Почеци краљевства у Израелу
Прва и Друга књига Самуилова
ЗАР нисте читали шта је учинио Давид, када је огладнео он и његово друштво ? Ушао је у дом Божји, узео свети хлеб — који су само смели да једу свештеници и нико други — јео и дао својим друговима“ (Лука 6:3, 4, Д Њу Инглиш Бајбл). Тим речима је Исус ућуткао неке фарисеје који су оптужили његове ученике да су прекршили закон о суботи јер су, једне суботе, кидали класје и јели га.
Још нешто је он тиме показао. Извештај о Давиду и „светом хлебу“ записан је у 1. књизи Самуиловој (1. Самуилова 21:1—6, НЕБ). Тиме што се Исус осврнуо на тај догађај да би одбацио приговор, показао је да је добро познавао ту књигу — из чега можемо да закључимо да би ваљало да и ми добро упознамо ту књигу. Та књига, заједно са 2. Самуиловом, садржи податке који су били вредни за Исуса а и за нас данас (Римљанима 15:4).
Какве су књиге 1. и 2. књига Самуилова? То су историјске књиге Јеврејских списа у којима се описује историјска прекретница Божјег народа. Претходно су судије владале Израелцима. Те две књиге описују свршетак те ере и почетак владавине израелског краљевства. Препуне су узбудљивих догађаја и фасцинирајућих личности. У њима се сусрећемо са Самуилом, последњим судијом, и са прва два краља — Саулом и Давидом. Такође се сусрећемо са низом незаборавних личности: жалосним ликом Илије, мудром и тактичном Авигејом, силовитим, али љубазним Јонатаном, као и са браћом Ависајом и Јоавом који су се силно борили за Јехову, али били окрутни у својим личним осветама (Јеврејима 11:32). Те две књиге научавају начела која су још увек важна и описују догађаје који су имали дуготрајне последице за Божји народ, у ствари, за читаво човечанство.
Краљ који је затајио
Саул је био први кога је Јехова помазао за краља над Израелом. Почетак му је био добар, али није показао исправно поуздање у Јехову, уочи предстојећег напада Филистејаца. Зато му је Самуило рекао да његови синови неће наследити краљевство. Уместо тога, рекао је Саулу: „Јехова ће сигурно наћи човека по свом срцу и одредити га да буде вођ свом народу“ (1. Самуилова 13:13, 14, НС). Но, Саул је наставио да буде краљ све до краја живота.
Касније је било заповеђено том првом краљу да поведе казнени рат против Амаличана. Саул није потпуно извршио Јеховина наређења и тиме је навукао на себе даља Јеховина незадовољства. Самуило је био подстакнут да каже: „Зар се Јехови исто толико допадају жртве паљенице и кланице као послушност његовом гласу? Гле, послушност је боља од жртве и пажљиво слушање боље од сала овнујског“ (1. Самуилова 15:22, НС). То је начело које је још увек од виталне важности за оне који служе Јехови на неком водећем положају. Будући да је Саул био непослушан, Самуило је даље рекао: „Пошто си одбацио реч Јеховину, зато је и он тебе одбацио, да не будеш више краљ (1. Самуилова 15:23, НС). Саул је, доцније, показао колико је далеко застранио од чистог обожавања када се обратио за савет једном спиритистичком медију (1. Самуилова 28:8—25).
Успех једног краља
Давид, син Јесејев, наследио је краља Саула. Давид је био другачији од Саула. Још у својој младости, када је убио филистејског џина Голијата, показао је да се ослања на Јехову. И онда, када је морао да бежи од љубоморног Саула да би спасао живот, остао је даље послушан Јехови у свему. Давид је могао у више наврата да убије Саула. Али се он уздржавао од тога чекајући на време које је Јехова одредио за њега да постане краљ. Баш у тим критичним временима дао му је свештеник Ахимелех да једе хлеб за представљање. То је био случај који је Исус споменуо фарисејима.
