Питања читалаца
◼ Да ли је била смрт Адама и Еве унапред одређена пошто у Јеврејима 9:27 пише да „је људима одређено да једном умру, а затим суд“? (др Чарнић).
Не, овде није реч о Адаму и Еви који су били створени са изгледом да бескрајно живе на Земљи. Они су могли вечно да живе да су слушали Бога. Њихова смрт није била унапред одређена, него је била последица њиховог намерног греха (1. Мојсијева 2:15—17). Из контекста се види да се речи из Јеврејима 9:27 првенствено односе на првосвештеника у старом Израелу, који је на Дан помирења предочавао Исуса Христа (Јеврејима 4:14, 15).
Године 1915. питали су о Јеврејима 9:27 ондашњег председника Удружења Куле стражаре, Чарлса Т. Расела. Он се осврнуо на оно што је раније било објављено у Студијама Писма и брошури Шатор од састанка: сенка праве, „боље жртве“ (1899). Речи из Јеврејима 9:27 биле су објашњене на основу контекста.
У Јеврејима 8. и 9. главе Павле је показао да су многи детаљи из Мојсијевог закона били ’слика и сенка небеских ствари’ (Јеврејима 8:5, др Чарнић). То је било нарочито случај са жртвовањем на годишњи Дан помирења. Само тог нарочитог дана могао је првосвештеник да ступи у најунутрашњији део шатора од састанка. Ова одаја, светиња над светињама, била је једном завесом одвојена од светиње, и првосвештеник је морао нарочитим тамјаном да припреми себи пут за тамо. Затим је тек могао да уђе са крвљу жртвованог јунца и јарца. Премда се свештеник придржавао свих строгих прописа, ипак је тиме било временски ограничено покривање греха Израелаца; жртве су морале да се приносе сваке године.
Употпуњујући свој аргумент, Павле је објаснио да „Христос пак дође као првосвештеник, . . . и „не уђе“, после своје смрти и васкрсења, „у рукотворену светињу,. . . него у само небо, да се покаже пред лицем Божјим“ (Јеврејима 9:11, 12, 24, др Чарнић). Да ли би морала да се понови та жртва? Не. Христ ’се јавио један пут заувек’ (Јеврејима 9:25, 26; Римљанима 6:9). Павле је затим рекао: „И као што је људима одређена да једном умру, а затим суд, тако ће се и Христос, пошто је једном („за свагда“, НС) принет на жртву да понесе грехе многих“ (Јеврејима 9:27, 28, др Чарнић).
Уз тај осврт на контекст, можемо да разумемо следећи коментар на речи из Јеврејима 9:27, који је објављен у брошури Шатор од састанка: „Сваки пут када је свештеник улазио у светињу над светињама на Дан помирења, доводио је у опасност свој живот: ако би његова жртва била несавршена, онда би умро док би пролазио кроз ’другу завесу’. Не би био прихваћен у саму светињу над светињама, нити би његова несавршена жртва била прихваћена као покајница за грехе народа. Дакле, било која грешка са његове стране значила би смрт за њега као и осуду за све оне за чије је грехе покушао да пружи задовољштину. То је био суд, поменут у овом ставку, који је био изречен сваке године над узорним свештеницима.“
У тој брошури се као супротност томе наводи жртвена смрт Исуса Христа: „Да је била његова жртва на било какав начин или у било којем степену несавршена, он никада не би устао из мртвих, јер би ’суд’ правде био против њега. Али, његово васкрсење трећег дана доказало је да је савршено извршио своје жртвено дело и издржао божански суд.“
Дакле, на основу контекста, ставак из Јеврејима 9:27 јесте примедба на предност Христове свештеничке службе.
Међутим, такође је могуће осврнути се на Јеврејима 9:27 када је уопште реч о искуству човечанства. Иако су Адам и Ева били у могућности да бескрајно живе, то ипак није случај са њиховим потомцима. Адам и Ева су имали децу тек када су сагрешили. Отуда су сви њихови потомци били рођени да умру (Римљанима 5:12; 6:23). Наслеђена смрт достиже људе само једном. Тако ће бити и у будућности. Ако се, након примене благослова Христове жртве у корист човечанства и за време хиљадугодишњег Божјег суда, испостави да неки васкрснули мора да буде заувек уништен, његова смрт ће бити последица његове властите злобе, а не Адамовог греха (Откривење 20:13—15).
Насупрот томе, они који су услед наслеђеног греха умрли и после васкрсења показали се верни, примиће повољан суд вечног живота (Откривење 21:3—6).
Према томе речи из Јеврејима 9:27 односе се у контексту на Исусову службу као првосвештеника наспрам службе првосвештеника у старом Израелу. Тај ставак се исто примењује и када се описује опште искуство људи са наслеђеном Адамовом смрћу. Али он не подупире небиблијско учење о предестинацији, по којем су Адам и Ева, још пре свог стварања, били предодређени на смрт.