Да ли морају сви прави хришћани да буду Божје слуге?
„А све је од Бога који нас је преко Христа измирио са собом и дао нам службу помирења“ (2. Коринћанима 5:18, НС).
1. Шта се може рећи за свештеничку класу у скупштини у Павловим данима?
НИЈЕ било разлике између свештеника и лаика (у данима апостола Павла), јер није било свештеничке класе“. Овом изненађујућом изјавом, која се појавила у лондонском Тајмсу, скреће се пажња на једну основну истину о првим хришћанима. Тада није било поделе на свештенике и лаике. Да ли то значи да хришћанска скупштина није имала никакво видљиво вођство? И да није било ни у ком смислу Божјих слугу?
2. Која врста вођства је постојала у раној скупштини (Филипљанима 1:1)?
2 Нешто после Духова 33. н.е., када је број помазаних хришћана порастао на хиљаде, било је нужно да се поставе у свакој скупштини способни мушкарци који ће служити као. надгледници и слуге помоћници, Али они нису формирали свештеничку класу. Њихово именовање није зависило од завршеног факултета или семинара. Нису били плаћени за своје службе. То су били понизни мушкарци који су испуњавали одређене предуслове у духовном погледу и били именовани духом светим да се брину о стаду. Да ли су били они једини који су проповедали ’добру вест о Царству’? Да ли су били једине слуге Божје у скупштини? (Матеј 24:14; Дела апостолска 20:17, 28; 1. Петрова 5:1—3; 1. Тимотеју 3:1—10).
3, 4. Ко је, по речима Павловим, имао удела у хришћанској служби Богу?
3 Одговоре на ова питања налазимо у савету који је Павле написао у писмИма хришћанима у Коринту, Запазимо уводне речи у његовом другом писму: „Павле . . . скупштини Божјој у Коринту са свима светима који су у свој Ахаји“. Нема сумње да је писао целој групи помазаних хришћана у Коринту и Ахаји, а не само онима који су преузели вођство. Зато се односе на „све свете“ његове речи о хришћанској служби Богу. Павле је пошао од своје и Тимотејеве делатности када је писао: „Зато имајући ову службу по милости која нам је указана, не посустајемо“. А све је од Бога који нас је преко Христа измирио са собом и дао нам службу помирења . . . Ми смо, дакле, посланици уместо Христа, као да Бог усрдно моли преко нас“. „Не дајмо ни у чему никаквог повода за спотицање, да се не би нашој служби приговорило, већ препоручујемо себе у свему као Божје слуге: истрајношћу у многоме“ (2. Коринћанима 1:1; 4:1; 5:18—20; 6:3, 4, НС).
4 Из ових речи произилази да сваки помазани хришћанин мора да буде Божји слуга и послалник уместо Христа. Зашто? Зато што је свет, услед греха, ’отуђен од живота који припада Богу’ и потребна му је служба помирења да би послушни и лојални људи из свих народа могли бити у добром односу са Сувереним Господом Јеховом, преко Христа (Ефесцима 4:18; Римљанима 5:1, 2).
5, 6. Како је потврдио Павле то становиште у свом писму Римљанима?
5 Павле је писао скупштини у Риму: „Него шта она (Божја реч) говори? ’Близу ти је реч, у твојим устима и у твом срцу’, то јест ’реч’ вере коју ми проповедамо. Ако, дакле, јавно објављујеш ту ’реч у својим устима’, да је Исус Господ, и верује у свом срцу да га је Бог васкрсао из мртвих, биће спасен. Јер, срцем се верује за праведност, а устима се даје јавно признање за спасење“ (Римљанима 10:8—10, НС).
6 Да ли је Павле упутио ове речи неколицини изабраних? Његове уводне речи показују нешто друго јер је писао: „Свима у Риму које Бог љуби“. Још је рекао: „Прво захваљујем своме Богу кроз Исуса Христа за све вас, што се о вашој вери говори по свему свету“. Јасно је да је Павлу упутио целој скупштини свој савет и своја охрабрења, укључујући и 10. главу. Свима се пружила предност да дају јавно признање. Да, он је поткрепио свој аргуменат следећим речима: „Како ће, дакле, призвати онога у кога нису поверовали? А како ће веровати у онога за кога нису чули? Како ће пак чути без проповедника? И како ће проповедати, ако нису послани? Као што је написано: ’Како су љупке ноге оних који објављују добру вест о добрим стварима! ’ (Римљанима 1:7, 8; 10:14, 15).
7. У чему се разликује право хришћанство од осталих религија (Лука 19:36—40)?
