Буди веран Богу „који види у тајности“

„Помоли (се) Оцу свом у тајности, па ће ти платити Отац твој, који види у тајности“ (Матеј 6:6, СТ).

1, 2. Који пример показује да на изглед тајне ствари могу постати познате јавности? (1. Самуилова 21:7; 22:9).

ПРЕ НЕКОЛИКО година позвала је Јеховина сведокиња телефоном свога брата на Лонг Ајленду (Њујорк), који је био друге вере. Причала му је о Божјим обећањима да ће одстранити злобу са земље и поново успоставити рајске услове. Када се завршио разговор и њен брат спустио слушалицу, била је изненађена када је чула глас: „Сачекајте за тренутак—хтела бих нешто да вас питам.“

² То је био глас телефонисткиње. Она је остала на линији и слушала њихов разговор. То је било могуће код ондашњег телефонског система, али није било учтиво и било је против прописа компаније. Сведокиња се обрадовала што је својим речима пробудила такво интересовање али је била згранута што њен телефонски разговор није био у тајности. Да, други понекад виде и чују оно што ми мислимо да је у тајности. (Проповедник 10:20).

3. У којем је смислу живот хришћана стални призор?

³ То не би требало да ствара велике проблеме хришћанима који се труде да буду увек верни Богу. Апостол Павле је рекао: „Постали смо призор свету, анђелима и људима“ (1. Коринћанима 4:9, НС). Он је алудирао на један обичај везан за гладијаторе у арени. Пре завршног чина Римљани би изводили пред гледаоце неодевене гладијаторе који су требали да се боре и, вероватно, умру. Хришћани су данас исто призор неверним рођацима, колегама на послу, суседима и школским друговима. Посматрачи стичу, на основу онога што виде код нас, добро или рђаво мишљење о хришћанству (1. Петрова 2:12).

4. Како делује на неког чињеница да га други посматрају?

⁴ Када знамо да нас други посматрају, сигурно се трудимо да се исправно понашамо јер имамо исту жељу као и Павле: „Ми ничим не дајемо никаквог повода за спотицање, да се не би нашој служби приговорило“ (2. Коринћанима 6:3, НС). То што нас други посматрају ојачаће нас у одлуци да чинимо оно што је право. Али, како стоји ствар када се наша верност према начелима, тако рећи, куша „иза затворених врата“?

Он гледа иза онога што је споља

5. Која је супротност постојала између држања јеврејских вођа у јавности и њиховог држања у приватном животу?

⁵ Многе јеврејске религиозне вође показивале су споља личност која није одговарала унутрашњој личности. Исус је упозорио у Проповеди на гори: „Пазите да праведност своју не вршите пред људима, да вас они виде“ (Матеј 6:1, 2, др Чарнић). Религиозне вође су били као чаше које су биле споља чисте, а „изнутра пуне грабежа и неумерености“, били су „као окречени гробови који споља изгледају лепи, а изнутра су пуни мртвачких костију и сваке нечистоће“ (Матеј 23:25—28; упореди са Псалмом 26:4).

6. Шта може Јехова да посматра код нас?

⁶ Ове речи треба да нам помогну да схватимо да Јехова није заинтересован само за оно што људи виде. Исус је саветовао: „А ти кад молиш, уђи у своју собу, затвори врата те се помоли Оцу свом у тајности, па ће ти платити Отац твој, који види у тајности“ (Матеј 6:6, СТ). Да, Бог може да чује наше молитве и када смо одвојени од осталих. Ништа не умакне Божјој пажњи. У стању је да посматра развој ембриона, читајући можда генетски код којих ће касније одредити карактерне црте дотичне особе (Псалам 139:15, 16; 1. Мојсијева 25:23). Чак може да опази и тајна нагињања нашег срца (1. Самуилова 16:7; 1. Царевима 8:39; Јеремија 17:10; Дела апостолска 1:24). Размисли како треба да утичу на нас те чињенице.

7. У чему се могу побољшати хришћани?