Временом је Саул умро и Давид је почео да влада. Међутим, на почетку га је прихватило само његово племе, Јуда. Остала племена су даље следила Исвостеја, преосталог сина Сауловог. Но, Давид није био осветољубив према свом ривалу. Када је Исвостеј био на подмукли начин убијен, Давид је дао да се погубе атентатори. А када је био убијен велики војвода Исвостејев, Авенир, Давид је наредио жалост у народу (2. Самуилова 3:31—34; 4:9—12). У свако доба треба Јеховине слуге да имају такву понизност, стрпљивост, уздржљивост и такво поуздање у Јехову.
„Син Давидов“
Када је Давид постао коначно краљ над поновно уједињеном нацијом, једна од његових првих замисли била је да изгради вечан дом за ковчег савеза — симбол Јеховине присутности у Израелу. Јехова није на то пристао, али у знак признања Давиду за изванредну верност склопио је са њим значајан савез: „И дом твој и краљевство твоје биће постојани довека пред тобом; твој ће престо чврсто стајати до у недогледно време“ (2. Самуилова 7:16, НС).
Давид је био, дакле, карика у дугом, непрекинутом ланцу потомака који је водио од Адама, преко Аврама, Исака, Јакова и Јуде све до обећаног Месије (1. Мојсијева 3:15; 22:18; 26:4; 49:10). Када буде, коначно, дошао Месија, био би он Давидов потомак. Исус је то био — како по линији свога поочима тако и по линији своје мајке (Матеј 1:1—16; Лука 3:23—38). Често га писци јеванђеља називају „сином Давидовим“ (Марко 10:47, 48).
Као званични „син Давидов“ био је Исус наследник Давидов. Шта је наследно? Анђео Гаврило је рекао Марији: „Он (Исус) ће бити велик и зваће се Син Свевишњега; и даће му Јехова Бог престо његовог оца Давида, те ће владати као краљ над домом Јаковљевим довека, и његовом краљевству неће бити краја“ (Лука 1:32, 33, НС). Давид је поново ујединио сав Божји народ у једно краљевство — о томе читамо у 2. Самуиловој. Дакле, Исус је наследио владавину над свим Израелом.
Запази још једну чињеницу о Давиду која је записана у 1. књизи Самуиловој: „А Давид беше син једнога Ефраћанина из Витлејема Јудина, чије име беше Јесеј“ (1. Самуилова 17:12, НС). Ова изјава није само занимљива историјска опаска — Месија, као „син Давидов“, морао је исто да се роди у Витлејему. „А ти, Витлејеме Ефрато, премали си да би био мећу хиљадама Јудиним, из тебе ће ми изићи онај који ће бити владар у Израелу; његово је порекло од старих времена, од исконских дана“ (Михеј 5:2, НС). Наравно, Исус Христ је испунио тај услов за месијанство (Матеј 2:1, 5, 6).
Дела која су променила историју
Многи Давидови подвизи имали су трајне последице. Ево једног примера: Давид је растао само неколико километара од Јерусалима. Када је био дечак, град је био у рукама Јевусеја и мора да се често дивио скоро неосвојивом положају града који је лежао на стрмој слојевитој стени, познатој као брдо Сион. Био је сада, као краљ, у стању да учини нешто више него само да се диви томе. Упркос ругању Јевусеја, ’Давид је освојио тврђаву Сион, то јест град Давидов’ (2. Мојсијева 5:7). Друга књига Самуилова описује нам како је то учинио. Тако је Јерусалим ступио на светску позорницу са које је, током историје, више пута силазио и поново на њу ступао.
Град је постао Давидов краљевски град и био је стотинама година престоница Божјих земаљских краљева. „Син Давидов“, Исус Христ, проповедао је тамо у првом веку. Исус је ујахао на магарцу у Јерусалим да се представи Јеврејима као краљ (Матеј 21:1—11, Матеј 21:42—22:13; Јован 7:14). А изван капија Јерусалима положио је свој живот за човечанство, после чега је васкрсао и узашао на небо, стрпљиво чекајући — као Давид пре њега — да Јехова каже када треба да почне да влада као краљ (Псалам 110:1; Дела Апостолска 2:23, 24, 32, 33; Јеврејима 13:12).
