам стала као одузета, јер од раног јутра ништа нисам јела. Газда ме је одлучно погледао и рекао: „Немојте стајати! Биће довољно и за десеторо!“

Пре него што сам почела да једем, питала сам га, да ли могу да преноћим. Он је одобрио, а његова жена ми је показала пољски кревет испод степеништа. Са нелагодношћу сам помислила на мушкарце, који би могли да шврљају по кући, али сам јој ипак дала до знања да сам са пољским креветом потпуно задовољна. Потом је она отишла на вечерњу мису.

За време вечере, једна млађа жена, такође гошћа, пажљиво је довела до разговора, који је брзо прерастао у сведочанство о Божјем царству. Било је тешко да се препозна какав она став заузима у вези њега, а после кратког времена повукла се у своју собу. На крају се вратила домаћица и позвала ме у дневну собу. Показала ми је Елберфелдер Библију, у којој је на многим местима било написано Божје име Јехова. „Ја сам је пре неколико година добила од неког истраживача Библије“ рекла је она. „Можете ли ми рећи, да ли је то права Библија? Често сам је читала, али је нисам могла разумети. Можете ли ми, молим Вас, нешто из ње објаснити?“

Иако је било већ касно, разговарале смо још до дубоко у ноћ. Нешто пре поноћи, дошла је млада жена која је за време вечере прислушкивала разговор о Царству и рекла да она не може да заспи, јер стално мисли на то, о чему би смо нас две могле толико да разговарамо. Додала је да би хтела нешто да ми да, да би ми помогла за мој пут. Затим ми је дала 20 марака—за оно време велики новац.

Испричала сам женама моју намеру да идем у Минхен, и објаснила да би морала ујутро што је могуће раније да кренем. Домаћица ме је упитала када бих желела да устанем. Одговорила сам, у пет, иако је већ била прошла поноћ. Када сам кренула према мом пољском кревету под степеништем, зауставила ме и рекла: „Ви нећете тамо спавати. Дођите!“ Отворила је једна врата на ходнику и показала ми прелепо уређену гостинску собу са удобним, свеже пресвученим креветом. „Овде можете сада да спавате“—додала је.

Један сасвим другачији позив

Када сам ујутро у 5 устала, домаћица и њен муж су већ седели у кухињи и очекивали ме за доручак. Пошто смо појели, узела је мој мали ранац и напунила га сендвичима. На крају су ме испратили и махали за растанак, све дотле док смо се још могли видети.

Размишљала сам о томе, како сам се пре 24 часа без ичега растала од госпође Кинер, жене СС официра. Једино што сам имала, била је одлучност да Јеховино царство ставим на прво место и да за њега користим моју поновио стечену слободу.

Пре него што сам стигла у Минхен, морала сам ипак још да докажем, да сам следила Христов савет и не само тражила Божје Царство него и „његову правду“ (Матеј 6:33).

После подне сам била тако уморна и тако су ме јако болеле ноге, да сам покушала да зауставим који од америчких камиона, који су превозили бегунце за Минхен. Успело ми је да зауставим један, и са мојим врло лошим енглеским језиком замолила сам возача да ме повезе. Рекао је да је позади све пуно, али да могу да седнем поред њега у кабини. Прихватила сам.

На путу према Минхену, возач се више пута заустављао и причекао док су неки од путника сишли из камиона. Нешто пре него што смо ушли у град, окренуо је на пут који је водио према брдима, а све сам време покушавала да на лошем енглеском језику дам до знања том човеку да ја са његовим намерама нисам хтела да имам ништа заједничко. Али он је возио све даље, све док нисмо дошли до једног пропланка. Зауставио је камион, изашао, дошао на моју страну и отворио врата. Изашла сам и гледала му у очи. Он је рекао, да је леп дан, да је овде лепо место, и да нас нико неће видети.

„Да“—одговорила сам—„леп је дан, и лепо место, а и никога нема овде, али нас види Јехова Бог, а Јехова ће Вас и мене . . .“ Нисам се сетила енглеске речи „казнити“. Зато сам млатарала рукама пред његовим очима и гласно звала Јехову у помоћ. То је изгледа помогло, јер се његов став очигледно променио. За тренутак се зауставио, нешто размишљао и замолио ме да уђем у камион. Без речи смо се возили до центра Минхена, где се зауставио и упитао ме да ли ме довео довољно близу. Ја сам потврдила. Опет је отворио врата споља и ја сам опет стајала њему на супрот. Овог пута ме ипак узео за руку и рекао: „Ви сте једна честита жена. Молите се за мене, да би и моја жена била тако верна као ви“.

У Минхену сам почела одмах са пуновременом службом. Тражила сам што је било могуће више сведока са циљем да се наши састанци и делатност, опет обнове, пошто су због рата и због прогонства све делатности у вези објављивања Царства попустиле.

Мој муж је жив!

Не дуго после мог доласка у Минхен сазнала сам да је Мартин још увек жив и да му је добро. Он је био одведен у логор смрти Матхаусен (Аустрија), али је ипак преживео. Тамо је он морао са око 100 других сведока да чека док им не издају документа. Она су требала да им служе као доказ да су били прогоњени од Хитлеровог режима. Без докумената не би могли да путују, а ни да добију неопходне ствари за живот.

Пошто сам то сазнала, отишла сам лично код америчког команданта у Минхен и рекла: „Мој муж је у Аустрији у концентрационом логору, ја желим да Ви тамо пошаљете нека кола и да га доведете“. Командант је послао два аутобуса и дозволио да се довезу сви сведоци.