⁷ Да бисмо постали прави хришћани морали смо, као и први хришћани, да се одрекнемо тешких грешака и грехова (1. Коринћанима 6:9—11; Дела апостолска 26:20; 1. Петрова 4:1—4). Али, како је са грешкама које нису познате другим људима? Оне нису мање теже само зато што нису јавно познате. На то је Давид указао следећим речима: „Ко клевеће ближњега у потаји, тога ћу погубити. Човека охолих очију и срца надута ја не подносим“ (Псалам 101:5, СТ). Била је неправда некога клеветати—па макар се то вршило у тајности, пред само једним слушаоцем. Давид не би одобрио такав „тајни“ грех.

8. Одакле знамо да скривене грешке не могу умаћи Јеховиној пажњи?

⁸ А нити би требало себи да уобрази виновник зла да ће преступ умаћи пажњи Божјој, јер Бог „види у тајности“. Он је доказао да је заинтересован за верност људи, чак и када њихова дела нису јавно позната. Помисли на Аханов случај. Требало је да Израелци униште Јерихон и његове становнике—зле Хананејце. Једино је требало да се изузму сребро, злато и бакар пошто су били одређени за ризницу Божјег светилишта (Исус Навин 6:17—19). Ахан је, међутим, подлегао искушењу и узео једну скупоцену хаљину, нешто сребра и злата. Закопао је те украдене ствари испод шатора, јер је, вероватно, мислио да то нико неће видети. Али, да ли је могао да превари онога ,;који види у тајности“? Не. Бог се побринуо да Аханов грех постане јавно познат и да он и његови укућани буду кажњени смрћу (Исус Навин 7:1, 16—26).

9. Шта морамо радити да бисмо постигли и задржали Божје признање?

⁹ Елијуј је добро рекао за Јехову: „Јер су очи његове обраћене на путеве човјечије и види све кораке његове. Нема мрака ни сјена смртнога гдје би се сакрили који чине безакоње“ (Јов 34:21, 22). Дакле, ако желимо да стекнемо и задржимо Јеховино признање, морамо да се трудимо да живимо по његовим начелима и то и када знамо да нас неко посматра, и када нам се чини да нас нико не гледа. Увек „су очи његове обраћене на путеве човјечије“.

10. а) Који је изванредан пример оставио Павле у вези са сакривеним делима? б) На којим подручјима морамо особито пазити да не починимо грешке у тајности?

¹⁰ Хришћанин може проћи кроз неку кушњу за коју не знају његова браћа по вери. То се догодило Павлу док је био у затвору. Јевреји су га оптужили да „подиже буну“ и ’усуђује се да погани храм’ (Дела апостолска 24:1—6). Павле је доказао своју невиност пред римским прокуратором Феликсом којег су историчари описали као свирепог и неморалног човека. Феликс је задржао Павла у затвору јер се „надаше да ће му Павле дати новаца“ (Дела апостолска 24:10—21, 26). Иако је апостол знао за библијски савет о давању и примању поклона ради утицања на пресуду, могао је да помисли да би било сврсисходно да буде ослобођен помоћу мита. Пошто је мито могао да остане у тајности од других, Павле није морао да се плаши да би тиме навео друге на спотицање (2. Мојсијева 23:8; Псалам 15:1, 5; Приче Соломунове 17:23). Но, Павле није мислио тако. У савремено доба морале су многе Јеховине слуге да прођу кроз кушње везане за Божји закон о крви, самоблуду и злоупотреби алкохола. А сада желимо да размотримо како можете ти и твоји драги рођаци да дођете у такве кушње.

Испит послушности с обзиром на крв

11. Шта је основа за хришћанско гледиште о употреби крви?