7 То веома охрабрује све помазане хришћане! Значи да би требало да се сви они радују што објављују другима вест о спасењу које ће проузроковати Краљевство. Да, сликовито говорећи, њихове ноге могу и треба да буду „љупке“ у Божјим очима. Зашто? Зато што право хришћанство није никаква егоцентрична религија која се одликује самозадовољством, повученошћу и заветима на ћутање, него оно промиче активну хришћанску службу Богу која се испољава у речима, и делима. Колико је Павле био тога свестан може да се види из једног његовог узвика: „Тешко мени ако не објављујем добру вест!“ (1. Коринћанима 9:16, НС; Исаија 52:7).
8. Која се важна питања тичу сада многих?
8 А како стоји ствар са милионима правих хришћана који нису помазани светим духом и који се надају вечном животу на Земљи, а не на небу? Да ли морају и они да буду Божје слуге? (Псалам 37:29; 2. Петрова 3:13).
Јесу ли чланови „великог мноштва“ Божје слуге?
9. У којој делатности учествују чланови „великог мноштва“?
9 У Откривењу налазимо одговор на та питања. На пример, након што је описао визију у којој је видео помазану скупштину од 144 000, Јован каже: „Потом видех, и гле, велико мноштво које нико није могао избројати, из сваке нације, племена, народа и језика где стоје пред престолом и пред Јагњетом, обучени у беле дугачке хаљине, са палминим гранчицама у рукама. И вичу непрестано снажним гласом говорећи: ’Спасење дугујемо Богу своме, који седи на престолу, и Јагњету’. Ти који се сада сакупљају да преживе велику невољу сигурно не крију да су хришћани, „Снажним гласом“ објављују одакле долази њихово спасење. Како то чине? Између осталог, тако што помажу остатку помазаних у испуњавању других важних пророчанстава и заповести у вези Божје службе (Откривење 7:9, 10, 14, НС).
10, 11. а) Коју заповест је Исус дао својим следбеницима пре свог узашашћа у небо? б) Које пророчанство мора да се испуни у наше време?
10 Ово безбројно мноштво, рецимо, игра важну улогу при извршењу Исусове заповести у вези проповедања и поучавања, коју је дао у Галилеји својим верним ученицима. Том приликом је Исус рекао: „Мени је дана сва власт на небу и на земљи. Зато идите и начините ученицима људе из свих народа, крстећи, их у име Оца и Сина и светога духа, учећи их да све држе што сам вам заповедио“. Овај налог није добило неко изабрано свештенство него сви хришћани (Матеј 28:18—20, НС; 1. Коринћанима 15:6).
11 Исусова заповест је такође тесно везана за пророчанство о ’свршетку поретка’, које је Исус изрекао: „И ова добра вест о краљевству проповедаће се по читавој настањеној земљи за сведочанство свима народима; и тада ће доћи крај“. Како се приступило том изазовном задатку — проповедати поруку о Краљевству широм света у оквиру једне генерације? Ти хришћани, којих има неколико хиљада и чији број стално опада, сигурно не би могли сами да изврше ово дело којим се спасавају животи. Било би то за њих немогуће (Матеј 24:3, 14, НС; Лука 21:32).
12. Шта признају данас радосно помазаници?
12 Помазани „сунаследници Христови“ радосно признају улогу коју игра „велико мноштво“ Божјих слугу — њих више од два милиона који су, за релативно кратко време, проширили добру вест о Царству широм света. Већ у 1930—тим годинама прихватили су се задатка многи прави хришћани да врше службу Богу у другим земљама и понудили су се да служе тамо где је владала већа потреба. Захваљујући самопожртвованом примеру те браће и тих сестара — било да су припадали класи помазаника или „других оваца“ — у многим земљама Европе, Африке, Азије и америчког континента учврстило се дело Краљевства (Римљанима 8:17).
13. а) На који начин је дао Јехова нови импулс делу од 1943? (Исаија 60:22) б) Који удео имају у мисионарској делатности припадници „великог мноштва“?
13 Класа „верног и разборитог роба“, коју чине помазани хришћани, увидела је потребу, пре 1943, да оснује школу за мисионаре, где би се хришћанске слуге Божје додатно школовале и обучавале да би могле у многим земљама да започну и убрзају дело проповедања. Од отварања школе Галад („Галад“ значи на хебрејском „гомила сведочанстава“), године 1943. па до 4. марта 1984, и школовало се око 6100 мисионара који су углавном били послати у инострана подручја широм света. Само 292 (4,8 посто) апсолвента школе Галад изјаснила су се као чланови класе помазаника, тако да је, дакле, већина тих посебно школованих Божјих слуга припадала „великом мноштву“. Као и остали сведоци широм света, прихватили су хришћанску службу Богу као битни део његовог хришћанског живота када су се предали Јехови преко Исуса Христа (Матеј 24:45—47; Јеврејима 10:7).
Позив — на чему заснован?