Давидова владавина подсећа нас такође да и његов потомак, Исус, исто влада у Јерусалиму, али небеском (Јеврејима 12:22). И место где се налази Јерусалим на небу зове се „брдо Сион“, што нас подсећа на слојевиту стену на којој се налазио првобитни град Јерусалим (Откривење 14:1).
Давид је, при крају своје владавине, спровео незаконито бројање народа. Јехова је због гога казнио народ помором и анђео који је донео помор на народ престао је да убија код гумна јевусејског власника земље, по имену Орне. Давид је купио ту земљу од Орне и тамо саградио олтар Јехови (2. Самуилова 24:17—25). И то је имало трајне последице. На том парчету земље био је, касније, подигнут Соломунов храм. Дакле, на том се месту налазио вековима центар правог обожавања. Сам је Исус проповедао у Иродовом храму који је такође био саграђен отприлике на том месту, где се раније налазило гумно Орне Јевусејина (Јован 7:14).
Да, 1. и 2. књига Самуилова упознају нас са стварним људима и објашњавају нам важност неких начела. Показују нам зашто је доживео неуспех први израелски краљ, а зашто је био изванредно успешан други краљ, упркос неким трагичним грешкама. Воде нас кроз важан историјски моменат у ком се зачела људска краљевска власт међу Божјим народом. Показују нам како Јерусалим постаје главни град тог краљевства и скрећу нам пажњу на куповину земљишта на којем се, касније, уздизао вековима центар правог обожавања. Из тих књига сазнајемо важан знак за распознавање долазећег Месије — требало је да буде „син Давидов“.
Заиста су то значајне књиге. Ваљало би да их прочита сваки хришћанин.
[Оквир на 26. страни]
„Понашајуни се као пророк“
Шта се мисли у Библији када пише: „И на њега сиђе дух Божји, да, на њега (Саула), те је ишао даље понашајући се непрестано као пророк“? (1. Самуилова 19:23, НС).
Када су Јеховини пророци саопштавали Божје поруке, говорили су под утицајем светог духа који ’их је испунио силом’ и, без сумње, терао да говоре заиста са изванредним интензитетом и осећањем (Михеј 3:8; Јеремија 20:9). Вероватно је њихово понашање другима изгледало чудно — можда чак и неразумно. Па ипак, када је једном било утврђено да говоре од Јехове, прихватиле су озбиљно њихове поруке богобојазне особе (Упореди са 2. Царевима 9:1—3).
Саул се, дакле, необично понашао том приликом и то је гледаоце подсетило на стање узбуђености у ком се налази један пророк када треба да саопшти поруку од Јехове. И док је Саул био у том стању, скинуо је са себе одећу и лежао го целу ноћ (1. Самуилова 19:23, 24). Тиме се, можда, хтело рећи да је био само човек — без краљевске моћи или краљевског ауторитета — када је устао против намере Јехове Бога. Саул се „понашао као пророк“ још једном раније и том приликом је хтео да убије копљем Давида (1. Самуилова 18:10, 11).
[Оквир на 27. страни]
„Зао дух од Јехове“
„А дух Јеховин одступи од Саула, и уливаше му страх зао дух од Јехове“ (1. Самуилова 16:14, НС). Знаш ли шта то значи?
То не мора да значи да је Јехова, буквално, послао зао дух да утера страх Саулу. Него, пре би било да је Саул био опседнут злим духом — унутрашњим нагоном да чини оно што не ваља (Упореди са Матејом 12:43—45). Зашто, онда, пише да је Јехова извор тог злог духа? Зато што је омогућио, тиме што је одузео Саулу свој дух, да Саул буде опседнут неисправним нагонима или побудама. Тај „зли дух“ одузео је Саулу душевни мир и понекад га је наводио да поступа неразумно.