¹¹ Божји закон о крви сигурно није ни нов ни нејасан. Јехова је заповедио целом човечанству преко нашег заједничког претка Ноја: „Не смете јести месо са душом његовом—крви његовом“ (1. Мојсијева 9:4, НС). Светост крви која представља од Бога дати живот, била је истакнута у Мојсијевом закону. Крв се могла употребити на олтару, иначе је морала да ’се проспе на земљу као вода’ (3. Мојсијева 17:11—14; 5. Мојсијева 12:23—25). Да ли је још увек—и након укидања мозаитског закона—важила забрана одржавања живота помоћу крви? Да. На састанку, који неки називају првим хришћанским концилом, апостоли и старији мужеви (који су тада сачињавали водеће тело) дошли су до закључка да хришћани морају ’да се уздржавају од идолопоклонства, од блуда, од удављенога (у којем се задржала крв) и од крви’. Злоупотреба крви сврстана је у исто тако тежак морални преступ као што је недозвољени полни однос (Дела апостолска 15:20, 21, 28, 29).

12. Који су став према крви заузели први хришћани?

¹² Први хришћани су послушали Божји закон о крви. Неки људи су у оно време пили крв гладијатора као „лек“ од епилепсије. Насупрот њима, прави хришћани је нису пили. Исто тако нису јели животне намирнице које су садржале крв—чак и када је то одбијање за њих и њихову децу значило смрт. Отада су разни теолози и други научници признали да хришћани стоје под Божјим законом који забрањује одржавање живота примањем крви.

13. а) Зашто би могао због крви да западнеш једнога дана у кушњу? б) На који главни разлог за одбијање крви треба да мислимо као хришћани?

¹³ У најновије време је трансфузија крви постала омиљено медицинско помоћно средство. Дакле, хришћанин може да западне због тога у кушњу. Лекари, медицинске сестре и чак рођаци могу да га салетају да пристане на трансфузију крви. Обавештене особе знају добро да трансфузија крви крије у себи огромне ризике. У часопису Тајм (5. новембар 1984.) било је објашњено да „сваке године око 100.000 Американаца добија хепатитис услед трансфузије крви“ и то, углавном, преко „мистериозног вируса који се може идентификовати само процесом елиминације“. Тајм је исто известио о 6.500 случајева СИДА (стечена имунитетска дефицијенција антитела), од којих неки „имају везе са трансфузијом крви“. У том извештају пише: „Готово половина жртава умрла је, али највећа стопа смртности може да буде око 90% или више.“ Наравно, Јеховини сведоци не заснивају своје одбијање на аргументу да је крв слаб лек. Чак и када би лекари гарантовали да је трансфузија крви потпуно нешкодљива, Божја реч нам заповеда да ’се чувамо од крви’ (Дела апостолска 21:25).

14. У које ’тајне’ кушње можеш да упаднеш у погледу крви?

¹⁴ Замисли да ти је речено да ти је хитно потребна трансфузија крви. Зар нећеш одмах помислити на Божји закон о крви? Када би поред тебе била хришћанска браћа, вероватно би те то ојачало у одлуци да слушаш Бога без обзира на последице које би могле непосредно да уследе (Упореди са Данилом 3:13—18). Али шта, ако те лекар или судија салеће у приватном разговору да примиш крв и каже да ће он преузети за то одговорност пред Богом?

15. Које погрешно мишљење имају неки лекари и судије о нашем ставу према крви?

¹⁵ Извештаји из различитих земаља показују да понекад лекари, болесничко особље и судије погрешно мисле да Јеховини сведоци одбијају само јавно трансфузију крви, а иначе у себи лично мисле другачије. У једном случају је судија произвољно закључио да „корен проблема није у верском убеђењу . . . (пацијенткиње), него у њеном одбијању да потпише претходно написано одобрење за трансфузију крви. Она није предузела ништа против примене те методе лечења, али она не би тражила ни њену примену.“ Међутим, Јеховини сведоци нису познати да само одбијају да потпишу „одобрење за трансфузију крви“, него су и спремни да потпишу све правоваљане документе којима се ослобађа медицинско особље било какве одговорности везане за одбијање крви.a

16. Шта не би требало да заборавиш када те неко салеће „иза затворених врата“ да пристанеш на трансфузију крви?