Савладати нов задатак

Сада сам стајала пред једним другим задатком. Мој муж се вратио. А где да станујемо? До сада сам становала у једној шупи, спавала сам на столици за лежање између баштенског алата. Био нам је потребан стан, али ја сам знала да Христове слуге треба да ставе на прво место Царство.

Зато сам са пуно молитве одлучила да одвојим један цео дан од пионирске службе да бих тражила стан. Отишла сам у амерички стамбени уред и предала молбу за стан. Од раног јутра сам тражила станове, који су били на листи. На крају дана стајала сам испред последњег стана и морала сам да слушам, да је и он, као и сви остали, заузет. Шта сам могла да урадим?

Молила сам Јехову за помоћ. Он познаје све наше потребе и брине се за оне који стављају Царство на прво место. Дакле, узела сам један дан од пионирске службе, а ипак ништа нисам постигла. Опет је после молитве изгледало све исто као раније. Али, ја сам имала поверење у Јехову, слушаоца молитве (Псалам 65:2). Није ми преостало ништа друго него да идем даље и после слушања молитве „да чекам“.

Неколико корака испред себе видела сам три жене како причају. Пришла сам им и запитала, да ли знају где има неки слободан стан. Једна од њих се окренула и рекла веома осорно: „Идите сами и тражите!“ Њена нељубазност ме збунила, али сам помислила да је то можда одговор на моје молитве! Најбоље да почнем одмах овде иза угла, и пођем „од куће до куће“. Када сам на првим вратима зазвонила, примила ме нека жена речима: „Ви сте сигурно послати из стамбеног“. Вашег броја нема на мојој листи. Она ме је одвела у један стан на првом спрату и отворила врата ка лепој соби. Ту је била и мала кухиња на другој страни ходника, са прелепим погледом на баварске Алпе.

Богат благослов за верност

У овај стан смо се уселили Мартин и ја. Наравно, обоје смо били од почетка веома запослени на делу Царства. Ја сам наставила пионирску службу, а Мартин је предузео мере да пронађе групе сведока даље од Минхена да би их духовно изграђивао. Ишао је сам у једнодневне или дводневне посете, јер је путовање још било врло отежано.

Једном се Мартин вратио са неког пута „баш када сам ја хтела да одем у службу. Било је девет часова ујутро. Замолио ме је да му на сваки начин спремим чисто рубље и све остало што му је било потребно, пошто после подне опет иде на пут. Рекла сам му да ја морам да идем у накнадне посете и да водим неколико библијских студија и да ћу у подне бити код куће да бих му спремила јело и помогла да се спакује. Подне је дошло и прошло, али се ја нисам вратила, исто тако нису биле ни чарапе ни друге ствари за његов кофер спремне. Било је 16 часова, па 20, кад сам се најзад вратила кући око 23 часа пуна радости због добрих искустава које сам имала у току дана. Онда сам задремала. У свом одушевљењу због службе и лепих библијских студија; заборавила сам на свог Мартина и његово путовање. Ја једноставно нисам тада била навикла да имам мужа код куће.

Ова духовна одсутност није била наравно дуго присутна. Мартин је морао много да путује и ускоро сам била болно свесна његове одсутности. Често сам због њега патила, да сам чак и плакала. Да не би газдарица куће то видела—која је већ била навикла на мој срећни израз лица—одлазила сам често на оближње гробље, седела на неки пањ и плакала. Мислила сам: „Међу толико много људи који овамо долазе и плачу мене неће нико ни приметити“. Ипак, плакањем се моја ситуација није изменила.

Имала сам много добрих искустава, јер сам водила 22 библијска студија најмање једном недељно. Али ја сам хтела, да и мој муж са мном подели радост у служби. Мартин је додуше био опет ту и радовао се добром здрављу, али ми нисмо могли да будемо заједно. Ја сам то у молитви изнела пред Јехову. Осим тога, пожалила сам се брату Ериху Фросту, ондашњем надгледнику службе проповедања у Немачкој. Објаснила сам му, да повратак мога мужа за мене не значи ништа друго, него само прање његових чарапа и рубља. Брат Фрост је то схватио и охрабрио ме речима да бих ја требала да се радујем због тога што барем то могу да учиним.

Упркос свега тога ја сам издржала. После извесног времена Мартина су позвали у Магденбург да би се школовао за слугу надгледника. На крају школовања брат Фрост је рекао да има нешто нарочито за Гертруду. Из главне канцеларије Јеховиних сведока у Бруклину дошло је обавештење да све супруге које су раније биле у пионирској служби могу да прате своје мужеве приликом посета различитих скупштина. Опет су биле моје молбе испуњене!

Поглед у назад

Када погледам уназад на многа искуства која смо мој муж и ја имали, могу да кажем са уверењем, да наш небески отац зна шта ми требамо и да то добијамо у право време, ако ми у нашем животу ставимо Царство на прво место. Такође сам свесна, да сам добила све оно што сам уствари и требала (Матеј 6:32).

После рата путовала сам са својим мужем скоро 31 годину попреко и уздуж кроз Немачку, док је он посећивао хришћанске скупштине и духовно их јачао. Од 1978. радим у светској централи Јеховиних сведока у Бруклину, где Мартин служи као члан водећег тела. Како сам само захвална Јехови за то, да упркос мојих 72 године, још увек имам довољно снаге да цео дан будем у краљевској служби!