14, 15. На чему почива хришћанску позив на службу Богу (Матеј 22:37—40).
14 Да ли то значи да је Бог хришћане лично позвао да му служе? Тачно је да неки у такозваном хришћанству представљају свој „позив“ као једно веома емоционално искуство, као да је директно Бог позвао да му служе. Али, да ли се хришћанска служба Богу углавном заснива на нечему што је тако непостојано, као што је осећање?
15 На чему почива света служба Богу по речима апостола Павла? Он је писао: „Заклињем вас стога, браћо, смиловањима Божјим да своја телеса принесете као жртву живу, свету и прихватљиву Богу, да то буде света служба по разуму вашем („да то буде ваша умна служба Богу“, др Чарнић). Да, на разуму се заснива света служба Богу. Зашто? Зато што нечије предање Јехови и личан однос према њему почивају на познању правог Бога. Отуда позив једног хришћанина да служи Богу — иако по себи радосно искуство — не представља једноставно резултат емоционалне реакције. Тај позив има за подлогу чврсту мотивацију; љубав према Богу и љубав према ближњему (Римљанима 12:1, НС; Јован 17:3).
16. Да ли обављање неког светског посла пуно радно време искључује особу да буде Божји слуга (Дела апостолска 18:1—5)?
16 Али, можда се питаш: да ли су први хришћани били исто Божје слуге чак и када су пуно време радили на неком светском радном месту или као домаћице у кући? Да. Можда су могли само један део свог времена да проведу у хришћанској служби Богу, проповедајући и поучавајући, али то је био ипак њихов главни животни циљ. Знали су да морају као прави ученици Христови да ’засветле својом светлошћу’. У ствари, они су били Божје слуге које су биле запослене и то давно пре но што се појавио у хришћанству покрет свештеника радника (Матеј 5:16, 1. Петрова 2:9).
Доказ њихове службе
17, 18. а) Које је темељно начело поставио Исус у погледу правих хришћана? б) У чему се састоји права препорука Божјег слуге?
17 Како доказују Јеховини сведоци да су слуге Божје када немају никакву диплому или академску титулу? Па како су доказали први хришћани да су Божје слуге? Сам Христ је поставио начело: „Свако добро дрво рађа добре плодове“. Хришћанске слуге Божје треба да доносе ’добре плодове’ а ту спада и учествовање у делу прављења ученика (Матеј 7:17).
18 Апостол Павле је објаснио то на следећи начин: „Почињемо ли опет да препоручујемо сами себи? Или су нам можда потребне — као некима — писмене препоруке за вас или од вас? Ви сте наше писмо, уписано у нашим срцима, које познају и читају сви људи. Очигледно је да сте ви писмо Христово, написано преко нас као слугу, уписано не мастилом већ духом Бога живога, не на каменим плочама, него на плочама телесним — на срцима“. Како се обавило то писање на срцима? Тиме што се проповедала реч вере, која се може упоредити са! семеном, и усадила у срце. То семе је опет натерало примаоца да исто другима проповеда вест о спасењу (2. Коринћанима 3:1—3, НС).
19. Коју необориву препоруку имају Јеховини сведоци као слуге Божје?
19 Да ли имају Јеховини сведоци доказ да је ’Христово писмо, написано преко њих као слугу’? Чињенице говоре за себе. Када су прихватили њихово јединствено име, године 1931, проповедало је широм земље око 50 000 сведока. Извештај из 1983. показује највећи број од преко 2 652 000 Божјих слугу који проповедају добру вест о Краљевству и који су удружени у 46 235 скупштина. Данас има скоро онолико скупштина колико је било Јеховиних сведока године 1931. У току последњих деценија била је истина заиста записана на милионима срца — што је непобитан доказ за службу Јеховиних сведока (Исаија 43:10—12).
20. Шта се очекује данас од нас, као хришћанских слуга Божјих? Која питања остају још отворена?
20 Као никада до сада влада данас прека потреба за хришћанским Божјим слугама. Време је кратко, а жетва је велика. Зато имамо још више разлога да се докажемо као способне слуге Божје које проповедају и поучавају на продуктиван начин. Како можемо то чинити? Како можемо бити још делотворније слуге Божје? Да ли су од практичне вредности за нас пример Христов и примери апостола? (Ефесцима 5:15, 16; Матеј 9:37, 38).
◻ Откуда знамо да су сви Христови помазани следбеници морали да буду слуге Божје?
◻ Какву улогу игра „велико мноштво“ у данашњој служби Божјој?
◻ На чему почива хришћански позив на службу Божју?
◻ Који доказ за своју службу имају Јеховини сведоци?
[Питања за разматрање]
[Слика на 16. страни]
Да ли је постојала свештеничка класа међу хришћанима у време апостола?