¹⁶ Лекари и судије могу покушати да те наговоре да пристанеш на трансфузију крви, јер су упознали припаднике других религија, који су одређену медицинску методу лечења одбили, а затим „иза затворених врата“ прихватили. Понекад су службеници болнице тврдили да знају неког сведока који је тајно пристао на трансфузију крви. Уколико се то догодило, можда се радило о некоме који је само познавао Јеховине сведоке. Одане слуге Божје знају врло добро да такви компромиси неће умаћи Јеховиној пажњи. Помисли на Давидов грех са Витсавејом и Уријом. Јехова је све видео и послао Натана са поруком: „Јер ти си учинио тајно, али ћу ја ово учинити пред свим Израиљем и свакому на видику.“ Како је Бог рекао, Давид је касније осетио жалосне последице свог „тајног“ греха (2. Самуилова 11:27—12:12, 16:21).

17. а) Зашто би могао тајни пристанак на трансфузију крви довести друге у потешкоће? б) Опиши колико је постојана била једна сестра чак и „иза затворених врата“ у погледу крви и како се решио тај случај?

¹⁷ Љубав према хришћанској браћи треба такође да ти помогне да се одупреш притиску да тајно преступиш Божји закон о крви. Зашто? Ако би лекар или судија покушао да те наговори да пристанеш на трансфузију крви, па макар то било тајно, треба да мислиш да ће онда бити још теже следећем сведоку. Запази ово искуство:

Сестра Родригез лечила се од неке инфекције. Затим се тешко разболела и њен лекар је утврдио унутрашње крварење и упутио је одмах у једну велику болницу. Сестра Родригез рекла је у пријемном одељењу за хитне случајеве: „Не желим да примим трансфузију крви, без обзира на последице.“ При томе је остала и када су касније медицинске сестре вршиле на њу притисак и тврдиле да су неки сведоци примили крв. Ова сестре је данима губила крв и бивала све слабија док је коначно нису преместили на интензивно одељење. Затим је болница позвала судију из врховног суда те савезне државе.

¹⁷ Неколико месеци касније говорио је тај судија у слушаоници болнице пред више од 150 лекара о теми „Чији је ту живот у питању?“. Између осталог, рекао је да се већ сусрео са особама које су испрва одбијале крв, а затим ипак пристале чим је био позван судија. Међутим, како је било са сестром Родригез? Причао је да је у четири ока хтео да је убеди да њему препусти сву одговорност и повинује се судском наређењу да прими трансфузију. Како је она на то реаговала? Судија је рекао свим окупљеним лекарима да је госпођа Родригез скупила сву своју снагу коју је још имала и рекла му да неће узети крв и да је остави на миру и напусти собу. Према томе, он је изјавио да нема основе као судија да нареди трансфузију против њене воље.

18. Коју одлучност треба јасно да покажемо у питању крви? До којих ћемо резултата онда, вероватно, доћи?

¹⁸ Ово искуство подвлачи колико је важно да изричито јасно изјавимо да се не може утицати на наш став према крви. Апостоли су заступали такво јасно становиште, изјавивши: „Бога, господара, морамо да слушамо више неголи људе“ (Дела апостолска 5:29, НС). Случај сестре Родригез показује још како се може на друге одразити компромис неког сведока. У свом болесном и физички исцрпљеном стању морала је да се одупре додатном притиску само зато што је можда неко тајно преступио Божји закон. Наравно, такав преступ неће остати сакривен пред ’судијом целе Земље’ (1. Мојсијева 18:25). На срећу, сестра Родригез била је и „иза затворених врата“ исто тако постојана као и у јавности. Касније, када је опет била доброг здравља, изјавила је пред скупом лекара да је и даље одлучна да буде верна Богу.

19. Које чињенице треба увек да будемо свесни?

¹⁹ И ми морамо да будемо верни — било да су наши поступци јавно познати или нису. Јехова се радује због такве верности и наградиће је; он ће, по својој правди, да реагује на јавна и тајна дела оних који. нису верни његовим мерилима (Псалам 51:6; Јов 34:24). У својој љубави даје нам савршени савет који ће нам помоћи да одстранимо било које тајне грешке, а о томе ће бити речи у следећем чланку.

[Фуснота]

Како би одговорио?

◻ Која Божја способност треба да утиче на наше поступке?

◻ Коју важну поуку треба да извучемо из Ахановог искуства?

◻ Која штета може да настане када хришћанин тајно прекрши Божји закон о крви?

◻ На шта треба да будеш одлучан у погледу Јеховиног гледишта на крв?

[Оквир на 21. страни]

Још увек важи Божји закон о крви

ЏОЗЕФ ПРИСТЛИ (Joseph Priestley, 1733—1804) био је веома познати научник који је открио кисеоник. Још је био и теолог. Он је писао:

„Забрана једења крви, дата Ноју, изгледа да је обавезна за све његово потомство.“ Што се тиче тврдње да је хришћанска забрана употребе крви била само пролазног карактера, писао је Пристли: „Нема нигде наговештаја да је то било само пролазног карактера, нити је наведено време у које ваља укинути ту забрану. . . . Ако протумачимо ту забрану апостола помоћу праксе првих хришћана, за које се тешко може рећи да нису исправно разумели природу и обим те забране, онда нам преостаје само закључак да је требало да буде апсолутна и неразрешива.“

Године 1646. изишла је публикација, A Bloody Tenet Confuted, or, Blood Forbidden (Начело о крви оповргнуто или крв забрањена). На 8. страници могао се прочитати позив: „Оставимо се тог свирепог обичаја, проширеног у целој Енглеској, наиме, да једемо живот животиња у непосвећеним крвавицама, да бисмо се показали као милостиви људи, а не као нељуди; да се не нађемо као непослушни Богу у погледу те изричите уредбе, него као они који слушају његову вољу и врше оно што је у његовим очима право, да бисмо имали Божју милост, . . . и не бисмо били одсечени од свог народа и да нам не би било на штету стално окренуто Божје лице против нас.“

Гаспард Бартолин (Gaspard Bartholin, 17. век) био је професор анатомије на Универзитету у Копенхагену. Када је писао о ’Злоупотреби крви’, утврдио је следеће: „Они који су увели употребу људске крви као унутрашњег лека против болести, изгледа да злоупотребљавају крв и тешко греше. Канибале осуђујемо. Зашто нам онда нису одвратни људи који оскрвњују свој једњак људском крви? Слично је и са примањем туђе крви из прорезане вене, било кроз уста или преко инструмената за трансфузију. Зачетници ове операције имају против себе Божји закон који забрањује једење крви.“

Дело Revelation Examined with Candour (Непристрасно истраживање Откривења), објављено 1745. године садржи расправу о Божјем закону о крви. Тамо пише: „Заповест од Бога дата Ноју, поновљена Мојсију, и потврђена од апостола Исуса Христа; издата непосредно после потопа, када је, тако рећи, свет изнова почео; једина издата при том значајном догађају; с великом свечаношћу, која улива страхопоштовање, поновљена пред народом, који је Бог одвојио од осталог човечанства да би му био свет; поновљена уз најаву божанске освете—како Јеврејину, тако и странцу који би се усудио да је прекрши; потврђена од најпоштованијег и најсветијег концила који је икада био сазван на земљи и који је деловао под непосредним утицајем Божјег духа! Посредована од свете скупштине појединим црквама оближњих народа и то из руку не мањих весника од два бискупа и два апостола . . . Хоће ли се ико, имајући то у виду, усудити да је омаловажи? Хоће ли било ко који је при свести да је постави као безначајну и неважну уредбу, коју је сам Бог тако издао, тако поновио и тако потврдио?“

[Слика на 22. страни]

Држање једног сведока може олакшати другом да остане веран Богу